Okružena spoljnim granicama Evropske unije, smeštena u srcu takozvane zapadnobalkanske rute i prožeta viševekovnim prinudnim m igracionim kretanjima, Srbija se u poslednjih desetak godina suočila sa čitavim nizom izazova koje sa sobom nose mešoviti migracioni tokovi. Od ratova 90-ih, preko izbeglica iz Afrike i Azije koje su kroz nju krenule ka boljem životu u Evropi početkom 2000-ih, pa sve do vrhunca izbegličke krize 2015. i 2016. godine, podneblje Zapadnog Balkana postalo je kapija koja vodi ka nekom “boljem životu”, ka nekoj Nemačkoj, Francuskoj ili Švedskoj, ka dobrom poslu i dostojanstvenim uslovima življenja.

Cena dolaska do tog “boljeg života” nije uopšte mala. Zapravo, ona je postepeno rasla u proteklih šest ili sedam godina, a rast cena prevashodno je bio uslovljen razaranjem sistema izbegličke zaštite upravo u toj Evropi u kojoj se nalazi taj neki bolji život. Iako je evropski kontinent primio više od milion ljudi 2015. i 2016. godine, u najvećem broju slučajeva izbeglica iz Sirije i Iraka, u martu 2016. godine sklopljen je unosan posao između Evropske unije i Turske. Za više milijardi evra, Erdogan je obećao Evropi da će značajno usporiti migracioni tok.

PREĆUTNI DOGOVOR

Ipak, uz aranžman EU i Turske, iza zatvorenih vrata, napravljen je jedan daleko licemerniji dogovor. Ili, možda tog dogovora nikada nije ni bilo, ali su prećutno uvedene prakse koje podrazumevaju ništa drugo nego bezakonje na svim granicama koje izbeglice moraju da pređu kako bi stigle do željene destinacije.

Bezakonje na granicama podrazumeva da su policija, ali u nekim zemljama i vojska, počele sistemski da sprovode prakse kolektivnog proterivanja, tzv. pushback-ova. Kolektivno proterivanje po međunarodnom pravu je strogo zabranjeno, i ono podrazumeva da se stranac ne sme vratiti iz jedne zemlje u drugu, a da se ne uradi individualna procena očekivanog tretmana u zemlji prijema. Ta procena se mora sprovesti u zakonskoj proceduri u kojoj bi stranac imao mogućnost da, uz pomoć pravnika i prevodioca, ospori težnju određene zemlje da ga vrati u drugu, i da se protiv odluke donete u toj istoj zakonitoj proceduri žali. Dakle, garancija protiv kolektivnog proterivanja jeste primena zakona u kome bi stranac koji, po oceni graničnih organa, ne ispunjava uslove da uđe u zemlju, mogao da ispriča svoju priču. Zašto je to važno? Upravo zbog toga što svako ima svoju priču, i zato što svako zaslužuje da se njegova priča čuje.

Kada je neko podvrgnut pushback-u, tu nema mnogo zakona i nema mnogo priče. Sa ili bez upotrebe sile, uz iznudu i otimanje novca i telefona ili bez toga, izbeglice i migranti, poput ping-pong loptice, jednostavno se vraćaju iz jedne zemlje u drugu. U takvim okolnostima, države krše međunarodne konvencije, svoje ustave i svoje zakone. Nijedna zemlja, izuzev Mađarske, nema kolektivno proterivanje u svom zakonu, niti može da ima jer Evropska konvencija to eksplicitno brani. Pa tako i činjenica da je Mađarska pokušala da legalizuje kolektivno proterivanje nije održiva. Već je Mađarska odgovarala pred Evropskim sudom za ljudska prava, a kako stvari stoje, njena odgovornost biće utvrđena na još nekoliko mesta. Drugim rečima, koliko god to zvučalo nerealno pre godinu ili dve, Orbanu se crno piše zbog migracione politike koju je uspostavio žičanom ogradom.

OTPLATA DUGOVA

Međutim, dok čekamo da se vladavina prava i poštovanje ljudskih prava vrati na evropske granice, nezakonite granične prakse stvorile su daleko veće bezakonje. Organizovane kriminalne grupe, koje se prevashodno bave krijumčarenjem ljudi, napravile su kriminalnu mrežu duž cele izbegličke rute i samo u proteklih nekoliko godina zaradile su više stotina miliona evra. Ono što je paradoksalno jeste činjenica da kršenje ljudskih prava na granicama sve zemlje pravdaju “borbom protiv krijumčarenja” i drugih oblika kriminala. Pitanje na koje nikako da dobijemo odgovor jeste: “A kako objašnjavate činjenicu da je krijumčarenje u porastu u proteklih nekoliko godina, iako ste na granice stavili žilet žice, termovizijske kamere, senozore pokreta, dronove i Frontex pride?” Svi ćute, jer vrlo dobro znaju da od te borbe protiv krijumčarenja nema ništa. Zapravo, krijumčari, kriminalci, postali su ljudi koji izbeglicama daju nadu i koji njihov težak položaj eksploatišu zarad novca, a usluge koje im pružaju dovode ih u još veće opasnosti. Dok ovaj tekst nastaje (utorak popodne), stigla je vest da je u Mađarskoj poginulo sedam ljudi u kombiju koji je vozio krijumčar iz Srbije. Hiljade života je izgubljeno na moru, u rekama, po šumama i planinama. Međutim, ono što malo ko pominje pored krijumčarenja jeste različiti vidovi eksploatacije sa kojima se izbeglice i migranti suočavaju na zapadnobalkanskoj ruti.

Sredinom 2015. godine dobio sam poziv od G., mog klijenta iz Sirije. Uzrujan i uplakan, zamolio me da odmah dođem u izbeglički kamp u kome je boravio. Rekao je da su ga neki ljudi pozvali na kafu kako bi pričali sa njim o poslu, tj. o tome kako bi mogao da im “nabacuje” klijente iz jednog od centara za azil, koje bi oni krijumčarili dalje ka Evropi. Zauzvrat, obećali su mu novac, zaštitu i ukoliko želi, nakon određenog vremena, prebacivanje u Evropu. G. je to odbio i uputio se nazad ka kapiji kampa. U jednom momentu, krupni momci su ga ščepali i pokušali da ga ubace u gepek automobila. G. je uspeo da pobegne.

Pre nekoliko godina, razgovarao sam sa jednim dečakom, izbeglicom, na ulicama Beograda. Objasnio sam mu da u Srbiji može da zatraži azil i da postoje sigurna mesta na kojima bi mogao da spava i da ide u školu. On mi jednostavno nije verovao. Rekao je da on mora da otplati dug krijumčarima i da mora da im obezbedi dovoljno klijenata kako bi ga jednoga dana poslali u Nemačku. Nije mi verovao kada sam mu rekao da možemo da ga zaštitimo. Možda je i bio u pravu.

Nekoliko godina kasnije, u bezobzirnoj osveti, ubijen je dečak iz Avganistana u neposrednoj blizini jednog od kampova u Srbiji. Ono što znam o njemu jeste da je i on imao neke neizmirene obaveze prema jednom opasnom Avganu “za koga zna ceo grad” i kome “niko ne može ništa”.

DNEVNIK PRINUDA

“Morala sam da imam seks sa krijumčarima da bi me preveli preko granice”; “Morao sam da pretim i da iznuđujem novac ljudima koji nisu platili game, jer to je bio uslov da me prevedu preko granice”; “Držali su me zatvorenog nedeljama u podrumu napuštene kuće dok porodica nije platila traženi novac”; “Hteli su da me odvoje od brata prilikom prelaska granice”; “Morala sam da radim za njih da bi pomogla da mi deca odu u Evropu”; “Radio sam teške fizičke poslove i nekada su me plaćali, a nekada nisu”. Ovo su samo neke od desetina priča koje sam zbog prirode svog posla mogao da čujem u prethodnih 10 godina. I svaka od njih u sebi sadrži element eksploatacije – radne, seksualne, kriminalne. Svaka od njih je ništa drugo nego trgovina ljudima.

Ono što se otvara sada kao pitanje jeste, koliko daleko stvari moraju da odu, da bi vlasti evropskih zemalja shvatile da sa svojim nezakonitim graničnim praksama stvaraju novo bezakonje? Da li je normalno da izbeglice i migranti pre odluče da se obrate za pomoć krijumčarima i potencijalnim trgovcima ljudima, a ne graničnoj policiji koja treba da ih zaštiti? Da li je uskraćivanje prava na pristup teritoriji i postupku azila zapravo samo uvod u urušavanje čitavog sistema zaštite ljudskih prava izbeglica i migranata? Praksa, svedočenja i stanje stvari na terenu, nažalost, daju potvrdne odgovore na sva ova pitanja.

Prema tome, jasno je da je postojeće stanje stvari neodrživo, ali isto tako je jasno da se ne vidi rešenje za situaciju u kojoj organizovane kriminalne grupe zgrću profit na teškim ljudskim sudbinama. Dokle god se vladavina prava i ljudska prava ne vrate na granice svih evropskih zemalja, do tada će se izbeglice i migranti nalaziti u konstantom riziku od različitih vidova iskorišćavanja, od kojih je trgovina ljudima svakako najteži oblik. Možda bi jedan od odgovora koji bi mogao da se pruži plitkoumnim populistima na njihovo pitanje: “Zašto nema žena i dece na ovoj ruti?”, bio u obliku kontrapitanja: “A da li bi ti bio spreman da sudbinu svojih najmilijih staviš u ruke ljudi koji u njima vide samo profit, i to u okolnostima u kojima nema tog graničnog policajca koji bi mogao da im pomogne ukoliko bi se našli u nevolji?”