Koja je uloga religije u društvu danas? Kakav može i treba biti odnos prema različitosti? Do čega sve može da dovede autentičan dijalog? Sve su to pitanja o kojima se premalo govori ili se svode na floskule o kojima se dalje ne promišlja pa time i pojedinci i društvo gube.

Patris Broder (Patrice Brodeur) decenijama se bavi međureligijskim i međukulturnim dijalogom. Doktorirao je na Univerzitetu Harvard. Danas je profesor na Univerzitetu u Montrealu, gde je godinama vodio i odsek koji se bavi proučavanjem odnosa između islama, pluralizma i globalizacije. Takođe je i stariji savetnik u Međunarodnom centru za dijalog (KAICIID) u Beču. Napisao je veliki broj članaka, držao je kurseve i treninge u više od pedeset zemalja sveta, dobitnik je mnogobrojnih nagrada. Između ostalog, koautor je knjige Religija kao pokretač razgovora: međureligijski dijalog za izgradnju mira na Balkanu (2009).

“VREME”: Često se u regionu govori o nasilnom potencijalu religije. Zašto se taj potencijal naglašava?

PATRIS BRODER: Način na koji pojmimo istoriju uvek značajno utiče na savremenu dinamiku. Na Balkanu, kao i na Zapadu, vlada izvesna predstava još od ranog 20. veka da je religija izvor sukoba. Ta široko rasprostranjena, negativna percepcija rezultat je nekoliko povezanih faktora. Prvo, zbog religijskih ratova u Zapadnoj Evropi posebno tokom 16. i 17. veka, Vestfalskim mirom (1648) utrt je put nastanku političke filozofije koja je težila da umanji religijski uticaj u politici, najpre u feudalnoj, a potom od 18. veka pa nadalje u politici nacionalnih država. Ovo nasleđe se konsolidovalo kroz različite političke ideologije (i leve i desne) koje su dovele do razvoja sekularizma, što je prvobitno označavalo nemešanje religijskih institucija u nacionalno-političke procese. Drugo, uspon komunističkih i socijalističkih diskursa u politici levice, od druge polovine 19. veka pa do kasnog 20. veka, znatno je umanjio važnost religije u celokupnom društvenom životu. I treće, uspon modernih nauka od 19. veka, koje su naglašavale posebnu vrstu racionalističkog pozitivizma, imao je veliki uticaj na negativnu percepciju. Ipak, u “sekularnom dobu”, kako ga je, pretežno misleći na 20. vek, nazvao filozof Čarls Tejlor, religija nije nestala. Uprkos različitim prognozama nauke i ideologija, danas svedočimo preispitivanju uloge religije kako u društvu, tako i odnosa religije i politike na lokalnom i globalnom nivou. Zato mnogi filozofi govore da živimo u postsekularnom dobu.

Koja je onda druga, bolja strana novčića?

Iz nove perspektive, religija se ne vidi samo kao deo problema, što je redukcionističko tumačenje i prošlosti i sadašnjosti, već je sve više priznata kao deo rešenja, što pruža uravnoteženiji pogled na stvari. Ta druga strana novčića uključuje ne samo mnoge načine na koji je, stotinama i stotinama godina, religijski pogled na svet pružao duboki smisao ljudima koji su se nalazili u teškim životnim situacijama, već takođe i različite puteve kroz koje su religijske zajednice, kroz institucije i kolektivne prakse, od porodičnih do transnacionalnih proslava, davale podršku jedna drugoj i poboljšavale kvalitet života u svojim društvenim okruženjima. Mnoge savremene svetske organizacije, kao što su neki ogranci Ujedinjenih nacija na primer, ili druge međuvladine organizacije, kao i religijske i nereligijske međunarodne nevladine organizacije, traže načine da blisko sarađuju sa religijskim institucijama, ali i novijim međureligijskim i organizacijama utemeljenim u veri (faith–based). Ovaj transnacionalni razvoj širom sveta je promena u paradigmi koja dokazuje da smo stupili u postsekularno doba. To je ohrabrujući znak koji poručuje da postoji svest kako većina problema, o kojima se govori u UN Ciljevima održivog razvoja (SDGs), traži saradnju religijskih pogleda na svet i političkih ideologija kako bi se zajednički radilo ne samo na inkluzivnijem društvu, već i održivost kada je reč o klimatskim promenama. Vaseljenski patrijarh Vartolomej I, poznat kao “zeleni patrijarh”, jedan je od najposvećenijih verskih lidera kada je reč o brizi za naš opstanak na Zemlji.

Kako da se izmaknemo u javnosti od naglašavanje negativnih aspekata, ali i od raznih zloupotreba i instrumentalizacija razlika?

Potrebno je da se radi istovremeno na promeni predstava različitih “ja” i različitih “Drugih” u religijskom diskursu, u političkom diskursu i u školskim kurikulumima, posebno u udžbenicima za istoriju. Samo kada se ova tri pristupa udruže, oni omogućavaju dublji preobražaj javnosti koji strah od razlika pretvara u novo razumevanje i poštovanje za druge. Prvo, religijske institucije treba da naglašavaju koliko je neophodno poštovati sva ljudska bića i sve forme života (okruženje), neprestano negujući i podstičući dijalog, posebno tamo gde su zajednice podeljene, ma koji god da su razlozi tih podela u pitanju – politički, ekonomski ili neki drugi. Religijski akteri moraju da budu viđeni kao građani, koji ruku pod ruku sa ljudima drugih religija i onima koji ne pripadaju nijednoj religiji rade kako bi ispravljali društvene nejednakosti i nepravde, počev od lokalnog nivoa. Religijske vrednosti, hrišćanske ili druge, moraju da se odražavaju u svakodnevnim delima, prema svima, a ne samo prema pripadnicima sopstvene religijske zajednice; one imaju više uticaja, društvenog i duhovnog, kada se čine jednom od ove vaše najmanje braće i sestara (Jevanđelje po Mateju 25:40), što uključuje siromašne, izbeglice, migrante… Drugo, politički diskurs mora da uzme u obzir društvene i ekološke potrebe na način da obezbeđuje održivu društvenu koheziju. Bilo da je on više ka levo ili ka desno, postoji moralna odgovornost da se služi svim ljudskim bićima, u duhu vođe kao sluge. Odbijanje dijaloga danas jednostavno nije opcija jer ono označava odsustvo osnovne ljudske etike, društvenog (sa)učestvovanja u korist zajedničkog dobra. Ako hoćemo da preživimo klimatsku krizu, a da ne spominjem sve druge krize, zdravstvene (pandemija), ekonomske (rastuće društvene nejednakosti) i obrazovne (sve veći jaz u pristupu kvalitetnom obrazovanju), takmičenje više nije održiv način u oblasti politike.

Treće, školski kurikulumi moraju da budu reformisani u svetlu nabrojanih vrednosti, obezbeđujući blagostanje za učitelje i učenike, njihove dugoročne veštine učenja i kompetencija u oblastima u kojima se odslikavaju njihovi talenti. Posebno bi udžbenici istorije trebalo da budu prerađeni, na način da njihov sadržaj odražava više perspektiva – kako različite grupe u društvu percipiraju istoriju. Društvena inkluzija nije samo pitanje političke i ekonomske inkluzije; ona se takođe reflektuje i u integrisanju pomenutih, različitih pogleda. Naravno, učenje veštinama dijaloga u školama je ključno kako bismo dozvolili drugačijim perspektivama da budu otvoreno iskazane, ne zato što bi svako trebalo da se složi sa svakim, naprotiv, već zato što svako ima potrebu da se njegova perspektiva čuje i da bude uvažena.

Kako da autentično uvažimo te razlike, a ne samo da ih tolerišemo?

Taj izazov zahteva vreme i usmerenje, dosta samoograničavanja, posebno emotivnog, zato što kada čujemo nešto sa čim se ne slažemo, to prirodno izaziva negativne emocije u svima nama. Ali kada mi naučimo, često kroz dijalog, da razumemo koji su razlozi za nečije drugačije gledište na bilo koju temu, naš osećaj realnosti je proširen. I to ne zato što se mi nužno slažemo sa tom osobom, već zato što njena drugačija perspektiva nama omogućava da posmatramo temu iz drugog ugla. Činiti najviše što možemo da razumemo perspektivu koja se razlikuje od naše predstavlja istinsko poštovanje. Mi očekujemo od drugih to isto; tako da, etički govoreći, moramo da uzvratimo – da uložimo napor da čujemo, da pitamo kada ne razumemo dok nam ne postane jasno. Druga prednost je što učimo da bolje kontrolišemo naše emotivne i misaone procese kroz veštine slušanja, intelektualno, emotivno i duhovno.

Šta biste suštinski naglasili kao zajedničko za sve avramovske religije?

Postoji nekoliko zajedničkih verovanja, počev od pojma monoteističkog boga, iako hrišćanstvo definiše taj monoteizam drugačije u odnosu na jevrejsko i muslimansko razumevanja transcendentnog boga. Linearni koncept vremena, sa početkom božijeg stvaranja i kraj vremena sa božijim sudnjim danom, kao i deo o jedinstvenoj ljudskoj istoriji kao zajedničkom nasleđu Avrama i njegovih potomaka, predstavljaju zajedničko verovanje svih Jevreja, hrišćana i muslimana. Predstava da bog interveniše u ljudskoj istoriji je slična iako su načini na koji se to čini različiti. Konačno, mnoge moralne vrednosti dele sve tri religije, počevši od osnovnog zlatnog pravila: ne čini drugom ono što ne želiš da on čini tebi.

Držali ste mnoge treninge i kurseve. Šta je ono što utiče na čoveka preobražavajuće u smislu prihvatanja drugog?

Moje iskustvo koje uključuje više od hiljadu ljudi prisutnih na kursevima i treninzima u poslednjih trideset godina, govori mi da je razvoj veštine saosećajnog slušanja kroz praksu dubinskog dijaloga ključno. To zahteva da osoba sluša i glavom i srcem, da nauči da razdvoji činjenice, osećanja i vrednosti. S vremenom, praksa saosećajnog slušanja širi naše kapacitete da se povežemo sa drugima iz srca. To nam omogućava da prevaziđemo stereotipe. Svakako, sve je ovo lakše reći nego uraditi.

Koliko toga pojedinac može da promeni i utiče na druge? Ili, kako vidite ulogu lokalnih inicijativa u odnosu na institucionalne?

Važno je znati da promena, autentična, uvek traži vreme. Neophodno je da postoji mreža ljudi na lokalu koji pomažu da se procesi odvijaju u svakodnevnom životu. Ali nekada te lokalne inicijative, koliko god bile smislene i pružale podršku, nisu dovoljne. Važno je tada da postoje religijske institucije koje obezbeđuju veći prostor, različite interakcije, rituale… Religije su vekovima razvijale ove kolektivne prostore i rituale koje pružaju lično i kolektivno značenje.

Kako biste, iz ugla svega o čemu smo govorili, opisali situaciju na Balkanu?

Balkan ima pomešanu istoriju, sa i dalje vrlo živom dinamikom, koja ukazuje u nekim vremenima na predivne, a u drugim na loše primere ljudskih odnosa. Na ovoj predivnoj strani, postoji istorija odnosa punih poštovanja između ljudi sve tri avramovske religije, dijalog koji se živeo u svakodnevnici, kako na lokalnom nivou tako i među religijskim vođstvom. Ovi ekumenski ali i međureligijski dijalozi postoje i postojali su prethodnih decenija. S druge strane, postoji i dalje instrumentalizacija procesa koju čine ili verski predstavnici koji žele više političke moći ili političari koji hoće isto žudeći za podrškom religijskih zajednica za svoje političke ciljeve. I jedni i drugi čine ovo na račun različitih žrtvenih jaraca, kao što su religijske ili etničke manjine, migranti, izbeglice… I ta zastrašujuća, ksenofobična atmosfera stvara više nesigurnosti na svim stranama, pre nego što nudi bilo kakvo rešenja za identitetske ili ekonomske strahove. Inspirativni momenti dođu kada se ti strahovi prevaziđu kroz dijalog. Kroz susrete čoveka sa čovekom.

Koautor ste knjige Religija kao pokretač razgovora: međureligijski dijalog za izgradnju mira na Balkanu. Religija kao pokretač razgovora, zaista?

Da! Na Balkanu ne može da postoji održiva, dugotrajna izgradnja mira bez međureligijskog dijaloga, naravno, uz druge forme dijaloga koje su takođe neophodne. Ako je naglasak na dobrim primerima međureligijske tolerancije i poštovanju, kako u prošlosti tako i u savremenim kontekstima, onda se daje prilika da religija zaista bude pokretač razgovora. I postoji šansa da se gradi mir koji je zaista preobražavajući. Upotrebio sam glagol “gradi” u sadašnjem vremenu jer se ne radi samo o budućnosti; u ovom trenutku se odvijaju mnogi dijalozi i bilo ih je toliko poslednjih decenija, i iako njihov broj možda nije dovoljno velik da bi zadobio više pažnje javnosti, njihovo postojanje je dokaz koliko su važni kao kvasac za pravljenje testa koje je neophodno za sam život.

Pre više godina intervjuisala sam jednog franjevačkog sveštenika koji je vrlo posvećen međureligijskom dijalogu. I tom prilikom mi je kazao: “Mi, katolici, ovdje smo manjina. I kao manjina imamo jednu prednost – jer čim si ti manjina, odmah si za dijalog po sebi, čim si većina, šta će ti onda dijalog? Nije to karakteristično za Srbiju već za svakog.” Da pitam to ovako, kako motivisati većinu da učestvuje u dijalogu?

Mnogo je istine u toj rečenici. Ipak, moramo bolje da razumemo koliko je identitetska dinamika ne samo složena već i fluidna. Postoje dva načina izražavanja te veće složenosti. Prvo, nekada se naše poimanje našeg identiteta ne poklapa sa onim kako nas drugi vide. Drugo, čak kada neko poredi različite manjinske grupe, njihova reakcija na bivanje manjinom nije uvek ista.

Kada je o ovom prvom reč, može se raditi i o sledećem: nekada jedna identitetska grupa može biti percipirana od strane nacionalnih manjina kao većinska unutar nacionalno-političkih granica, dok ta ista grupa ljudi oseća da su manjina unutar širih okvira regionalnih granica. Situacija je onda veoma izazovna zato što ove manjinske grupe u pomenutoj grupi vide isključivo kako je ona većinska, dok ta ista identitetska grupa sebe ne identifikuje na taj način (kao većina), već naprotiv. U tom slučaju, ta većinska grupa unutar države treba da nauči da je ona i jedno i drugo – i većina u svojim nacionalnim okvirima i manjina u širim regionalnim granicama. Jednom kada je taj korak učinjen, pripadnici te grupe mogu da iskoriste svoju mogućnost da povežu sopstveno osećanje bivanja manjinom sa tim kako se nacionalne manjine osećaju unutar države.

Što se tiče drugog, ne ponašaju se sve manjinske grupe na isti način u odnosu na većinsku, ali i druge manjinske grupe. U nekim slučajevima, “prirodna sklonost” je da se traži saradnja sa drugim manjinskim grupa, da se traži zajednički front često protiv ili u tim odnosima napetosti sa većinskom grupom. I to su te manjine koje je pomenuo franjevački sveštenik, kao one koje su odmah za dijalog. Ali druge manjinske grupe, zbog istorijskih razloga, odabiraju drugu strategiju – da nema saradnje i dijaloga. Tokom dugog niza godina, nekada i vekova, razvili su nepoverenje u druge grupe. Oni su isključeni i tako što sebe isključuju i tako što ih drugi isključuju, između ostalog, i usled nemanja istorijskog iskustva kako da dopru do njih. To je druga oblast gde većinske grupe, kao i druge manjinske grupe, moraju da napreduju kako bi podigle svest o isključenim grupama i da nauče da preuzmu odgovornost da im priđu sa više strpljenja, tako da se, korak po korak, svi uključuju u procese nacionalnog i regionalnog dijaloga, a da ne zaboravimo i šire međunarodne i svetske okvire.