U srcu Srbije je osam mašina. Kada se one zaustave na 24 sata, potrebno je potrošiti oko šest miliona evra kako bi država imala dovoljno energije za privredu, grejanje, osvetljenje i uopšte sve ono što ljudi rade, a što u naše doba bez struje uopšte nije moguće. Kada se zaustavi svih osam generatora u dve obrenovačke Termoelektrane “Nikola Tesla” (TENT), za jedan jedini dan u Srbiji nestanu sredstva dovoljna da se, na primer, izgradi i opremi oko 15.000 kvadrata najsavremenije srednje umetničke škole (sa koncertnom salom); ili pak, da se rekonstruiše nekoliko “običnih” škola, dispanzera, policijskih stanica i šalter sala u javnim ustanovama. Ako TENT ne radi sedam dana, gubici dostižu vrednost jedne od onih većih investicija o kojima izveštavaju mediji, kao što je ulaganje robne kuće IKEA u šoping park.

Kada bi, prema mračnoj prognozi koju je ove nedelje nagovestila ministarka rudarstva i energetike Zorana Mihajlović, TENT bio u zastoju mesec dana, kriza bi sama od sebe pojela vrednost jedne omanje elektrane, i to pod uslovom da je toliku nedostajuću struju uopšte moguće kupiti u okruženju, a nije. U stvarnosti, takav zastoj znači ne samo havarijsku kupovinu preskupih kilovata iz inostranstva, nego restrikcije, masovne gubitke u privredi, socijalni haos i spiralni pad bruto društvenog proizvoda. Ili, kako to opisuje izvor “Vremena”: “Elektroprivreda je trom sistem. Može po inerciji dugo da vozi, ali kad stane, stane”.

Možda niste obratili dovoljno pažnje, ali se uz snežnu nepogodu, razne nezgode i sveopšti gnev koji je mećava izazvala, kao i druge tekuće teme koje dođu i odu onako kako se svaki sneg otopi, od blokada do omikrona, uključujući sve one probleme sa trafostanicama, isključenjima i vodovima koje je sneg oborio, a što je u medijima uspešno zamaglilo ključni problem – u Elektroprivredi Srbije desila se havarija. I to havarija u srcu energetskog sistema o kojoj se isprva malo znalo, ili se po kuloarima društvenih mreža raspredalo uz previše sindikalnih i političkih spletki. Da bismo o njoj potom otvoreno slušali na javnoj sednici Vlade Republike Srbije, gde je predsednik Aleksandar Vučić rekao da je “ono što nam se dogodilo u energetskom sektoru, blago je reći, bio potpuni kolaps”, i pozvao direktora EPS-a Milorada Grčića na odgovornost uz opasku: “Ne znam šta bih ti rekao, Mićo”.

Srbija je, inače, prethodnih nedelja uvozila oko stotinak megavata struje, sa najavama da će proizvodnja porasti i doneti profit (i “rast BDP-a”) u trenutku opšteg skoka cena struje. Onda je, počev od snežne subotnje noći, sve to otišlo u zaborav i uvoz je najednom porastao na neverovatnih 1.600 megavata, a Narodna banka zamoljena je da obezbedi devize za ovu vanrednu kupovinu. EPS i Srbija su se našli u situaciji koja nije viđena u istoriji naše elektroprivrede. Naime, pokvario se TENT.

OBRENOVAČKI DŽINOVI

Ova elektrana, kao najkorisniji proizvod domaće pameti, nikada ne staje. Moćne turbine obrenovačkih generatora, njih šest u elektrani A i dva u elektrani B, već četrdeset godina gotovo neprekidno se vrte brzinom od 3.000 puta u minutu gutajući prljavi kolubarski lignit koji na svakom od blokova greje kotlove i proizvodi vodenu paru za pokretanje generatora. U normalnim okolnostima, ovuda, kroz atare sela Grabovac i Stubline, gotovo neprekidno saobraća 13 železničkih garnitura sa po 27 vagona i osam vučnih lokomotiva. Ovim kolosecima se, naime, prevozi kolubarski lignit na deponije koje hrane mlinove, a potom peći elektrana. Zapravo, u svih četrnaest blokova EPS ogranka “Nikola Tesla”, čija je instalisana snaga impresivnih 3.288 megavata, što uključuje obrenovačke divove TENT A i TENT B, kao i elektrane “Kolubara A” i “Morava”, sagoreva se ugalj iz “Kolubare” i proizvodi doslovno polovinu struje koja se proizvede i potroši u Republici Srbiji. Ostatak prave sve druge termolektrane (među kojima je Kostolac), ali i Đerdap i ostale hidroelektrane, svi vetrogeneratori i gasne elektrane.

Na ovaj način se za godinu dana sagori oko 30 miliona tona lignita, koji praktično drži celu državu u životu i predstavlja jedan od njenih najdragocenijih resursa. Teško je pronaći blago kojim Srbija raspolaže, bilo da je prirodno ili nastalo ljudskim radom, koje je od tolike koristi jednom društvu koliko je to ovaj produkt srpskog inženjerskog znanja. Ma kako zvučalo preterano, nije neuobičajeno da na kakvoj slavi čujete od penzionisanog elektroinženjera kako je Srbija opstala, mada nikada nije imala kolonije, zahvaljujući snazi svoje elektroprivrede. I onda će, po običaju, kritkovati javašluk, nebrigu i nestručnost naših vremena. Mada već četiri decenije nije praktično podigla nijedan novi kapacitet, zahvaljujući TENT-u Srbija je zaista i dalje najveći proizvođač energije u regionu. Inače, dva bloka u elektrani TENT A daju toplotnu energiju koja greje grad Obrenovac, što se pokazalo kao dodatna nevolja prilikom ispadanja elektrane sa sistema, jer su hiljade Obrenovčana ostale bez grejanja.

TENT i kolubarski lignit su dugoročno sporni kao izvor velike količine CO₂ i uopšte aerozagađenja, što je jedan od najvećih društvenih izazova već sada, ali pre svega u decenijama koje dolaze. Tokom NATO bombardovanja, blokovi TENT-a su bili ugroženi zbog grafitnih bombi, ali se uprkos tome ni tada nisu duže zaustavljali. Elektrani je pretio veliki zastoj u februaru 2012. kada su kompozicije sa lignitom bile zaustavljene snežnom mećavom, a najveća pretnja su bile poplave koje su u maju 2014. direktno ugrozile kopove, pa i same elektrane. No, sistem koji se od početne ideje, pa do svakodnevnog upravljanja zasnivao na znanju inženjera i posebnoj vezi ljudi koji smenski rade na ovim mašinama, prebrodio je sve ove krize.

I onda je 12. decembra, u noći između subote i nedelje, na Srbiju pao sneg.

BLATO I MAZUT

Obilan, vlažan i težak, sneg od prethodnog vikenda bio je zaista velika nepogoda. Za Srbiju, koja dve godine nije videla snežni pokrivač vredan pomena, dogodio se “kolaps” – zaustavljeni su vozovi, putevi, padala su stabla i bandere. S obzirom na stanje elektromreže, pre svega one na niskom naponu, i nezgodnog terena širom Srbije, sneg je oborio veliki broj bandera i, kako je saopštila ministarka Zorana Mihajlović, onesposobio oko 2.000 trafostanica i ostavio bez struje 136.000 korisnika. Elektromreža visokog napona, koju čine dalekovodi, održala se bez većih problema, osim onog koji su za održanje sistema neprekidno pravili vetrogeneratori – kao nestabilan izvor energije, vetroparkovi su ugrožavali balansiranje sistema. No, ova je nevolja relativno brzo otklonjena zahvaljujući radu terenskih ekipa, i samo dva dana kasnije osposobljeno je oko 1.200 trafostanica.

Međutim, ključni problem nije padao sa neba – dolazio je južno od reke Save, kroz belu, pustu ravnicu između Lazarevca i Obrenovca, gde je sneg padao na pružni nasip i šine železničkih koloseka koji se pravo kao strela pružaju u dužini od 25 kilometara, spajajući površinske kopove Rudarskog basena “Kolubara” i TENT A. Kako navode izvori “Vremena”, tovar iskopan u kopovima stigao je u pet garnitura, svaka sa po 27 vagona, sručio se u mlinove i nije hteo da gori. Snimci, objavljeni i na društvenim mrežama, pokazali su ono što je svima bilo jasno – sa kopa je stiglo blato, a ne ugalj. Peći, nahranjene blatom, nisu mogle da održe paru i blokovi, čije su snage u stotinama megavata, počeli su jedan po jedan da gube snagu, stabilnost i opadaju sa sistema. Ispali su sa mreže A1, A3, A4, A5 i A6, a na drugoj strani Obrenovca nedavno remontovani B1. Blok B2 se održao na trećini snage, a blok A2 je preživeo na tehničkom minimumu – dan kasnije je radio na oko 50 do 80 megavata.

Dok je sneg odenuo srpske gradove i sela nežnom belinom, dve najmoćnije elektrane u regonu su pale tinjajući sa po jednim živim blokom. Kako izvori “Vremena” u EPS-u navode, operateri na A2 su to postigli nadljudskim naporima, što će se pokazati spasonosim – bez ijednog operativnog bloka u elektrani, ponovno pokretanje ugašenih blokova zahtevalo bi upotrebu parnjača i složenu proceduru paljenja. Drama na A2 se nastavila i sutradan – kako bi blok radio, bilo je neophodno održavati vatru, pristigli ugalj nije mogao do gori, na deponiji nije bilo rezerve uglja, a ni mazuta koji bi se sa blatom pomešao, učinio ga zapaljivim i zagrejao kotlove. U Beogradu je zbog toga održana hitna sednica Radne grupe za energetiku, pa je nakon koordinacije uz pomoć policije i putara raščišćen put ka Obrenovcu kako bi 27 cisterni sa mazutom stiglo do TENT-a. Nevoljama ni tu nije bio kraj jer se mazut teško istače – na niskoj temperaturi gubi viskoznost – pa je dodatno zagrevan kako bi se istočio i potpalio ugalj. Istovremeno, bilo je potrebno očistiti peći od blata. Stanje se stabilizovalo tek u utorak ujutru, kada je istom metodom loženja mešavine blata sa mazutom pokrenut blok A1, snaga podignuta dovoljno da se vrati grejanje u Obrenovac i krenulo pokretanje B1 i bloka A3. Kako izvori “Vremena” navode, u utorak uveče A1 i A2 su bili iznad 100MW, B1 i B2 na zavidnih 385 i 409MW, dok je “Kolubara” tinjala na 26MW, a “Morava” na 83MW.

PROBLEM LIGNITA

Direktor EPS-a Milorad Grčić, pre nego što ga je predsednik Srbije nekoliko puta na javnoj sednici otvoreno žrtvovao i pozvao da ponudi ostavku (a on pritom objašnjavao kako rade “modularne nuklearne elektrane”), žestoko kritikovan od građana, ali i zaposlenih, isprva je pokušao da opravda zaustavljanje proizvodnje u TENT-u problemom sa prugom i zastojem u isporuci (što je slučaj kakav se stvarno dogodio u februaru 2012). Nadležna ministarka Zorana Mihajlović je nakon sednice Radne grupe u nedelju uveče javnost obavestila da postoji ozbiljan problem u EPS-u, ali je napomenula da “sada treba rešavati krizu i o odgovornosti treba razgovarati kad prođe”. Pitanja proistekla iz slučaja su, naravno, odmah postavljena – kako nije bilo uglja u rezervi u TENT-u, zašto nije bilo mazuta za potpaljivanje i ključno pitanje – šta je to što je stiglo iz Kolubare?

Kako objašnjava izvor “Vremena”, na kopovima eksploatacija uglja nije zaustavljana u međuvremenu. “Trake rade”, kaže objašnjavajući ustaljenu proceduru. Srbija ima u naslagama na Kolubari dovoljno uglja za još nekoliko decenija eksploatacije. No, ugalj već dugo nije onog kvaliteta koji je imao kad je TENT sagrađen. Ugalj i na Zapadnom i na Istočnom polju, naime, nije monolitan, on se pojavljuje onako kako se otkopava u slojevima – nalikuje na slaninu ili kolač sa više kora. Slojevi lignita su tako pomešani sa jalovinom, koja ne gori i ne može da se iskoristi.

Kada pri kopanju mašine naiđu na takav sloj, iskopani “ugalj”, odnosno blato se preusmerava na odlagalište i ne šalje se u elektrane. Planovi i procene, koje vrše koordinatori, prave se unapred i to je sve deo uobičajenog rudarskog posla na površinskom kopu. Na pitanje kako je došlo do toga da se usred zime, dok veje sneg, u TENT pošalje jalovina umesto uglja, izvori “Vremena” nemaju odgovor. Krivica se među zaposlenima, ali i po društvenim mrežama usmerava na rukovodstvo EPS-a, koje se optužuje za “javašluk i nedostatak stručnosti”. Naime, kako jedan od izvora “Vremena” kaže, ova praksa da se ne šalje dovoljno dobar lignit nije oprobana prvi put i već se događalo da bude spaljivana smesa lignita sa jalovinom, uz pomoć mazuta. “Probali su tako i ovaj put, ali sada nisu imali sreće”, kaže sagovornik “Vremena”. Kao rezultat ove opasne igre sa lignitom, stao je TENT. A kada TENT stane, to ne prolazi bez posledica.