Dva su događaja označila početak predizborne kampanje za prolećne izbore u Srbiji: proslava 13. rođendana vladajuće Srpske napredne stranke i građanski protesti širom Srbije koji su doveli i do fizičkih obračuna u Šapcu. Oba ova masovna događaja – jedan koncentrisan oko Beogradske arene, a drugi raštrkan po čitavoj Srbiji – zaoštrila su podele na političkoj sceni.

Slike utovarivača koji ide na narod, s namerom da ga pregazi i tako otera sa mosta da bi prošli autobusi članova SNS a, slike prebijanja vozača te mašine, slike napada aktivista SNS a sa motkama i čekićima na građane, preplavile su društvene mreže i TV stanice. Srbija je skoro pa uživo mogla da vidi ono što se godinama unazad govorilo u potaji: SNS ima svoje ekipe batinaša, neku vrstu paralelne policije koja služi za obračun sa neistomišljenicima i nastupa kada se policija povuče sa događaja. Ovaj “TikTok JSO” mogao bi u danima pred nama da odigra važnu ulogu na ulici, ako vlast odluči da ne uvaži zahteve građana i prepusti ulicu onima koji su jači od policije.

Pokušaji predsednika SNS a Aleksandra Vučića da trivijalizuje ono što su svi u Srbiji videli objašnjavanjima “da narod razume” govori da se deo kontrole istrgao iz ruku režima i da se pokušava preuprediti neki radikalniji nastavak protesta. Kao što je pre par meseci javno branio narko-dilere, tako ovih dana brani maskirane siledžije sa savskog mosta u Šapcu.

Na drugoj strani, broj ljutih građana se brzo uvećava. Preko svojih glasnogovornika iz nevladinih organizacija i političkih stranaka poručuju da se neće završiti protesti dok se neka promena ne dogodi. Ona je, inicijalno, trebalo da bude zaustavljanje rada na projektu izgradnje rudnika jadarita u Jadru i Rađevini, a sada je to već zahtev da se promeni vlast u Srbiji jer je jasno da “sa ovima” ništa dobro ne može da bude.

RIO TINTO I ĐUKA

Građani već mesecima ne posustaju okupljeni oko onoga što proklamuje jedan od vođa Ekološkog ustanka, Aleksandar Jovanović Ćuta, borbom za “vodu, zemlju i vazduh”. Ekološki protesti postali su najvažnije političko pitanje u državi i sada to treba naplatiti na izborima koji slede naredne godine.

Ako je vlast u svojih deset godina uspela da demontira i upropasti opoziciju kao instituciju demokratskog poretka i uvede Srbiju u neku vrstu vanustavne autokratije, ekološki pokret prerasta u političku inicijativu, a njegova radikalnija opcija nameće teme na koje ova vlast nema odgovore.

“Oni žele da podele naše biračko telo”, analizirao je proteste u utorak na TV Pinku Vladimir Đukanović Đuka, jedan od najeksponiranijih naprednjaka. On ponavlja isto što i svi iz SNS a, da se vodi specijalni rat čiji je cilj da se sruši vlast Aleksandra Vučića.

“Nije to priča o Rio Tintu”, uveren je Đukanović. Verovatno je u pravu pošto se obustavljanje daljnjeg rada ove rudarske kompanije nije dogodilo. Sada se iz molbi vlastima za koje su ranije glasali prešlo u fazu zahteva. Radikalizacija, koja se delimično videla prošle subote na putevima i mostovima širom Srbije, deluje sve izglednije.

ZAKONI U SVETLU BATINAŠA

“Vučić je poslao batinaše na narod u Šapcu, jer su mu pokvarili zabavu”, rekao je u “Utisku nedelje” Zdravko Ponoš, predstavnik Narodne stranke, koja je prethodno iznela jasan stav da eksploatacije litijuma u Srbiji može da bude onda kada to na svojoj teritoriji uradi Nemačka. I zaista, Vučić kao da nije očekivao da u danu kada je sve bilo spremno da se pokažu moć, bogatstvo i glamur njegove partije, neko uradi nešto što će ovaj naprednjački žur baciti u zasenak.

Građani su zaobišli policiju, istrčali na puteve, auto-puteve i mostove, te održali prostest kroz jednosatnu blokadu saobraćaja zbog nespremnosti institucija da uvaže njihove zahteve i ne usvoje predložene zakone o referendumu i eksproprijaciji. Kako je režim ostao gluv i na apele i na potpise i peticije, ljudima je preostalo da se na ulici izbore za ono šta veruju da im je važno.

Jedan zakon, onaj o referendumu, već je ozvaničen jer ga je predsednik Republike potpisao. Sa potpisivanjem drugog se još čeka, i u utorak, kada se piše ovaj tekst, Vučić je najavljivao da će ga još analizirati.

Iako je trebalo da oba zakona budu odavno doneta, njihovo hitno pisanje i usvajanje otvorilo je – tamo gde je to moguće – raspravu o motivima ubrzane procedure. Zaključak onih koji su ih kritikovali jeste u tome da sa zakonom o referendumu na brzinu želi da se uvede praksa da vlast može uvek i za bilo šta da organizuje referendum i da će uvek odlučiti većina izašlih ma koliko ih bude. Dalje, kritikovana je norma da ako građani žele da pokrenu određenu inicijativu treba da skupe i do 10 hiljada evra da bi ona bila samo “primljena”, što je ocenjeno kao suspenzija prava na narodnu inicijativu. I, na koncu, rečeno je da se sve radi da bi se sutra na nekakvom “lažnom i brzinskom” referendumu donela odluka da je u redu da Rio Tinto pravi rudnik jer je to volja naroda, a ne vlasti.

Zakon o eksproprijaciji, takođe, uvodi principe hitnosti zarad tzv. javnog interesa. To bi trebalo da omogući bržu izgradnju širom Srbije (navodno, i sada se naplaćuju penali onima koji zidaju puteve jer nije završena eksproprijacija do kraja), ali su formulacije u predloženim normama dovele do zaključka da se sve radi da bi ova vlast sutra mogla da oduzima imovinu a da građani ne bi mogli ni da se žale ni da budu pravično obeštećeni.

PREUZIMANJE STVARI U PARTIJSKE RUKE

Dakle, dva zakona, jedna kompanija, jedna skupština i mnogo zainteresovanih građana spremnih da radikalizuju borbu za svoje zahteve i snose posledice. Poruka je u potpunosti pojednostavljena: dok se vlast i kompanija pozivaju na studije kojih nema i na opravdanost razvoja koji je na dugačkom štapu, njihovi protivnici su sažeti i jasni: “Oni hoće da nam uzmu zemlju, vodu i vazduh.”

Mada je vlast pokušavala da se izvuče iz odgovornosti za poslove kompanije Rio Tinto, pokušavajući da odgovornost svali na vladu iz 2005. i demonizujući vođe protesta, bunt je samo jačao. Po prvi put postoji parola koju “obični” ljudi razumeju i spremni su da stanu iza nje. Vučić se tako našao u nezgodnom položaju. Sa jedne strane pritiskaju ga da sprovede u delo taj projekat jer je jadarit strateška sirovina i teško da će “Amerikanci” da je prepuste nekom drugom (Kinezima, na primer), a na unutrašnjem planu je rušilačkim kampanjama i stilom upravljanja poništio sve institucije i opoziciju, tako da glas naroda više nema gde da se čuje sem na ulici.

Sada je teško da se stvari vrate na početak. Ovo tim pre što Vučić u danima nakon subotnjeg protesta i sukoba nije “spuštao loptu” nego dodatno zaoštravao probleme, začikavao protivnike i izazivao ih, i kao da svesno ulazi u zonu drastičnijih sukoba.

On zajedno sa prmijerkom Anom Brnabić, ministrom policije Aleksandrom Vulinom i gradonačelnikom Novog Sada Milošem Vučevićem pokreće novu kampanju vređanja i ocrnjivanja svih nazivajući neistomišljenike stranim plaćenicima, žutim ološem, političkim kriminalcima i fašistima. Na brzinu sklepanom kontramitingu u Šapcu 29. novembra sa jedva nešto preko 1000 ljudi, poručeno je da će SNS uzeti stvari u svoje ruke ako to ne uradi policija i pozvano je članstvo da ne dozvoli da ikada više neko blokira ulice i puteve. To je otvoreni poziv na sukob kakvog do sada nije bilo, izuzev na kontramitingu koji je 24. decembra 1996. godine organizovao Slobodan Milošević usred velikih građanskih i studentskih protesta.

KOORDINATORI BORBENIH JEDINICA

Đukanović hvali odluku vrha SNS a da drastično podmladi Glavni odbor stranke “jer će mlađi na bolji način da se izbore sa ovima koji vode hibridni rat protiv Srbije”. Da li će ih javnost možda videti u kontrablokadama koje se najavljuju u narednim danima? Zanimljivije od članova novog glavnog odbora SNS a jeste pravi glavni odbor te partije koji čini desetak lokalnih koordinatora pod upravom Darka Glišića. Ti ljudi su moćniji i uticajniji od mnogih ministara i svakog predsednika. Oni su i zaduženi za ove “borbene jedinice”.

Na drugoj strani su ogorčeni ljudi koji imaju sve manje strpljenja. Ono brutalno prebijanje na utovarivaču usledilo je pošto je čovek sa platforme hteo nogom da otera Dragana Milovanovića Crnog; uzvici radosti i podrške koje je dobio dok je mlatio onog nesrećnog čoveka na platformi mašine, svedoče da je kod dela populacije strpljenje potrošeno. Na ovu promenu, vlast očito nije bila spremna.

Vučić je 30. novembra sa Makiša poručio: samo vi blokirajte, rejting vam pada, video sam sinoć istraživanja… I zaista, ako ste pitali ljude da li ste za to da se grade ili blokiraju putevi, oni će vam reći da su za gradnju. Ali da li sada ta retorika i istraživačka kombinatorika dolaze u pitanje? Blokade i posebno događanja u Šapcu kao da su bili prelomne tačke u jednom procesu čiji ishod sada ne možemo da prognoziramo.

Da li iz svih ovih sukoba provejava osećanje potpune obespravljenosti, priteranosti uza zid i egzistencijalne ugroženosti – pojedinaca i njihovih porodica? U tom slučaju prestaju da prolaze priče o velikim uspesima, nacionalnim stadionima, graditeljskim faraonskim poduhvatima, većim penzijama i platama…

Razume se, naprednjaci i njihov PR tim odmah su krenuli sa mantrom kako su oni zapravo ugroženi, posebno onaj najmoćniji i najzaštićeniji – Aleksandar Vučić. Da bi ovo poduprli, besomučno ponavljaju snimak prebijanja na platformi utovarivača, a Ana Brnabić bila je toliko slobodna da objasni da ako takva mašina ide na vas brzinom od tri kilometra na čas, ne može ništa da vam se dogodi i da to nije napad. Čak i batinaše iz “škoda” pripisuju Nebojši Zelenoviću, koji je istupio pred siledžije – to se vidi iz snimaka – u nameri da ih zaustavi da ne tuku građane.

SEĆATE LI SE RADIO FOKUSA

Probuđena energija građana mogla bi doneti dobre političke poene onome ko uspe da je valjano artikuliše. Izuzev Zelenovića, za sada lice i simbol protesta nije niko od viđenijih političara. Mnoge oči su uprte u Sava Manojlovića, aktivistu iz organizacije Kreni-promeni – on je doneo jednu novu energiju u javni prostor Srbije. Za razliku od svih ostalih, pokazao je odlučnost i sklonost ka akciji, rešenost da stvari istera do kraja. Pojavili su se i sjajni govornici iz Loznice i Jadra, tako da se delimično proširio front lokalnih lidera – ono što je opozicionoj sceni toliko nedostajalo ranijih godina.

Kao stari politički vuk, Vučić je u svojoj televizijskoj sveprisutnosti ovu temu otvorio pričom da sve ovo nije ništa do obična tuča među opozicijom i borba za prevlast unutar nje. Njega to nimalo ne brine, već se brine za građane koji koriste puteve da ne zakasne na avion ili kod frizera. A u svojoj omiljenoj ulozi političkog analitičara, Vučić se istovremeno čudi kako to da policija nije intervenisala i poziva je da ne interveniše nego da “ih pusti da blokiraju celu Srbiju, pa neka oni objašnjavaju narodu zašto to rade”.

I zaista bi trebalo da vidimo u Dnevniku RTS a ljude koji organizuju ove proteste i debatu na temu spornih zakona i položaja Rio Tinta u Srbiji. Ali, kako pokazuje desetak godina naprednjačke uprave, teško je da će se to dogoditi – oni iskreno veruju da im rejting dozvoljava da sa Srbijom rade šta im je volja.

Prava debata se zato preselila u opskurne prostore društvenih mreža i interneta, jer se ljudi snalaze kako znaju i umeju. Tu se može čuti svašta u ovom periodu između dva protesta – od toga da partije nisu potrebne do toga da narodu treba da vrati sve i da se oteraju strane kompanije. Ipak, postoji i jedna konstanta: svest o tome da je dosta “ovih” sve je veća i situacija pomalo podseća na 2011, kada su Vladimir Đukanović i Dejan Anđus na Radio Fokusu dali prostor onima koje je vlast demokrata zaboravila ili ignorisala. Taj glas, kao i ovaj danas, u prvom trenutku nije bio doživljen kao politička pretnja, a danas je dominantni govor.

Možda se stvari ponavljaju, kao što se često događa u Srbiji, samo je tehnologija drugačija. Ko će to politički najbolje da naplati i iskoristi i da li će iko, ili će energija biti bačena, videće se vrlo brzo.