1. SLUČAJ MIROSLAVA ALEKSIĆA

Nastavnik glume Miroslav Mika Aleksić uhapšen je 16. januara uveče 2021. zbog sumnje da je seksualno napastvovao šest svojih učenica, od kojih su neke bile maloletne u vreme počinjenih dela. Malo potom, objavljena je i ispovest Milene Radulović (“Blic”) u kojoj je glumica optužila Aleksića za silovanje kad joj je bilo 17 godina. Sličnim povodom, ubrzo se oglasila i glumica Iva Ilinčić, takođe nekadašnja Aleksićeva učenica. Osam meseci je Aleksić proveo u Centralnom zatvoru, odnedavno je u kućnom pritvoru, s nanogicom. Tereti se za četiri krivična dela silovanja, od toga dva u produženom trajanju i pet krivičnih dela polnog uznemiravanja, od čega su dva, takođe, kvalifikovana u produženom trajanju.

Posle glasa Milene Radulović, Srbija više nije ista. I nas je dohvatio talas mee too. Ova je glumica okrenula srpsko društvo naopačke i uradila više od bilo kakve zakonske regulative u društvu u kojem se seksualno i svako drugo zlostavljanje žene neretko prihvata kao uobičajeno, javna tajna, u društvu u kojem između 30 i 40 žena godišnje izgubi život od ruke svojih supružnika ili partnera.

Ranije, kada je Marija Lukić iz Brusa, još jedna hrabra žena, prijavila za seksualno uznemiravanje svog šefa, tadašnjeg predsednika opštine Brus Milutina Jeličića Jutku, izostao je taj utisak tektonskog poremećaja koji je izazvala Milena Radulović. Ne samo zato što je Milena poznata glumica, nego i zato što je javnost, po definiciji, najosetljivija na decu. U slučaju elitne privatne beogradske škole glume, potencijalne žrtve su bile devojčice, godinama polaznice škole koja je svake godine imala konkurs za decu od 5 do 13 godina, a optuženi Aleksić bio je njihov višegodišnji neposredni pedagog i učitelj. Milena Radulović je, tako, sa 11 došla u Aleksićevu školu. Pritom, poznate glumice (M. Radulović i I. Ilinčić) odvažile su se da javno pokažu prstom na čoveka koji je do tog trenutka bio nesporan i uvažen i kao profesionalac i kao građanin. Jutka nije imao Aleksićeve atribute. Samo člansku SNS-a.

Ogromna podrška javnosti koju su dobile i Milena Radulović i Iva Ilinčić svedoči da Srbija nije izolovano ostrvo. Nešto se promenilo. Zato što su progovorile Marija Lukić, Milena Radulović, Iva Ilinčić, Danijela Štajnfeld i neke druge žene, izgleda da su odrasle nove generacije, prvenstveno na ideji da nemaju razlog da se stide u ime drugih.

2. POČETAK VAKCINACIJE

U februaru prošle godine slovenačko “Delo” nazvalo je Srbiju “pobednicom” vakcinacije, a “Frankfurter algemajne cajtung” (FAZ) pisao je kako u Evropi, posle Velike Britanije, niko nije uspeo da vakciniše toliki broj ljudi kao Srbija. Predsednik Vučić je i u svetu i u Srbiji hvaljen kao jedan od retkih državnika na planeti koji je u vrlo kratkom roku obezbedio za građane Srbije četiri vakcine protiv korone od različitih proizvođača. Ali, to je bio tek početak vakcinacije. U Srbiji je umesto kampanje za vakcinaciju, na snazi desetogodišnja predizborna kampanja vladajućeg SNS-a, tako da je sve što bi moglo da oduzme neki glas Aleksandru Vučiću gurnuto u drugi plan ili potpuno poništeno. Na privatnim televizijama s nacionalnom frekvencijom smenjivali su se i smenjuju se još uvek različiti stručnjaci opšte prakse, među njima i neki zdravstveni radnici koji tumače kako zapadne vakcine nisu dobre, nisu dovoljno ispitane, imaju čipove i dr. iz tog antivakserskog ćupa “znanja”. U kineski Sinofarm TV eksperti nisu mnogo zagledali, pa su se građani Srbije uglavnom opredeljivali za ovu vakcinu. Posle se ispostavilo da je “kinez” najslabija vakcina, pa je kontradiktorno usledila kampanja za treću, buster dozu, iako nije bilo kampanje za prve dve jer u to vreme više od polovine odraslog stanovništva nije primilo ni prvu dozu vakcine. Tako smo od lidera u Evropi po broju vakcinisanih dospeli na samo dno liste. S druge strane, postali smo lider po stopi smrtnosti od kovida. Kako i ne bismo kada se predsednik Srbije, onaj koji bi trebalo da bude primer svim građanima, vakcinisao među poslednjima.

3. HAPŠENJE VELJKA BELIVUKA I ZVEZDE PADALICE

Hapšenje Veljka Belivuka i Marka Miljkovića uzdrmalo je same temelje kako podzemlja tako i državnih strukturs. Saga o krvavoj grupi najhladnokrvnijih i najmonstruoznijih ubica zapanjila je javnost. Gledali smo uznemirujuće fotografije stravičnih ubistava na televiziji, ljude koji su svoje suparnike iz drugih klanova uspevali da namame u kuću – mesaru u Ritopeku gde su ih hladnokrvno sakatili, potom sekli na komade i mleli u mašini za meso, a zatim njihove ostatke prosipali u Dunav.

Bilo je, međutim, i onih medija koji su podsetili javnost na činjenicu da je Belivuk sa svojom ekipom kontrolisao južnu tribinu Partizanovog stadiona, a neki njeni članovi učestvovali su i u obezbeđenju na inauguraciji Aleksandra Vučića. Također, ova banda je pazila da ga navijači ne vređaju na utakmicama. Sumnje da je tu kriminalnu grupu logistički pomagala tadašnja državna sekretarka Dijana Hrkalović, svojevremeno osoba od najvećeg Vučićevog i Stefanovićevog poverenja, ovom slučaju dale su težinu afere koja daleko prevazilazi puki obračun među kriminalcima. Sudski epilog tek treba da bude utvrđen. Dijana Hrkalović je uhapšena, posle nekoliko meseci puštena, pa vraćena u pritvorsku jedinicu zbog opasnosti od bekstva i uticaja na svedoke. Optužena je za trgovinu uticajem jer je, navodno, uklonila tragove posle “ubistva na šinama” Vlastimira Miloševića, kojeg su pripadnici klana Belivuk likvidirali nasred ulice. Bivša državna sekretarka optužena je da je učestvovala u opstrukciji istrage u pokušaju da zaštiti Belivuka, Miljkovića i druge. Posebno mesto u aferi zauzela je priča o kriptovanim skaj telefonima preko kojih su kriminalci jedni drugima slali slike svojih obezglavljenih žrtava, kao i insinuacija da su takve telefone koristili i Stefanović i Vulin.

Naravno, neizbežno se javlja i pitanje uloge tadašnjeg ministra policije Nebojše Stefanovića ne samo u tom slučaju nego i u aferi prisluškivanja predsednika Aleksandra Vučića i njegove porodice. I u slučaju ove afere, sudski epilog je daleko kao i pre godinu dana, ali se po potrebi reaktivira u režimskim medijima.

4. PETNICA, PALMA I SUDSTVO

Ponovo seksualno nasilje nad maloletnim osobama, otkriveno, ovog puta, u Istraživačkoj stanici Petnica. “Vreme” je 24. juna 2021. objavilo ispovest pet žena, nekadašnjih polaznica IS Petnica, o seksualnom nasilju koje su preživele kao deca. Da progovore o tome odvažile su se posle bure koju je izazvao slučaj Miroslava Aleksića. U ispovestima datim novinarki Jovani Gligorijević sve žene su imenovale istu osobu kao zlostavljača. Reč je o osobi koja je u Petnici bila zadužena da pregleda radove koje su polaznici pisali, pre objavljivanja u časopisu “Petničke sveske”. Obraćale su se upravi škole, kažu, ali se uprava škole ponašala kao da “više brine za nasilnika nego za decu”. Uprava je priznala da je za problem znala od 2014, ali da je tek 2017. saznala koje su zapravo bile razmere zlostavljanja. Tada je radni odnos sa tom osobom prekinut, ali je njegov angažman nastavljen do 2019. Uprava Petnice je žrtvama, preko redakcije nedeljnika “Vreme”, uputila izvinjenje, ali je ostao utisak kako bi izvinjenje izostalo da se žrtve nisu obratile “Vremenu”. Nikola Božić, dotadašnji direktor Petnice, posle šest dana od objavljivanja teksta u “Vremenu” podneo je ostavku.

U međuvremenu su se još tri devojke prijavile policiji da daju iskaze tvrdeći da su bile žrtve seksualnog uznemiravanja kao nekadašnje polaznice Istraživačke stanice Petnica. Novinarka Jovana Gligorijević je za tekst objavljen u “Vremenu” dobila Prvu nagradu na Konkursu za etičko izveštavanje medija o rodno zasnovanom nasilju u kategoriji štampani/onlajn medij. Ovaj konkurs organizovao je Institut za javno zdravlje Vojvodine u saradnji sa Programskim odborom Festivala mentalnog zdravlja.

Važno je reći i da su svi slučajevi seksualnog nasilja koji su se dogodili pre 2013 – zastareli. Osnovno javno tužilaštvo u Valjevu pozvalo je sve polaznice IS Petnica da se jave ili tužilaštvu ili policiji ako smatraju da su oštećene seksualnim uznemiravanjem i iskorišćavanjem posle 2013. godine, jer je te godine stupio na snagu “Marijin zakon” koji predviđa da krivična dela protiv polne slobode učinjena na štetu maloletnih lica ili dece – ne zastarevaju.

Između slučajeva seksualnog nasilja u glumačkoj školi Miroslava Aleksića i u IS Petnica, javnost je 2021. bila zatečena još jednim slučajem seksualnog nasilja, ovog puta potencijalnom trgovinom ženama i devojčicama. Reč je o tzv. slučaju Palma u Jagodini. Naime, gradonačelnika Jagodine Dragana Markovića Palmu potpredsednica SSP-a Marinika Tepić javno je optužila za podvođenje žena i devojčica. Više javno tužilaštvo u Kraljevu donelo je krajem avgusta odluku da posle svedočenja 31 svedoka “nema dovoljno dokaza za pokretanje krivičnog postupka” protiv Dragana Markovića Palme. U udruženjima koja pružaju pomoć žrtvama trgovine ljudima kažu da svi veliki slučajevi s elementima organizovanog kriminala teško stižu do svog sudskog epiloga.

5. RATKO MLADIĆ, DOŽIVOTNA ROBIJA I MURALI

Žalbeno veće Mehanizma za krivične sudove u Hagu juna prošle godine potvrdilo je presude izrečene Mladiću za genocid, zločine protiv čovečnosti i kršenja zakona i običaja ratovanja. U julu, samo mesec dana posle odluke Žalbenog veća, na raskrsnici ulica Njegoševe i Alekse Nenadovića u Beogradu, osvanuo je mural Ratku Mladiću. Nije to ni prvi ni poslednji mural Mladiću na zidu neke zgrade, ima ih još i u Beogradu i po Srbiji. Ali je ovaj mural, u Njegoševoj, poslednjih meseci postao poprište ideoloških sukoba. Jedni su ga oslikali i sad ga čuvaju i čiste. Drugi pokušavaju da ga prekreče i uklone kad to neće nadležni. Država se svojim nečinjenjem i hapšenjima onih koji su zahtevali uklanjanje murala – svrstala na drugu stranu, uz huligane i ultradesničare.

Mural Ratku Mladiću i odnos prema haškom osuđeniku potvrda su da rat nije završen i da ovde nema konsenzusa ni oko čega, kao što ga nemamo ni oko građanskog rata pre sedamdeset godina. U Srbiji je, izgleda, manji problem što nam je budućnost nepredvidiva jer nam je i prošlost nedefinisana. Ako nismo u stanju da imenujemo krivce za raspad SFRJ, nemamo odnos prema zločinima koje je počinio pripadnik srpskog naroda pa, sledstveno tome, ni prema zločinima u kojima su žrtve pripadnici srpskog naroda. Vlast koja upravlja državom formalno prihvata odluke međunarodnih sudova, ali premijerka i predsednik za Srebrenicu kažu da je strašan zločin, ne i genocid, iako je Ratko Mladić pred međunarodnim sudom koji Srbija priznaje kao članica UN osuđen na doživotnu robiju zbog genocida u Srebrenici. Aleksandru Vučiću idu izbori, treba građanima osvežiti pamćenje na radikalsko poreklo, kad je prelepljivao naziv ulice Bulevar Zorana Đinđića natpisom “Bulevar Ratka Mladića”. U tom smislu, njemu su i te kako važni ultradesničarski i radikalski glasovi svih mogućih nijansi. Ovaj režim je od samog početka brižljivo gajio ekstremizam i nikad se nije odrekao huliganskih usluga. Oni su njegov “gumeni čekić” za uterivanje sigurnih glasova.

6. NOVAK ĐOKOVIĆ

Ove godine se izjednačio sa Rafaelom Nadalom i Rodžerom Federerom u broju grendslem titula – ukupno 20. Uprkos tome što je “tek” izjednačen na toj listi najvažnijih titular, svi drugi parametri kroz osvojene ATP turnire i po broju nedelja provedenim na vrhu ATP liste nesumnjivo ga već sada kvalifikuju kao GOAT – najboljeg tenisera na svetu svih vremena.

Poseban je i po aktivnom angažovanju za poboljšanje statusa svih teniskih profesionalaca, odnosno onih lošije rangiranih koji zarađuju mnogo manje novca a čije su potrebe iste kad je u pitanju i standard nadmetanja i putovanja, i onom pedesetom i onom prvom na ATP listi. Đokovićev aktivizam kao i humanitarne akcije njegove fondacije izdvajaju našeg tenisera ne samo kao najboljeg srpskog sportistu nego i kao najboljeg sportistu u svetu. Jedno je sigurno: Novak Đoković je odavno prevazišao sredinu iz koje je potekao, pokazao da je to moguće. GOAT ili ne, svakako će ostati među najpoznatijim Srbima na svetu. Zajedno sa Nikolom Teslom i Mihajlom Pupinom.

7. IZBOR PATRIJARHA I CRNOGORSKOG MITROPOLITA

Patrijarh kontinuiteta. I pre glasanja, Porfirije je bio jedan od favorita. Ozbiljni protivkandidat bio mu je vladika Irinej Bulović. I ovaj izbor patrijarha otvorio je stara pitanja o odnosima SPC i države. Dobili smo mladog patrijarha, a mnogi su sa zadovoljstvom dočekali njegov izbor zato što je on bio mitropolit zagrebačko-ljubljanski i zato što je u dobrom delu svog mandata u Zagrebu slao prilično pomirljive ekumenističke poruke koje su ostavile utisak i na hrvatsku i na srpsku javnost. Međutim, neposredno uoči izbora novog patrijarha, u trenutku dok je još uvek figurirao samo kao jedan od kandidata u šeširu, primećeno je da su ključni kandidati zapravo svi kandidati vlasti, a da Porfirije ima dodatno dobar status zbog činjenice da je i lični i porodični prijatelj A.Vučića. Prvi potezi novog patrijarha pokazali su da će iznad svega voditi računa o tome da se brižljivo ne meša ni u jedno društveno pitanje i da ne zauzima stav ni o jednom sporu u društvu, kao i njegov prethodnik. Stav Crkve je izostao i po pitanju vakcinacije i po pitanju Rio Tinta, i po pitanju ropskog rada u Srbiji.

Kad je Crkva u pitanju, ništa novo. Iz budžeta će se i dalje izvdajati znatna sredstva za radove SPC, a u izgledu je i vraćanje veronauke kao obaveznog predmeta u škole.

Drugo veliko ustoličenje u SPC bilo je ustoličenje vladike Joanikija na Cetinju, što je izazvalo velike tenzije u podeljenoj Crnoj Gori. Pokušaj DPS-a da ustoličenje umesto na Cetinju bude obavljeno u Podgorici, SPC nije prihvatila, te je tako uz barikade, zapaljene gume i suzavac novi mitropolit crnogorsko-primorski sa patrijarhom Porfirijem u cetinjski manastir – sleteo helikopterom. A do samog manastira sproveden je pod pancir ćebadima specijalnih policijskih snaga Crne Gore.

U najmanju ruku, mučno za sve vernike.

8. LINGLONG – VIJETNAMSKI RADNICI

Linglong je vrh ledenog brega Vučićeve investitorske Srbije. Nemali broj puta je sadašnja vlast u ime države potpisala tajne ugovore na štetu građana Srbije: Linglong je samo jedan od ugovora sa Kinom o kojima se gotovo ništa ne zna, a ugovor sa “Vansijem” o koncesiji na aerodrom, sporazum sa “Etihadom”, privatizacija Instituta “Jaroslav Černi”, obaveze koje je ova vlast potpisala sa Rio Tintom, samo su neki od primera Vučićeve investitorske Srbije: ugovori nisu transparentni, ne zna se na šta se ko obavezao, opravdano se sumnja na korupciju. Do koje je mere vlast potpisivala štetne ugovore i mimo svojih zakona, te tako degradirala i Republiku Srbiju i njene građane, videlo se na slučaju vijetnamskih radnika u Linglongu. Država je doslovno suspendovana, kao i njeni zakoni koji bi trebalo da štite radna i ljudska prava. Umesto toga, Srbija je postala saučesnik u trgovini ljudima. Jer, ukoliko smo dužni da se na teritoriji Srbije pridržavamo međunarodnih konvencija koje smo ugradili u naš pravni sistem, a to ne činimo, ukoliko ne primećujemo necivilizovane uslove u kojima radnici žive i rade na teritoriji Srbije, bez obzira na njihovo poreklo i status boravka u Srbiji, ukoliko im poslodavac oduzima pasoše i sprečava ih da odu iz zemlje, reč je o prinudi i radnoj eksploataciji u necivilizovanim uslovima, a država Srbija postaje saučesnik u krivičnom delu trgovine ljudima.

9. KOLUVIJA I ĐUKA

Da je Jovanjica, najveća plantaža marihuane u Evropi, ono što su mnogi ukazivali od početka – “državni projekat”, svedoči i paradoksalna činjenica da je Koluvijin advokat Vladimir Đukanović ne samo visoko rangirani pripadnik SNS-a nego i predsednik skupštinskog odbora za pravosuđe, član skupštinskog odbora za kontrolu službi bezbednosti i član Visokog saveta sudstva. Sve to ipak nije bilo dovoljno za Koluvijin slučaj, falio je TV šou. Zato je Đukanović, i šoumen po potrebi, jesenas u svojoj TV emisiji ugostio svog klijenta Predraga Koluviju, optuženog narko-bosa, kad je ovaj pušten iz zatvorskog u kućni pritvor.

Predsednik Srbije Aleksandar Vučić se od otkrivanja Jovanjice sve vreme trudio da ignoriše slučaj govoreći da u njemu nema ničeg spornog. Najdalje je otišao kad je, posle puštanja Koluvije, iz Dubaija poručio da marihuana i nije droga jer je “pola okruženja legalizovalo”, te da Koluvija “nije imao 10 tona kokaina nego tonu marihuane”. I optuženi narko-bos je kod Đukanovića u emisiji istom merom branio predsednika i njegovu porodicu.

Još jedan paradoks: dok Koluviju brani ceo državni aparat, policajca Slobodana Milenkovića, koji je razotkrio Jovanjicu, čuvaju njegove kolege van radnog vremena.

Zbog svega toga, afera “Jovanjica” je nastavila da se razvija i 2021. Od početka je bila još jedna od afera za koju bi ova vlast bila najsrećnija da je mogla da je zatrpa. Da je ostala tajna, niko se ne bi pitao o posetama ministara i državnih predstavnika Koluviji, koji je važio za uglednog poljoprivrednika.

Delikatni su bili i navodi da je Koluvija prilikom hapšenja tražio zaštitu Andreja Vučića, a posebno delikatna bila je izjava tadašnjeg ministra umutrašnjih poslova Nebojše Stefanovića, koji je rekao da Andrej Vučić šest meseci nije imao kontakt s Koluvijom. To su, naime, izjave koje su dale sasvim novu dimenziju ne samo slučaju “Jovanjica” nego i odnosima između Nebojše Stefanovića i porodice Vučić.

10. PROTESTI I BLOKADE PUTEVA

Prvi put u skoro desetogodišnjoj vladavini, Vučić je morao da prizna poraz i to na mestu za koje je bio uveren da nad njim suvereno vlada: poražen je na ulici, tačnije na putevima Srbije. Svejedno, o asfaltu je reč. Blokade i protesti na putevima koje su organizovali ekološki aktivisti pokazali su da je građanima šetnje dosta i da se ne plaše da radikalizuju svoje proteste, ali da se ne plaše ni batinaša ni hapšenja. Cilj je bio jasan i predsednik Srbije je popustio: Zakon o eksproprijaciji je povučen iz procedure, a Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi izmenjen onako kako su to tražili organizatori demonstracija na putevima Srbije.

Vlast nije mogla drugačije. Isuviše bi bilo rizično da je Vučić, kao nebrojeno puta dosad, terao inat i radio po svom. Idu mu izbori, najmudrije je bilo da makar na nekoliko meseci obustavi priče o Rio Tintu. Zato je ukinut i Prostorni plan grada Loznice u koji je projekat Jadar ucrtan. U međuvremenu je i generalna direktorka Rio Sava Exploration Vesna Prodanović najavila kako kompanija planira da zastane s projektom “Jadar” dok se u javnom dijalogu zabrinutom stanovništvu ne razjasne svi aspekti projekta. Ipak, dok se to ne dogodi, Rio Tinto je nastavio da otkupljuje parcele u oblasti Gornjih Nedeljica i Slatine. Ukratko, jedna bitka je dobijena, ali rat za zemlju, vazduh i vodu – još traje.