“Policija čini sve da do nasilja ne dođe, mi smo jedina brana nasilju. Mi kada stanemo u kordon kod Sava centra, oni nam viču ‘kerovi’, gađaju nas svim i svačim, govore nam ‘sklonite se’, a onda kada izazovu sukobe kao u Šapcu, viču ‘gde je policija?’. Hoćete li vi policiju ili nećete policiju, da stojimo ili ne stojimo tu?”, izgovorio je 1. decembra samoproklamovani pukovnik policije i novoimenovano “ovlašćeno službeno lice” (OSL), ministar unutrašnjih poslova Aleksandar Vulin.

To što nikada nije stajao u kordonu, ni kao OSL, niti je devedesetih bio policajac u rezervi, pa ga “digli”, mobilisali da npr. stoji u kordonu tokom zimskih demonstracija 1996/97, manje je bitno za Vulina, ljubitelja uniformi i parauniformi i vlasnika zavidne količine vatrenog oružja. Opasno je, međutim, kada neko ko nema ni osnovnu policijsku obuku govori o toj službi koristeći prvo lice množine – “mi”.

IGRA BROJEVA

Vulin je, istini za volju, te subote 27. novembra došao do kordona na ulazu na most Gazela kod Sava centra, napravio “kordon iza kordona”, jer je bio praćen popriličnim brojem telohranitelja u više prstenova obezbeđenja, kao što je to kod profesionalaca koji obavljaju taj posao i red.

I onda, posle protesta 4. decembra, Vulin u redovnom gostovanju na “kumovskoj” televiziji Pink (kum nije dugme, kaže narod) ima poduži monolog, u kome je “vaskolikim pristalicama” Aleksandra Vučića, njegovog predsednika i “vrhovnog komandanta”, objasnio da je angažovanje policije toga dana koštalo državu 1,1 milion evra. Onaj ko imalo poznaje matematiku zapitaće se kako, pošto policajaca nije bilo na mestima gde su blokirani putevi, a režimski mediji su čitavog tog dana, i sutradan, izveštavali kako je na svakom mestu saobraćaj blokiralo “20-30” ljudi. To je, a gde bi drugo nego na Pinku, papagajski ponavljao i Vulinov savetnik Svetozar Vujačić.

Vulina, Vujačića i slične “pinkove” demantovao je lično Vučić u utorak, rekavši da je u subotu u Srbiji saobraćaj blokirala 31.000 ljudi, “što je zabrinjavajuća brojka”, a da je najviše bilo kod Sava centra, gde ih je izbrojao 4190. Između 20-30 i 4190 razlika je ogromna, ali to niko nije rekao šefovima “Informera” i “Srpskog telegrafa”, kao i sličnim “analitičarima”, koji su te subote i nedelje praktično imali celodnevna gostovanja na Pinku i Hepiju.

Šta o tome kažu policajci, sa kojima je autor ovog teksta pričao u proteklih nekoliko dana? Pod jedan, posebno su “kivni” na Vulinovu izjavu kako je njihovo angažovanje u subotu koštalo 1,1 milion evra. “Podeli sve te troškove sa brojem pripadnika MUP-a koji su stvarno policajci, u statusu OSL, dodaj vozače autobusa, troškove prehrane, na koju ionako imamo pravo, putnih troškova, dnevnica, i videćeš da cifra nije ni približno tolika. Možda su plaćene i dnevnice i troškovi puta tetki iz Kanade i njen boravak u Beogradu, ali i to ne bi izašlo na tu svotu”, kaže jedan iskusan policijski oficir, koji i sada zna napamet dnevne troškove dok je komandovao jedinicom na Kosovu 1998. godine.

Njegov kolega, penzioner, ima prostu matematiku. “Zoveš pripadnike na primer Brigade policije za dodatno angažovanje. Ljudi dođu, sede po nekim kombijima, sakriveni su 4. decembra po raznim gradilištima, da se javno ne vide, i tako zarade dnevnicu. Ono što vi novinari ne vidite jeste čitava procedura i maltretiranje tih ljudi, od takozvane smotre u bazi na Banovom brdu, davanja zadataka, ulaska u kombije, pa posle stavljanja na sebe pancira i ostale opreme, a to je bar 20 kilograma, i treba u tome stajati satima. A sa druge strane je možda tvoje dete, ili dete nekog rođaka, komšije. Mladi ljudi koji nikad nisu imali problem sa zakonom. Istovremeno, vidiš kako prilaze neki ljudi specifičnih fizionomija, sa kačketima i zaštitnim maskama, lica odranije nam poznata, i njih ne smeš da diraš. Šta ćeš reći detetu kad dođeš kući?”

Policajci u civilu iz odeljenja za javni red i mir imaju posao da snimaju učesnike protesta, dobili su i savremene kamere, “uparene” sa Huavej sistemom za prepoznavanje fizionomije lica, pa zato učesnike protesta ne treba da začudi kada im stigne “čestitka” od sudije za prekršaje, za remećenje javnog reda i mira. Ni tim ljudima nije lako, treba da plaćaju ili podstanarske stanove ili stambeni kredit, ali sami su izabrali profesiju.

“Druže, sve je ovo otišlo u k…c, čitav MUP, to više ne postoji. Ovi bauljaju od događaja do događaja, nema više sistema”, kaže jedan oficir policije iz unutrašnjosti. I kao primer navodi slučaj iz Čačka, gde je vlast namerila i organizovala da na razbijanje protesta pošalje pripadnike navijačke grupe FK Novi Pazar “Torcida”. Ti krenuli, organizovano, i sa pola puta ih vratili, jer su “blokatori” petlje u Preljini imali svoju kontraobaveštajnu zaštitu i na vreme tim likovima poručili šta ih čeka. Da ne bih odavao “čačanske gerilske tajne” – ne bi se dobro proveli ni oni ni njihova vozila, a sve bez remećenja javnog reda i mira. Policija je to shvatila i na vreme zaustavila pohod Novopazaraca.

MUP je najavio da 4. decembra neće slati svoje pripadnike da sprečavaju blokadu saobraćajnica, čime su manje priznali poraz u borbi sa nezadovoljnim građanima, a više da zavise od volje jednog čoveka, koji odlučuje o svemu, protivzakonito i protivustavno. Tim odlukama, a on je najavio da će se isto dešavati i naredne subote, zemlja je dovedena u ozbiljnu opasnost od sukoba. Dovoljno je čuti pretnje zamenika gradonačelnika Čačka, pa da se građani zabrinu.

Ono što brine policajce koji rade svoj posao, u Beogradu i po drugim gradovima Srbije, jeste stanje da su “ni na nebu ni na zemlji”, zavise od neke besmislene naredbe nekoga ko nije na terenu neposredno, poput svojevremeno Dijane Hrkalović.

Autor ovog teksta je 29. novembra bio na protestu protiv Rio Tinta u Loznici, a potom po podne i u Šapcu, na “protestnom skupu” SNS-a zbog navodnog ograničavanja njihovih prava. U Loznici miran protest, došli ljudi sa decom u kolicima, prijatan i fino raspoložen svet. A oko zgrade opštine kordoni policije, čak i u širem okruženju. Zašto, niko ne zna. Nijedna psovka nije upućena ni policiji, niti je bilo ko pokušao da silom osvoji zgradu, a skup je trajao tri sata. Besmisleno angažovanje i maltretiranje policajaca, da bi se zadovoljila nečija sujeta. Gradonačelnik Vidoje Petrović bio nekada šef policije u Loznici, završio Vojnu akademiju. Dezertirao, dao otkaz 1998. godine, kada je trebalo da ide na Kosovo, kaže jedan od bivših pripadnika Službe iz tog kraja.

Na protestu u Loznici, gde je bilo neuobičajeno puno ljudi s obzirom na veličinu opštine, i čovek na koga mi drug skreće pažnju – policijski inspektor sa velikim bedžom “Ne damo Jadar”. Nije došao tu po službenoj dužnosti, nego privatno, ima slobodan dan. Ne krije se i ne krije da je protiv Rio Tinta.

PROTEST U BEOGRADU

Mnogi policijski oficiri se stide svog kolege majora Aleksandra Krstića, komandira policijske stanice Savski venac – čovek je tog 27. novembra našao za shodno da lično hvata jednu ženu među noge i prebacuje je preko ograde auto-puta. Završio je Policijsku akademiju, i njegove kolege, zgrožene postupkom, da bi pokazali da nisu svi isti, ukazuju na predmet Rukovođenje u policiji kod profesora Obrada Stevanovića, koji im je bio jedan od najtežih, ako ne i najteži, jer je Krstić postupio tačno suprotno od onoga što je tamo napisano. Stevanović je jedan od profesora koji se tamo ceni jer ne predaje suvoparno, nego uvek navodi primere iz prakse, i zato je omiljen. “Između Stevanovića, koji je penzioner, i Vulina ministra, raznorazni će uvek izabrati ovo drugo, jer misle da će im to koristiti za unapređenje. A koplja će se uvek lomiti na policiji, bez obzira na to ko je ministar. To je tako bilo i biće, zaključuje za “Vreme” bivši profesor Policijske akademije.