Sada već davne 1999. godine, film Matriks braće Vačavski postao je svetski fenomen koji je revolucionarizovao naučnofantastični žanr. Priča o mašinama koje su zatvorile čitavo čovečanstvo u sistem virtuelne stvarnosti u kome se ljudi uzgajaju i koriste kao izvor energije opčinila je milione i zaradila milione, a Matriks je postao jedan od najuticajnijih filmova svog vremena, ujedno i ostvarenje koje je preoblikovalo način na koji je Holivud posmatrao blokbastere. Danas, više od dve decenije kasnije, pred nama je četvrti deo ovog serijala – Matriks: Uskrnuća – film kome je, izgleda, glavna namera da na što ciničniji način dekonstruiše izovornu priču i pokaže svima kako magija ne postoji.

Nakon planetarnog uspeha prvog Matriksa, nastavci se nisu mogli izbeći. Braća Lari i Endi Vačavski snimili su zajedno još dva dela (oba prikazana 2003. godine) i tako zaokružili trilogiju, uz čvrsto obećanje da novih filmova neće biti i da je priča o Neu i Triniti jednom za svagda zaokružena i okonačana. Ali, ne lezi vraže… Holivud ne bi bio Holivud da nije inicirao još jedan film, a sve sa namerom da se unovči stara slava. Matriks: Uskrnuća, četvrti deo serijala, u bioskope je stigao u samoj završnici 2021. godine i postao jedan od onih filmova koji polarizuju gledaoce. Između tvrdnji “U jednom mahu sam pomislila da je to najbolji film snimljen do sada” do “Nije isključeno da je veganski Matriks možda najgori film svih vremena” zjapi ogromna rupa. Sada, kada su Uskrnuća stigla u bioskope (i na striming platformu HBO Max) postaje jasno ono što se moglo pretpostaviti nakon prve najave da će novi film uopšte i biti snimljen: u kreativnom i narativnom pogledu, Matriks: Uskrsnuća je jedan posve nepotreban nastavak, isto kao što su svojevremeno nepotrebni bili Matriks 2 i Matriks 3.

Vačovski su 1996. godine debitovali odličnim kamernim neo–noarom Skok (Bound) u kome su glavne uloge tumačili Dženifer Tili, Đina Geršon i Džo Pantolijano, koji će tri godine kasnije postati i deo glumačke podele Matriksa. Njihov debi je veoma dobro primljen od kritike, kojoj se veoma dopao lezbijski ugao iz koga je ispričana ova priča o strasti, prevari i osveti. Iako nije postao bioskopski hit, Skok je skrenuo pažnju na braću i omogućio im da režiraju viskobudžetni film za Varner Bros. Uspeh Matriksa je Vačavske katapultirao u holivudsku orbitu i otvorilo im sva vrata. Nakon završetka rada na nastavcima, braća su mogla da biraju sledeći projekat na kome će spojiti svoje kreativne energije. Ali, njihovi naredni filmovi (Spid Rejser, Atlas oblaka i Jupiter u usponu) nisu mogli da se mere sa značajem i komercijalnom snagom Matriksa, gurnuvši ih iz žiže među autore čije je vreme prošlo. U međuvremenu, Vačovski su postali brat i sestra Vačavski, a onda i sestre Vačavski. Rad na Netfliksovoj seriji Osmo čulo (2015–2018) povratio je do izvesne mere veru u duo, ali su dani stare slave, značaja i uticaja nepovratno prohujali. Godine 2019. zvanično je najavljeno snimanje četvrtog Matriksa, s tim što je istaknuto da će film ovoga puta pisati i režirati samo jedna od sestara, Lana Vačavski, dok je Lili Vačavski odlučila da se povuče kako bi se “oporavila od smrti roditelja”.

Najava Matriksa 4 i učešće Lane Vačavski u njegovom nastanku zbunilo je mnoge. Nakon kompletiranja izvorne trilogije (i nekoliko video-igara koje su išle uz filmove), Vačavski su odlučno negirali svaku mogućnost nastavka. Odluka Lane Vačavski da se ipak prihvati rada na četvrtom delu je, bar delimično, proistekla iz spoznaje da će taj film svakako biti snimljen, sa ili bez njenog učešća. Scenario za novi film napisali su Lana Vačavski, Dejvid Mičel i Aleksandar Hemon, što je donekle već i signaliziralo da nas očekuje dekonstrukcija, a ne rekonstrukcija serijala. Dejvid Mičel (ne mešati ga s komičarem istog imena i prezimena), proslavljeni britanski pisac i autor romana Atlas oblaka, i Aleksandar Hemon, precenjeni bosansko-američki prozaista i kolumnista, Uskrsnućima su dali dodatni postmoderni sloj i zavarirali priču u pravcu metafikcije.

DOBRA PODELA, ALI…

Film Matriks: Uskrnuća donosi mešavinu starog i novog, baš kao u onoj staroj razbrajalici koju Amerikanci izgovaraju na venčanjima: “Nešto staro, nešto novo, nešto pozajmljeno, nešto modro.” Neo i Triniti (ponovo ih glume Kijanu Rivs i Keri-En Mos) su uskrsnuti i predvode glumačku podelu u kojoj su uglavnom lica koja nismo ranije imali prilike da gledamo u Matriksu: Jahja Abdul-Matin II (novi Kendimen, a sada i zamena za Lorensa Fišburna tj. Morfijusa), Džonatan Grof (zamena za Huga Vivinga), Nil Patrik Haris i Prijanka Čopra Džonas, a tu je i britansko-kineska glumica Džesika Henvik, u ovom filmu modre kose i sa poznatom tetovažom belog zeca, koja u Uskrsnućima glumi Bagz, mladu ženu koja postaje svojevrsni vodič kroz svet novog Matriksa. Lana Vačavski uloge daje i glumcima iz serije Osmo čulo: Tobiju Onvumeru, Maksu Rimeltu, Brajanu Dž. Smitu i Erendiri Ibari, dok Kristina Riči, sa kojom su Vačavski sarađivali na zlosrećnom Spid Rejseru, ima živopisni kameo. U biti, to je sasvim dobra podela: Džesika Henvik je posebno raspoložena i ima dovoljno prostora da pokaže šta može, dok su Grof i Haris po običaju odlični i uspevaju da se dobro zabave i izvuku što više iz svojih antagonističkih rola.

Radnja Uskrsnuća je smeštena šezdeset godina nakon događaja iz prethodnog filma. Neo sada živi u San Francisku kao Tomas A. Anderson. Sve ono što se dogodilo u prva tri Matriksa tretirano je kao fikcija, kao deo zapleta trilogije video-igara Matriks čiji je Anderson tvorac. Tu negde u blizini je Triniti, ali sada udata, sa dvoje dece i pod imenom Tifani, s tim što se ni ona ne seća slavne prošlosti iako je ponovni susret sa Tomom/Neom podstiče na razmišljanje. Začkoljica nastaje kada Smit (Grof) zatraži od Toma/Nea da se započne rad na četvrtom delu igre. Naš duboko nesrećni junak to isprva ne želi, ali ga pojava Bagz i nove verzije Morfijusa vraća na stazu stare slave.

SVEŽA OBLANDA, BAJAT FIL

Matriks je bio prvi “blokbaster s mozgom”, s tim da je njegov koncept bio suštinski dovoljan samo za jedan film, sve nakon toga je bila repeticija i varijacija. Već u drugom i trećem delu bilo je veoma malo iznenađenja i postalo je primetno da je formula izgubila na snazi. Četvrti deo, istina, donosi izvesna osveženja: pored pomenutih metaelemenata, Matriks: Uskrsnuća je i film nostalgije u koji su strateški umetnuti kratki isečci iz prethodnih nastavaka. Uskrnuća su istovremeno i rimejk prvog Matriksa; priča je zarobljena u petlji, što se više puta tokom Uskrnuća i ističe, sve se vrti u beskrajnom krugu, a ono što dobijamo je uglavnom ono što smo ranije već iskusili: crvena ili plava pilula, usporene akcione scene, napadi agenata/botova… Suštinski, tu nema ničega novog: oblanda možda i jeste sveža, ali je fil dobro poznat i prilično bajat. Ideje koje film donosi su suštinski već viđene, i to ne samo u prvom Matriksu i njegovim nastavcima i kopijama, već i u stripovima, romanima i filmovima koji su mu prethodili, a koje su Vačavski “pozajmili” (Duh u oklopu, Neuromanser, Mračni grad, Simulakron–3/Svet na žici…). Tvorci filma očigledno su bili svesni toga pa su crnoj mački u vlasništvu lika koji tumači Nil Patrik Haris dali ime Déjà Vu (Već Viđeno), što postaje jedna od stalnih pošalica. Ova mačka se često pojavljuje u Uskrsnućima, što je veoma prikladno, s obzirom da je efekat već viđenog čest. Neov/Tomov put samospoznaje je praktično prekopiran iz prvog dela, sa fazama preobražaja koje su već doro znane. Što se samog Kijanua Rivsa tiče, on je prekrasno ljudsko biće i zaista sjajno izgleda na velikom platnu, ali je glumački veoma ograničen – što je u Uskrnućima posebno primetno, naročito u scenama koje deli sa Keri En Mos. Nema tu one dubine i emotivnosti na koji se ciljalo, a novi Matriks, paradoksalno, na mahove podseća na klon drugog čuvenog serijala u kome glavnu ulogu tumači Rivs, s tim da su akcione scene u Uskrnućima prilično nenadahnute i ne mogu da se mere sa onim što nam iz nastavka u nastavak Džona Vika servira Čad Stahelski.

U velikoj želji da udahne nešto sveže i relevantno, Lana Vačavski se iz petnih žila trudi da bude što više “woke”. Sve to rezultira usiljenošću koja škodi filmu, pa ga čak i gura u pravcu nenamerne (?) parodije. Uskrnuća se napinju da istovremeno budu politički traktat protiv desnice, trans metafora i čistokrvni holivudski blokbaster, što je posve šizofrena postavka. Lana Vačavski se u projekat upustila sa mešavinom prezira i nostalgije prema zaveštanju prvog filma, verovatno i sama svesna da je u ovom trenutku jedino sposobna za postmodernu reciklažu, ne i za istinsku kreaciju i invenciju. Kada se razgrnu sve eksplozije, citati, autoreference i rutinske scene tuča, Matriks: Uskrsnuća nisu novi početak, već samo skup i krajnje bizaran epitaf na grobu jednog serijala koji je trebalo da ostane mrtav i pokopan.