Jedini narod sa kojim Srbi nisu ratovali su Rumuni. Kada govorimo o Rumunima u Srbiji, kojih ima nešto manje od 30.000 (podaci popisa iz 2011. godine) oni su nastanjeni pretežno u Vojvodini i Istočnoj Srbiji. Postoji u određenoj meri poistovećivanje sa nacionalnim obeležjima i poštovanje prema matičnoj državi, neki bi rekli u većoj meri nego što je to slučaj kod Rumuna u Rumuniji. “Rumuni i Srbi su dva naroda koji su kroz istoriju imali sličnu sudbinu. Borili su se protiv istih neprijatelja, imali slične uspehe i dostignuća, imaju slične običaje, mentalitet i tradiciju, slično razmišljaju” izjavljuje istoričar prof. dr Mirča Maran, rodom iz Vladimirovca, dodajući: “Rumune pre svega definiše to što su strpljiv narod. Narod koji je kroz istoriju mnogo propatio, čija se država našla na putu velikih migracija stanovništva i velikih osvajača.” Novinarka Jonela Menger, rodom iz Alibunara, koja radi u Bukureštu kao urednik programa na srpskom jeziku na Radio Romania International, pričala je o tome kako Rumuni vide sebe danas, iz ugla profesora Danijela Davida iz Kluža: “Imamo dobro mišljenje o sebi, s obzirom da smo ‘topli’ i ‘inteligentni’ ljudi. Drugi nas vide kao patriote i dobro orijentisane ljude. U novije vreme, Rumuni su povezani sa Drakulom, posebno u SAD, i sa manje savesnim socijalnim ponašanjem, posebno u Zapadnoj Evropi. Zanimljivo, deo nedostatka savesnosti u heterostereotipima prema Rumunima prepoznat je i u autostereotipima Rumuna.” Ona dodaje da ono što je veoma interesantno, jeste želja Rumuna da budu deo zapadnog sveta i kulture. “Dok Konstantin Radulesku-Motru pominje da “tip kulture koji je rumunski narod želeo da postigne, jeste tip zapadnoevropske kulture”, Danijel David u svom radu o dubokom psihološkom profilu Rumuna kaže: “potencijal koji imamo je na nivou drugih modernih i demokratskih zemalja i kultura, tako da su u tom pogledu Rumuni savršeno integrisani u savremeni svet”, zaključuje Jonela Menger. Direktor Vojvođanskog Simfonijskog Orkestra, Roman Bugar koji je rodom iz Ečke, kao najveće vrednosti karakteristične za Rumune izdvaja: porodicu, religiju, poštovanje hijerarhije, ponekad i više nego što je potrebno, zatim prilagodljivost, učtivost, poniznost, odmerenost i pravednost.

RUMUNI KOJI SU OSTAVILI TRAG

“Uprkos svim nedaćama, Rumuni su iznedrili izuzetne ličnosti u istoriji svetske kulture. Podsetimo se, u dvadesetom veku to su: Mirča Elijade, Ežen Jonesko, Emil Ćoran, Đorđe Enesku, Konstantin Brankuši, sve ličnosti sa dostignućima koja su ušla u nasleđe univerzalne kulture “ navodi Mirča Maran. “Trebalo bi da poštujemo sve koji su uspeli i uspevaju da se svojim profesionalnim umećem integrišu u društvo većine”, kaže Jonela Menger. “Ostajući u sferi mojih profesionalnih preokupacija, sasvim je jasno da ne možemo izostaviti ni one koji su postavili temelje medija na rumunskom jeziku, bilo da je reč o audiovizuelnoj ili pisanoj štampi. Ne mogu da zanemarim ime Vaska Pope, osnivača ‘Lumine’, časopisa za književnost, umetnost i kulturu, koji je decenijama zaredom bio u rangu sa najznačajnijim časopisima ove vrste u bivšoj Jugoslaviji, kasnije u Srbiji i naravno Rumuniji. Vasko Popa ne samo da je ostavio kulturni časopis kao kulturno nasleđe Rumuna u Srbiji, već je odabrao podjednako ambicioznog i svesnog šegrta, Petra Krdua, koordinatora Književne opštine Vršac i autora brojnih prevoda. Želim da ovde pomenem još neka imena prevodilaca koji su uradili titanski posao za bolje poznavanje rumunske književnosti na jugoslovensko/srpskom prostoru: Adam Puslojić, Ileana Ursu-Nenadić, Milan Nenadić, Joan Flora iz starije generacije, i veoma dobri prevodioci iz mlađe generacije: Đura Miočinović, Daniela Popov, Oana Ursulesku, Marija Nenadić…”, kaže Jonela Menger. Za Romana Bugara, pored Vaska Pope, oni koji su svojim radom ostavili trag su i dr Radu Flora, Konstantin Daniel, Škola naivnog slikarstva iz Uzdina i Vikentije Petrović Bokaluc.

UČIMO JEDNI OD DRUGIH

“Obrazovni proces u Srbiji je tokom vremena pretrpeo mnoge promene, ali radikalniji zahvat u modernizaciji i prilagođavanju novim uslovima koje nameće savremeno društvo još uvek nije mnogo primetan. Ovo posebno važi za pitanja značajna za formiranje i očuvanje etničkog i kulturnog identiteta, kao i ona koja imaju za cilj razvijanje građanske kulture, svesti o zaštiti životne sredine, poznavanja zakonodavstva i pitanja istorije susednih naroda”, navodi Mirča Maran, i naglašava: “Ne možete da zauzmete stav samo na osnovu površnog znanja o onima sa kojima živite.”

Jonela Menger se drugačije osvrće na sadržaj obrazovnog programa: “Povremeno imam priliku da listam udžbenike za decu u Srbiji, a posebno za učenike koji pohađaju nastavu na rumunskom jeziku. Imam utisak da autori ne vode računa o uzrastu onih kojima su nastavni sadržaji upućeni. Autori, verovatno od silne želje za afirmacijom, koriste teške i komplikovane fraze, samim tim i predmeti postaju teški za svariti. Bilo bi mi drago kada bi budući autori udžbenika imali na umu da ‘samo ako poznaješ sebe možeš poznavati i druge.”

Roman Bugar navodi da je problem složeniji i ne možemo ga posmatrati jednostrano: “Ne učimo o jednom narodu ako znamo samo njegovu prošlost – sistem društveno-političkog poretka, ratove itd. Narod ostaje u sećanju sveta kroz svoje ličnosti, kroz svoje specifičnosti, kroz kulturu, književnost, umetnost, stvaralaštvo, bez ovih aspekata ne postoji kao civilizovana zajednica.”

Šta rumunska zajednica u Srbiji onda treba da nauči od većinskog srpskog naroda i obrnuto? “Rumuni u našoj zemlji treba da uzmu za uzor jedinstvo i čvrstinu srpskog naroda kada je reč o rešavanju pojedinih pitanja od nacionalnog interesa, pri čemu, bez obzira na političke opcije, većina podržava nacionalni interes kao primarni interes”, kaže Maran, i zaključuje: “Naši Rumuni treba da se jače bore za očuvanje svog nacionalnog identiteta, uzimajući u obzir i model građana Srbije sa drugih geografskih područja.” Navodeći isti stav kao i profesor Maran, Roman Bugar dodatno tvrdi da bi srpski narod imao šta da nauči od Rumuna, a to je “tolerancija prema drugima”, zatim “da i najgora vlast ima kraj i da shvate da nisu centar sveta”. Jonela Menger trvdi da ova dva naroda treba da se uzajamno upoznaju kroz književnost. “Pored književnih prevoda, usuđujem se da čitaocima ‘Vremena’ ponudim i radove koje lično smatram referencom za bavljenje ovom temom: Ivana Stefanović Privatna priča prema sadržaju jednog kofera, Službeni glasnik, 2013, Nikola Gavrilović Srbi i Rumuni kroz vekove, Srpsko–rumunske veze kroz vekove, Prometej, 1997, i naravno eseji Nikolaja Jorge. Malo njih zna da njemu pripada ona zastarela fraza sa kojom se i dan-danas započinje svaki bilateralni sastanak Rumunije i Srbije: ‘Rumunija ima dva velika prijatelja, Crno More i Srbiju’”, zaključuje ona.