U izvještaju Evropske komisije o Srbiji iz oktobra 2021. konstatira se prvi put posle nekoliko godina “ograničeni napredak” kada je u pitanju sloboda medija. Otkud ta ocjena i kakvo je stvarno stanje novinarstva u Srbiji?

Na nju je uticalo otvaranje SOS telefona za novinare, obećanje Zaštitnika građana da će biti napravljena baza podataka o napadima i prijetnjama medijima, ali prvenstveno se temelji na usvajanju Akcionog plana za primjenu medijske strategije i formiranju vladine Radne grupe za bezbjednost novinara u skladu sa njim.

Ostalo je manje-više po starom. U Izvještaju Evropske komisije tako se konstatiraju daljnji napadi na profesionalne ili nezavisne medije sa pozicija vlasti, porast prijetnji i pritisaka, odbijanje državnih medija da dostave tražene informacije i nedovoljna nezavisnost REM-a i RTS.

UMJERENI NAPREDAK U STROGO KONTROLIRANIM GRANICAMA

Možda je termin “ograničeni napredak” iz Izvještaja Evropske komisije moguće prihvatiti ukoliko se temelji na prećutnom priznanju vlasti da postoje ozbiljni problemi sa medijskom slikom Srbije. Na njih već dugi niz godina ukazuju relevantna novinarska udruženja i ona Briselu nisu nepoznata. Zbog toga i vlast u Beogradu pojedinim svojim postupcima nastoji održati deklarativni priključak sa evropskim integracijama.

“‘Ograničeni napredak’ iz Izveštaja Evropske komisije u praksi ne postoji”, kaže Željko Bodrožić, predsjednik Nezavisnog udruženja novinara Srbije. “Naprotiv, sloboda izražavanja i ravnopravni uslovi za rad medija ozbiljno su narušeni pošto vladajuća Srpska napredna stranka direktno ili indirektno kontroliše većinu medija pretvorivši ih u svoja propagandna glasila. Mi smo nekoliko svetlosnih godina udaljeni od onoga što Evropska unija podrazumeva kada su medijske slobode u pitanju.”

Sa ovom ocjenom se slaže i glavni i odgovorni urednik NIN-a Milan Ćulibrk. On ukazuje na dramatično odstupanje prakse od različitih izjava zvaničnika i pažljivo odmjerenih formulacija.

“U praksi stanje je mnogo gore nego što bi se iz ove formulacije o ‘ograničenom napretku’ moglo zaključiti”, kaže Ćulibrk. “Na to, doduše, upućuje i konstatacija iz Izveštaja da su ‘verbalni napadi visokih zvaničnika na novinare nastavljeni’ i da ‘slučajevi pretnji i nasilja i dalje zabrinjavaju’. To se, naravno, odnosi samo na malobrojne medije koji i dalje nastoje da profesionalno rade svoj posao u opštem interesu da objektivno i pravovremeno informišu javnost o svim relevantnim temama. Nažalost, ti pritisci na medije nastavili su da se pojačavaju i tokom 2021, a treba očekivati da će u narednom periodu da se pojačaju – posebno uoči izbora na proleće 2022.”

SVA MRTVA SLOVA NA PAPIRU

Akcioni plan propisuje kako mediji u Srbiji treba da budu slobodni, novinari bezbjedni, zakonski okvir unaprijeđen, a vlasništvo transparentno. Zajedno sa Evropskom komisijom, Bodrožić pozitivno ocjenjuje usvajanje i početak sprovođenja Akcionog plana za primjenu Medijske strategije.

“Taj dokument izrađen je na transparentan i inkluzivan način”, kaže predsjednik NUNS-a. “On jasno identifikuje sve što ne valja – a toga je mnogo – ali i daje rešenja za indentifikovane probleme”.

No, ne bi bilo prvi put da sve to ostane samo skup lijepih želja ili izlog namijenjen inostranstvu. Srbija je tako 2014. doživjela rast na međunarodnim listama medijskih sloboda zbog seta zakona iz ove sfere javnog života, ali je njihova stvarna primjena u potpunosti zakazala. I ne samo to – položaj medija se u narednom periodu dramatično pogoršao.

“Plašim se da će Medijska strategija i Akcioni plan za njeno sprovođenje ostati samo mrtvo slovo na papiru”, nastavlja Bodrožić. “Ništa od onoga što se dešava u javnom prostoru ne ukazuje da će se predsednik Srbije Aleksandar Vučić i njegova Srpska napredna stranka odreći kontrole nad većinom medija. Naprotiv, povećava se gaženje i nipodaštavanje profesionalnih i nezavisnih medija”.

TRKAČI OLOVNIH NOGU

Evropska komisija u svom izvještaju navodi da je dodatno zabrinjava političkog ekonomskog uticaja na rad medija, ali način njihovog sufinaciranja.

“Na medijskom tržištu Srbije ne postoji fer konkurencija”, kaže Ćulibrk. “Provladini mediji obilato se finansiraju javnim novcem – iz budžeta Srbije i lokalnih samouprava – iako na tim konkursima za projektno sufinansiranje ne bi mogli ni da konkurišu jer najviše krše novinarske standarde. Analiza Udruženja novinara Srbije pokazala je da su u prvih pet meseci 2020. samo četiri provladina tabloida – ‘Alo’, ‘Kurir’, ‘Srpski telegraf’ i ‘Informer’ – na medijskim konkursima za projektno sufinansiranje dobila 220.000 evra javnog novca, a samo u drugoj polovini prethodne godine su se čak 3.900 puta ogrešila o Kodeks novinara”.

Vlast i njeni pobornici često govore da u Srbiji postoje provladini i opozicioni mediji. Riječ je o kukavičijem jajetu sa dva cilja. Prvi je da se stvori privid medijskog pluralizma – eto, publika ima priliku da sama izabere tko joj se više sviđa, vlast ili opozicija. Koliko je u pitanju puko opsjenarstvo, dovoljno je baciti i ovlašni pogled na aktualni saziv Narodne skupštine gdje svega sedam poslanika ne pripada vladajućoj većini.

Naime, vlast nastoji – a to je drugi cilj ove lažne podjele – izjednačiti nezavisne i profesionalne medije sa opozicionim partijama kako bi im dovela u pitanje novinarski kredibilitet. Kako? Tako što je najveći dio vanparlamentarne opozicije izložen konstantnom demoniziranju, pa ni onaj tko izvještava o njihovim aktivnostima ne može biti ništa bolji.

Jedan primjer kuda ova praksa vodi. Uredništvu “Vremena” se javio izvjesni čitalac da protestuje zato što smo mu objavili fotografiju, nastalu uz njegov pristanak na javnom mijestu i plasiranu u afirmativnom kontekstu. Razlog za protest bio je taj što se u našim novinama pojavila i slika Dragana Đilasa, predsjednika Stranke slobode i pravde.

Stalna nastojanja da se naruši kredibilitet nezavisnih i profesionalnih medija jasna je poruka i oglašivačima.

“U javnim preduzećima i kompanijama u kojima je država većinski vlasnik, strogo je zabranjeno oglašavanje u profesionalnim i nezavisnim medijima”, kaže Ćulibrk. “Uz to, vlast vrši pritisak i na privatne kompanije, pogotovo one koje posluju sa državom i javnim preduzećima da se ni one ne oglašavaju u kritički nastrojenim medijima. Zbog toga su u profesionalnim štampanim medijima prihodi od oglasa skoro potpuno presušili. Tom trendu dodatno je doprinela i pandemija, koja je i inače smanjila budžete za oglašavanje privatnih kompanija”.

EVROPSKI PUT MEDIJA POSUT TRNJEM

U Izvještaju Evropske komisije ukazano je da rad vladine Radne grupe za bezbjednost novinara opterećen velikim problemom, a to je istupanje iz nje Nezavisnog udruženja novinara Srbije, Nezavisnog društva novinara Vojvodine Asocijacije medija, Asocijacije onlajn medija i Poslovnog udruženje Asocijacije nezavisnih lokalnih medija “Lokal pres”. Razlog je taj što unatoč apelu strukovnih udruženja i nevladinih organizacija za hitnom reakcijom radi spriječavanja krajnje opasnog ugrožavanja bezbjednosti novinara KRIK-a sa pozicija vlasti, nije se oglasio nitko od vladinih članova Radne grupe.

“Smatramo da je isključiva odgovornost institucija da stvore atmosferu u društvu koja neće tolerisati napade na novinare. Izostanak jasne poruke pokazuje da ne postoji iskrena namera institucija da se katastrofalno stanje na medijskoj sceni Srbije promeni”, stoji u saopćenju ovih novinarskih udruženja.

Ova odluka nije promijenjena ni nakon više poziva partnera iz Evropske unije da bude preispitana.

“U mnogim dokumentima Evropske unije pa i izveštajima Evropske komisije jasno se govori da su medijske slobode u Srbiji ozbiljno ugrožene”, kaže Bodrožić. “Iz godine u godinu sve je više slučajeva pretnji, zastrašivanja i nasilja nad novinarima, konkursi za sufinasiranje medijskih sadržaja pretvoreni su u mehanizam za izvlačenje para za partijske medije, problem netransparentnosti vlasništva i dalje je prisutan, regulatorna tela ne rade svoj posao, visoki državni funkcioneri sve više i sve bezobzirnije verbalno napadaju i kriminalizuju nezavisne novinare. Međutim, mnogi evropski zvaničnici se ovde ponašaju kao da svi ti zaključci ne postoje. Smatram da to najviše obeshrabruje sve one koji se u Srbiji bore za demokratiju, vladavinu prava i slobodne medije i žele da naša država postane deo Evropske unije.”

Sa Bodrožićem se slaže i Ćulibrk. On također ukazuje na to koliko se izjave zvaničnika iz Srbije o evropskom putu zemlje razlikuju od njihovog odnosa prema medijima.

“Srbija je specifična i po tome što su ti pritisci toliko snažni da i pojedini distributeri štampe kritičke medije – među kojima su ‘Vreme’ i NIN – drže ispod tezge da se ne vide, što takođe utiče i na njihovu prodaju”, kaže Ćulibrk. “Poznat je i slučaj da je Aerodrom ‘Nikola Tesla’, dok je bio pod kontrolom države, hteo da zabrani prodaju magazina ‘Vreme’, NIN i ‘Nedeljnik’ i dnevnog lista ‘Danas’. Razlog su kritike vlasti, koja ni po mišljenju Evropske komisije nije ostvarila dovoljan napredak u mnogim ključnim oblastima – u borbi protiv korupcije i organizovanog kriminala, vladavini prava, slobodi izražavanja, slobodi medija i razvoju institucija.”

Sve u svemu, napredak o kome se govori u Izvještaju Evropske komisije zaista je ograničen. Ako se Srbija na taj način približila Evropskoj uniji, biće da je taj pomak uočen mikroskopom.