“Znaš li ti šta slaviš i koga veličaš? Znaš li ti da je car lud – i da se održava samo krvlju svojih pobeda koje ne vode nikud i ničemu? Znaš li da mi svi zajedno srljamo u neku veliku nesreću kojoj ne znamo imena ni obima, ali koja nas pouzdano čeka na kraju svih naših pobeda?”

Ovim citatom iz Andićeve Travničke hronike završava se tekst koji smo Slobodan Antonić i moja malenkost objavili u “Vremenu” krajem maja 2014. povodom sednice kriznog štaba Vlade od petka 16. maja 2014, koja je uživo išla u TV program i bila kasnije bezbroj puta reprizirana na TV Pinku, odnosno na SNS-ovom “javnom servisu”.

I tim istim rečima možemo početi ovaj tekst povodom prošlonedeljne “zajedničke sednice Vlade sa predsednikom, kojoj su prisustvovali i guverner NBS i direktori svih javnih preduzeća”. Pri čemu je pozajmljeni Andrićev citat u međuvremenu evoluirao od “umetničke hiperbole” u gotovo hiperrealističku deskripciju.

Ne, nije ovde reč o potvrdi one čuvene Hegelove sentence o “istoriji koja se ponavlja kao farsa”. Ovo je, naime, i prvi i drugi put bila farsa – retrogradna i tragikomična – koju smo u u tekstu iz 2014. pokušali da dočaramo i dokumentujemo. A ovo je, dakle, samo nastavak, takoreći nova epizoda otužnog serijala pod imenom “napredna Srbija”. I ukoliko bismo baš želeli da ostanemo blizu hegelovskog predloška, možda bi najpreciznije bilo reći da nam se, evo, već godinama “farsa ponavlja kao istorija”.

NEKAD I SAD

Onu prethodnu dramatičnu i vanrednu sednicu izazvale su poplave i – kako ih je Predsednik/Premijer krstio – “hiljadugodišnje vode”. A ovu sadašnju jedan, takoreći rutinski decembarski sneg, nizak vodostaj i takođe skoro “rutinsko” ispadanje blokova u Termoelektrani “Nikola Tesla”. Ali sve igra i sve dobro dođe, ako Ipsos i piplmetri kažu da treba nečim malo zatrpati niz gorkih pilula (Rio Tinto, protesti) koje je Vučićeva vlast u poslednje vreme morala da proguta.

Najpre malo dramatizacije i prigodne samokritike a koja je, zapravo, samohvala: “Imamo vanrednu situaciju… Ja sam pogrešio što nismo išli sa ‘Kolubarom’ B. Slušao sam sve moguće ekologe, lažne stručnjake i strance koji su dolazili da mi sole pamet… Obesio bih se na ovaj najbliži luster ovde (podvukao Đ. V.), samo zato što sam ih sve slušao. Sve sam znao da lažu, pa smo srećom pokrenuli ‘Kostolac’, inače sad ne bismo ni imali struje.”

Potom ohrabrujuće vesti. Ali Predsednik insistira na rokovima – i na odgovornosti. Milorad Grčić: “Upaljen je B1, a u toku noći biće upaljen A3. Od sutra po podne napadamo blokove A4, A5, A6 kako bi pre vikenda bili na mreži.”

Predsednik strogo: “Nadam se da si svestan i svoje odgovornosti?!” Grčić odgovara potvrdno.

Predsednik kaže da sve mora da se reši u narednih sedam dana kako bi bio podignut ceo sistem i kako država ne bi imala velike finansijske gubitke.

A tu je i mali znak pažnje za “obične građane”, jer Predsednik pre i iznad svega uvek na njih misli: “Oni koji su bili bez struje možda da plate samo pola računa za ovaj mesec. Mislim da je to dobra ideja i da vas nauči da budete odgovorni.”

Potom malo karanja na račun Dušana Bajatovića – a posredno i Rusa. “Problem je, Bajatoviću, što godinama nismo uradili proširenje Banatskog Dvora. Velikom brzinom smo trošili količine odatle… Nadam se da će nam Rusi izaći u susret.”

Zatim malo konkretnih direktiva, sa brojkama i podacima, čisto da se vidi koliko predsednik sve prati i koliko je upućen: “Mislim da smo uspeli da pronađemo rešenje za ulaganje oko 200 miliona evra investiranja u bandere i održavanje sistema. Nama je u Prilikama nestalo struje. To je jedno od najvećih sela, predgrađe Ivanjice. To više ne sme da se događa. Svuda ljudi traže betonske bandere, neće drvene. Nije problem u novcu, napravite plan. Ostalo je svega još 13.000 ljudi bez napajanja, Nebojša i Aleksandre, pošaljite ekipe vojske i policije da pomognu tim ljudima i da taj broj već sutra smanjimo na jednocifren. To znači, Drobnjak, i za Puteve Srbije da pomognu na tim deonicama da ljudi ne bi ostajali zavejani.”

I, za kraj, ponovo lepe vesti: Problemi sa strujom će biti rešeni, ima para, Mali spremio dve milijarde do kraja godine, za naše građane neće biti zime (“dok će se Evropa smrzavati”).

ŠTA JE OSTALO ISTO?

Isto je bahato kršenje procedure, zakona i Ustava Republike Srbije. Isto je uzurpiranje nadležnosti od strane Aleksandra Vučića i mešanje u ono što nije njegov posao. U stvari, nije isto. Čak je i mnogo gore, s obzirom da je 2014. bio predsednik Vlade, pa je to postrojavanje – ma koliko preterano i neukusno – bar donekle pilo vodu. Dok sada, sa funkcije predsednika, to jednostavno ne može da radi. Naš sistem naprosto nije predsednički. Nije čak ni polupredsednički. Dakle, zaboravite neadekvatna poređenja sa Bajdenom i Putinom. Ili predsednikom Francuske, koji takođe ponekad drži zajedničku sednicu sa vladom i premijerom.

U Srbiji je – barem dok neka buduća izmena Ustava to ne promeni – na snazi, zapravo, skupštinski sistem. Sa, verovali ili ne, velikim nadležnostima Skupštine i jakom Vladom. I sa taksativno navedenim predsedničkim nadležnostima, gde se vidi da predsednik većih izvršnih ovlašćenja ima jedino u oblasti odbrane. Sve drugo je praktično protokolarno. I stoga ni uz kakvo “kreativno tumačenje” uslužni pravnici i analitičari taj presedan ne mogu naći i odbraniti.

Drugim rečima, doslovno svakog dana i skoro svakom svojom aktivnošću (sem kada se sastaje sa šefovima drugih država, prima akreditive stranih ambadora i slično) Aleksandar Vučić krši Ustav i izlazi iz okvira svojih nadležnosti. I u tome je on zaista ne samo regionalni nego i “globalni lider”, kojem malo ko od svetskih kolega može stati na crtu.

Isti je apokaliptični ton i preterivanje. “Ovo nikad u istoriji Srbije nije bilo. Nikad se ovakva katastrofa nad nju nije nadvila” (podvukao Đ. V.), govorio je Vučić tog 16. maja 2014, da bi onda “utešno” dodao kako je “ono što nam predstoji još gore od ovoga što smo imali”. Isto je ostalo i huktanje i držanje za glavu, koje gledateljstvu treba da dočara kako mu je teško i koliko breme nosi na plećima. “Hiljadugodišnje vode”, “katastrofa biblijskih razmera”.

Isti je mehanizam medijske manipulacije, odnosno spremnosti da se stvarno rešavanje problema podredi površnom medijsko-propagandnom interesu i sakupljanju jeftinih političko-psiholoških poena. Jer, da nije tako, ne bi od nečega što realno jeste ozbiljna situacija (iako možda – pogotovo ovaj poslednji put – ne baš toliko apokaliptična kao što je to Vučić predstavljao) pravio rijaliti i uživo ga prenosio na svim raspoloživim TV kanalima.

Isti su konfuzna i protivrečna objašnjenja ili nesprovodive direktive i teatralna naređenja. Isti su arogancija, nepristojnost, instrumentalizacija i prezriv odnos prema saradnicima. S tim što je prošlog puta glavna sporedna uloga pripala direktoru JP “Srbija vode” Puzoviću i načelniku Generalštaba Ljubomiru Dikoviću, dok je ovoga puta glavni epizodista i negativac bio v.d. direktora Elektroprivrede Srbije Milorad Grčić (sekuundarno, i Dušan Bajatović).

A isti su i saradničko udvorištvo, potuljenost i spremnost da sve istrpe, sve prećute – ili sve kažu – samo da bi se preporučili i udovoljili Velikom vođi. Štaviše, moglo bi se reći da su nove generacije SNS kadrova u tom pogledu čak i “napredovale” – razume se, u lošem i pogrešnom smeru.

ŠTA SE PROMENILO?

U odnosu na 2014, danas je Vučićeva pozicija znatno drugačija. Iskusniji je, samouvereniji, opušteniji, sigurniji u sebe. Gluma i glumatanje jesu nesumnjiv element kontinuiteta. Ali onda je u tome ipak bilo dosta nesigurnosti i straha, dok je sada mnogo više prenemaganja i šmire. Naučio je da – doduše, često na grotesktan način – kombinuje “dobre” i “loše” vesti. Tako da je i ovo obraćanje na sednici Vlade začinio čestitkama Ani i građanima zbog otvaranja klastera 4 u pregovorima sa EU. A čak i kada je govorio o dramatičnim energetskim prilikama, taj govor je bio prilično u orvelovskom duhu (u stilu: “situacija je odlična, ali se iz dana u dan poboljšava”).

Dakle, promenio se. Ali, pre svega, promenili smo se mi. Narod. Javnost. Građani. Posmatrači. Dok je ono mentalno detoniranje ipak izazvalo određeni šok, zbunjenost i negativne komentare, ovo prošlonedeljno jedva da je iko posebno zapazio i izdvojio iz serije i mase sličnih Predsednikovih nastupa i seansi. Da nije bilo onog “bešenja o luster”, bukvalno se skoro niko ne bi ni osvrnuo. Dakle, dogodilo se, ili – u malo optimističnijoj varijanti – događa nam se upravo ono čega smo se najviše plašili i na šta smo, zajedno sa drugim autorima, često upozoravali sa ovih stranica. Oguglali smo.

Tada smo bili šokirani. Sada uglavnom samo odmahujemo rukom. I upravo u tome je Vučićeva najveća pobeda. Ili, tačnije, naš najveći kolektivni poraz.

Promenio se, donekle, i njegov spoljnopolitički položaj. Dok je tada (2012–2014. pa i još nekoliko godina kasnije) imao gotovo plebiscitarnu podršku praktično svih globalnih političkih faktora, podrška je sada realno manja i to manje-više podjednako važi i za Rusiju i za Zapad. Ali daleko je to od “puštanja niz vodu” i aktivnog rada na njegovoj smeni – čemu se poneki u opoziciji još uvek nadaju, loveći i preuveličavajući sugnale koji u tom smeru idu iz evropskih i svetskih prestonica. Ali od toga – makar u ovom izbornom ciklusu – nema ništa. Sa dolaskom Bajdena i odlaskom Angele Merkel (i uz primetnu distancu Vladimira Putina) Vučić je zaista dosta izgubio, ali čini se da će mu nova američka i nemačka administracija pre samo zagorčavati život nego što će ga otvoreno rušiti.

No, ovaj spoljnopolitički hendikep Vučić kompenzuje na unutrašnjem planu. A tu u njegovu korist sistematski rade dva velika i moćna saveznika – zaborav i apatija. Ponekad i treći, pod imenom “srpska opozicija”, ali to je već posebna tema.

Ko se danas još seća “srpskog Mercedesa” iz Ikarbusa? Ko se seća Mubadale i tri milijarde dolara iz Emirata za fabriku čipova? Ko se još seća Hercegovačke i rušenja u Savamali? Polako u zaborav tone i afera “Krušik”. Sve se ređe sećamo uzbunjivača Aleksandra Obradovića. “Jovanjica” i Koluvija polako silaze sa naslovnih strana i postaju sve sitnija vest u rutinskim izveštajima sa, po svemu sudeći, beskonačnog sudskog procesa, koji će možda trajati duže čak i od same Vučićeve vlasti.

Konačno – umalo to da zaboravimo, a potencijalno je vrlo važno – promenilo se i Vučićevo okruženje. Za šta se, doduše, ne može sa sigurnošću reći da li je dobra ili loša vest. Uz par politički preživelih izuzetaka – i, razume se, ne računajući oca i brata koji su uvek tu – umesto radikalskih saboraca i ortaka sa tribina, koji su sa njim bili na “ti” i zvali ga “Alek”, Vučićevo današnje političko okruženje su neki čudni svatovi poput Ane Brnabić, Siniše Malog i Aleksandra Vulina s jedne, te pitomci “akadamije za mlade lidere SNS” s druge strane.

I upravo sa tim pogledom na pomenuto okruženje sumorna slika naše prepuštenosti volji i iracionalizmu jednog nedoraslog političkog aktera, koju smo konstatovali pre skoro osam godina, postaje potpuna – i još sumornija. A briga zbog takvog stanja i opasnost koja iz tog stanja proističe, za koju tad rekosmo da “nipošto neće proći sa prestankom ovih prolećnih kiša”, po svoj prilici neće prestati ni sa prolaskom ovog izbornog ciklusa.