Nikola Kovačević, nezavisni pravnik za ljudska prava iz Beograda, ovogodišnji je regionalni dobitnik UNHCR-ove nagrade Nansen, za pomoć izbeglicama za Evropu (na regionalnom nivou nagrada se dodeljuje za Afriku, Aziju, Evropu i Bliski istok). Ovo je bio prvi put da je ova nagrada, ustanovljena pre gotovo sedam decenija, dodeljena nekome iz Srbije i sa Zapadnog Balkana.

Kovačević se tokom višegodišnjeg rada sa izbeglicama lično susreo sa mnogima koji su preživeli brojne nedaće bežeći od konflikata i progona, a u intervjuu za “Vreme” govori o svojim iskustvima sa “balkanske rute” i onome što se na toj ruti dešavalo od njenog aktiviranja, do zatvaranja granica “tvrđave Evrope” 2016. godine.

“VREME”: Kada je “balkanska ruta” postala aktivna?

NIKOLA KOVAČEVIĆ: “Balkanska ruta” je najverovatnije bila aktivna od početka kriza na Bliskom istoku, a pre svega usled oružanih sukoba koji su se odvijali na teritoriji Avganistana i Iraka od 2001. godine. U prilog ovoj pretpostavci ide i činjenica da je u prvoj dekadi 2000-ih Grčka bila zemlja članica EU u kojoj je registrovan najveći broj tražilaca azila iz Avganistana.

Ipak, zvanični podaci u pogledu frekventnosti “balkanske rute” se u našoj zemlji vode od 2009. godine, kada su stabilno uspostavljeni organi koji se bave pitanjima azila i migracija. Moja pretpostavka je da je i pre tog perioda “balkanska ruta” bila aktivna, samo pažnja javnosti nije bilo toliko usmerena na nju.

Daleko veću pažnju u to vreme je imala tzv. mediteranska ruta, koja je išla od severa Afrike ili čak sa obala Grčke i Turske ka Italiji i Španiji. Poznato je da su italijanske vlasti već tada pribegavale merama koje su za cilj imale da “spreče ilegalne migracije”, a da su španske vlasti još krajem 90-ih godina prošlog veka postavile ograde oko svojih enklava u Maroku, Melilje i Teute. Presretanje izbegličkih brodova u Mediteranu, njihovo odvlačenje ili predaja libijskoj obalskoj straži postepeno su stvorili neformalni sistem u kome su ljudi iz Afrike počeli da se okreću krijumčarima, stavljajući na taj način svoje živote u ruke ljudi kojima je profit bio na prvom mestu, a njihova bezbednost na poslednjem. Poznat je slučaj Hirši Jama i drugi protiv Italije, u kome je Evropski sud za ljudska prava utvrdio odgovornost Italije za nezakonito proterivanje. Poznati su, nažalost, i slučajevi u kojima su ljudi gubili živote u “plavoj grobnici”, što zbog neadekvatnosti plovnih sredstava, što zbog spornih praksi italijanske obalske straže.

Kako se povećanje broja izbeglica na “balkanskoj ruti” odrazilo na Srbiju?

Od 2009. godine pa do današnjeg dana, više od 740.000 izbeglica i migranata zvanično je registrovano na teritoriji Srbije. Slobodno taj broj možemo pomnožiti sa dva, ako ne i sa više. Tako je 2009. godine registrovano 272 izbeglice i migranta, 2010. godine 788, 2011. godine 3.131, 2012. godine 2.856, 2013. godine 5.066, da bi 2014. godine došlo do naglog porasta – 16.498 registrovanih izbeglica i migranata. Upravo se već kroz ove brojke moglo predosetiti da “balkanska ruta” postaje atraktivnija za ljude koji beže od rata i nemaštine, što zbog čiste geografije, što zbog prohodnijeg i bezbednijeg puta koji ne uključuje dugo i neizvesno putovanje preko morskih površina.

Već tokom 2012. godine Srbija se prvi put suočava sa nedostatkom kapaciteta u centrima za azil i u narednom periodu, pored centara u Banji Koviljači i Bogovađi, Srbija otvara i centre u Obrenovcu, potom u Tutinu i Sjenici. Međutim, ni to nije bilo dovoljno u zimskim mesecima, kada se prvi put otkrivaju neformalna mesta okupljanja i kuće u kojima su krijumčari smeštali izbeglice kako bi ih dalje vodili ka Evropskoj uniji. Tada se razotkrivaju nedostaci sistema azila ne samo Srbije, već svih drugih balkanskih zemalja.

Kada izbeglička kriza postaje činjenica koje je svesna šira javnost?

Sa porastom broja ljudi, počelo je da raste interesovanje medija i šire javnosti. Ko su ti Avganistanci i državljani drugih zemalja, kuda idu, da li žele da ostanu? Sa 2011. godinom i početkom konflikta u Siriji, pojavljuju se i prva svedočenja Sirijaca koji su prolazili kroz Srbiju. Prvi Sirijci u Srbiji dobijaju azil 2013. godine, a ceo svet, pa tako i mediji i javnost u Srbiji, počinju sa većom ozbiljnošću da prate ovu temu.

U istom periodu dešavaju se i prvi “incidenti” koji su u javnosti primarno bili interpretirani kao problem, a tek naknadno kao pitanje humanosti i ljudskih prava. Slučaj navodnog silovanja u oktobru 2017. godine u Banji Koviljači, protesti građana Loznice, ali i građana malog sela Vračevići kraj Bogovađe 2013. godine, koji su blokirali put i počeli da napadaju izbeglice smeštene u centru za azil u Bogovađi, postali su teme koje su došle do većeg broja ljudi.

Međutim, i dalje su to bili izdvojeni slučajevi koji nisu stvorili animozitet prema izbeglicama kao što je to slučaj danas. Uostalom, u tom periodu je svega nekoliko ljudi godišnje dobijalo azil u Srbiji, većina njih bi vrlo brzo otišla, a prelazak u susedne zemlje nije bio “nemoguća misija”, kao što je to slučaj danas.

Dakle, iako je ljudima koji se bave ovom temom bilo jasno da broj ljudi raste i da će se taj trend nastaviti, ostatak Srbije je, po mom mišljenju, i dalje imao površno i apstraktno znanje o onome šta je vrlo brzo usledilo.

Koji problemi se javljaju zbog porasta broja izbeglica u Srbiji?

Nakon teške zime 2013. godine, tokom koje je desetine i stotine ljudi spavalo po šumama oko Bogovađa ili u nezavršenim kućama ili vikendicama oko Loznice i Vračevića, Srbija je, usled naglog porasta broja izbeglica, otvorila centar za azil u Obrenovcu. Nakon majskih poplava 2014. godine, aktivni postaju i centri za azil u Sjenici i Tutinu. Prvi put u javnosti MUP izlazi sa podacima o broju ljudi uhapšenih za krijumčarenje, dešavaju se nesreće na autoputevima, poput one u Leskovcu, u kojoj su ljudi izgubili živote ili su zauvek ostali prikovani za postelju, a do nas dolaze i vesti o ljudima koji su se smrzli u planinama između Bugarske i Turske, koji su se udavili na rečnim prelazima ili su bili kolektivno vraćani iz jedne zemlje u drugu.

Broj ljudi koji traži azil u Srbiji takođe raste, ali raste i broj svedočenja o strahotama kroz koje prolaze izbeglice i migranti koji su koristili usluge krijumčarenja. Otmice, iznude, fizičko i psihičko zlostavljanje, ucene, ponižavanja, samo su neke od pojava koja postaju sastavni deo njihovih svedočenja.

Već 2014. godine, a za nas koji se bavimo ovim temama i pre toga, postaje jasno da je “balkanska ruta” postala teritorija kojom su se razmileli krijumčarski pipci i da su uspostavljene mreže u kojima su članstvo uzeli i domaći stanovnici, pojedini pripadnici domaćih organa, ali i neke izbeglice i migranti. Tu, nažalost, više nije bilo reči samo o krijumčarenju, već i o različitim oblicima eksploatacije (radne, seksualne, navođenje na vršenje krivičnih dela) koji nisu ništa drugo nego trgovina ljudskim bićima. Jednom rečju, “balkanska ruta” postaje stecište organizovanog kriminala koji donosi višemilionski profit na godišnjem nivou.

Kako je situacija u svetu uticala na porast broja izbeglica?

Kao što sam već rekao, nakon eskalacije konflikata u Avganistanu, pa potom i u Iraku, broj tražilaca azila u Evropi je naglo počeo da raste. Situacija kulminira konfliktom u Siriji, ali i starim žarištima u Somaliji, Sudanu i drugim delovima Afrike. Broj tražilaca azila raste, a raste i pritisak na Grčku, Italiju i Španiju.

Već tada se vide i prvi znaci nesolidarnosti u samoj Evropi. Belgija, Francuska, Nemačka i mnoge druge države EU su se pozivale na zastarelu Dablinsku regulativu, i sve ljude koji su otiske prstiju ostavili u pomenutim zemljama (Grčkoj, Italiji i Španiji) sa lakoćom su vraćali u njih iako je bilo jasno da sistemi tih zemalja pucaju pod pritiskom. Zapravo, već tada se videlo da Evropa nije spremna za veći priliv izbeglica i da je već tada postojao tehnokratski pristup koji je počivao na onoj staroj, “muko moja, pređi na drugoga”. Početkom 2015. godine i dolaskom stotina hiljada Sirijaca i drugih izbeglica na tlo Evrope, postalo je jasno da se svet u kome mi Evropljani živimo naglo menja i da je problem prisilnih migracija potcenjen ili, bolje rečeno, u potpunosti zanemaren.

Nakon toga, u narednih šest godina Evropa je postepeno postajala tvrđava opasana žilet žicom, dronovima, termovizijskim kamerama i praksama koje su ništa drugo nego skrnavljenje međunarodnog prava, ljudskih prava i međunarodnog izbegličkog prava. Orbanov zid i rušenje nekada pristojnog sistema azila koji je Mađarska imala, neuspeh kvota na nivou EU, sporazum EU sa Turskom, doveli su do toga da izbeglice počinju da igraju “igru” (“game”, u izbegličkom žargonu). Igra podrazumeva izbegavanje graničnih prepreka na način na koji se rizikuju životi, zdravlje i bezbednost. Kolektivna proterivanja koja su postojala i pre, ali ne kao pravilo već kao retkost, postaju uobičajena i svakodnevna stvar.

Od sredine 2016. godine, spoljne granice EU postaju simbol posrnuća evropske civilizacije. Na njima danas počivaju Konvencija o statusu izbeglica, Evropska konvencija o ljudskim pravima i Univerzalna deklaracija o ljudskim pravima. Živele su u rasponu od 65 do 70 godina.

Kakva je bila nacionalna struktura izbeglica od početka krize i da li se menjala tokom godina?

Od 2009. do današnjeg dana, na teritoriji Srbije registrovano je više od 350.000 Sirijaca, preko 200.000 Avganistanaca i nešto manje od 100.000 Iračana. Registrovane su i brojne izbeglice iz drugih azijskih i afričkih država, poput Somalije, Eritreje, Sudana, Palestine… Kao što sam rekao, slobodno ovaj broj možete da uvećate za još dve ili tri stotine hiljada. Samim tim, jedini epitet koji može da se iskoristi za ovu krizu jeste “izbeglička”. Nazivajući ovu krizu “migrantskom”, mnogi političari su se jasno odredili prema ljudima koji beže od rata i koji su izbeglice. Na taj način su suptilno poslali poruku kako obaveze koje imaju prema njima ne planiraju da ispoštuju.

Šta su bili razlozi za eskalaciju krize 2015. godine?

Neki kažu da je glavni razlog bio poziv Angele Merkel. Ne slažem se sa tom konstatacijom. Razlog je bio taj što je Sirija razorena, što je pola Iraka bilo pod vlašću Islamske države i što nije bilo razumno da se očekuje kako će Jordan, Liban i Turska da prihvate sedam ili osam miliona ljudi. Oni to jesu uradili, ali Sirijci, pa potom Iračani i Avganistanci, nisu mogli da uživaju prava koja im pripadaju kao izbeglicama u velikim šatorskim kampovima, bez mogućnosti da rade, da nastave obrazovanje, da jednom rečju žive u uslovima u kojima bi imali šansu za novi početak. I imali su pravo da krenu tamo gde im ta prava mogu, barem donekle, biti data. Ali isto tako treba reći da je ka Evropi krenuo daleko manji broj ljudi od onih koji je odlučio da ostane i da čeka da se vrati kući. Malo ko to danas govori, ali većina Sirijaca čeka da se steknu uslovi i da se vrate svojim porušenim domovima, gde su pre rata živeli u pristojnim uslovima.

Šta se dešavalo 2015. i 2016. na “balkanskoj ruti”?

Te 2015. i 2016. godine Srbija i druge balkanske zemlje bile su protočni bojler ka EU. Do zatvaranja mađarske granice, organizovani su prevozi sa jedne granice na drugu. Od Lezbosa i Kosa, preko Atine i Soluna, do Đevđelije, Tabanovaca, Preševa i, na kraju, Subotice i Kanjiže. Podizanjem žičane ograde, Suboticu i Kanjižu menjaju Šid, Principovci i Adaševci kao izlazne tačke ka Hrvatskoj, koja nije bila najsrećnija zbog toga. Nisu ni Slovenci, pa potom ni Austrijanci bili oduševljeni što je Orban preusmerio izbeglički talas ka njima. U Srbiji tada kao pečurke počinju da niču prihvatni centri, na čijim tablama je bukvalno pisalo “one stop center”. Ruku na srce, tada je bilo manje posla za krijumčare.

Ipak, jasno je bilo da je takvo stanje neodrživo i nekoliko događaja koji potvrđuju tu tezu zavređuje pažnju. Prvi je svakako “Orbanov zid”, ali malo ko se seća sporazuma između šefova graničnih policija Grčke, Severne Makedonije, Srbije, Hrvatske, Slovenije i Austrije, koji je kao kategoriju izbeglica prepoznao Sirijce, Iračane i Avganistance i samo njima se dozvolilo da idu dalje ka Evropi. Vrlo brzo su sa te liste sklonjeni nesrećni Avganistanci, pa potom i Iračani. U vozovima koji su išli iz Šida za Tovarnik, uz hrvatske granične policajce pojavili su se prevodioci koji su iz redova počeli da sklanjaju ljude koji nemaju sirijski dijalekt arapskog. U martu 2016. godine potpisan je sporazum između Evropske unije i Turske. Od tog dana, više nije bilo važno ko si i odakle dolaziš. Od tog dana, jedino šta su izbeglice mogle da očekuju na granicama evropskih zemalja bilo je poniženje i nasilje.

Šta će se, po vašem mišljenu, dešavati u budućnosti sa “izbegličkom krizom”?

Ona će postojati dokle god postoje ratovi i politička nestabilnost u zemljama porekla izbeglica koje prolaze “balkanskom rutom”. Ono čega se ja najviše plašim jeste da EU ide polako ka procesu eksternalizacije pitanja azila i migracija. U prevodu, bojim se da Evropa posmatra našu zemlju, ali i još neke države u susedstvu, kao mesto sa koga će birati ko može dalje, a ko ne. Pitanje na koje se plašim da dam odgovor jeste: “A kako EU misli da zadrži te ljude kod nas dok ne odluči hoće li ih primiti ili ne?”. Ostaje mi da se nadam kako nikada neću dobiti odgovor na to pitanje.