“Opremu za prisluškivanje može da kupi svako”, kaže bivši “bezbednjak” koji se bavio tom delatnošću i koji ne veruje u medijske navode da je direktor EPS Milorad Grčić napravio prislušni centar iz koga je, ni manje ni više, prisluškivao Anđelka Vučića, oca predsednika Srbije. Naš sagovornik kaže i da ta oprema košta od 30.000-40.000 evra, pa do 200.000-300.000 – zavisi za šta se koristi.

Kako je objasnio, najjeftinija je ona koja se proizvodi u Indiji, a preko jedne od zemalja Saudijskog poluostrva lako ju je uvesti u Srbiju. Ovde je najmanji problem službama bezbednosti da, ako hoće, to lociraju, jer se “poklapa” sa njihovim uređajima. A pošto se niko od zvaničnika države o tome nije oglasio, niti iko od nadležnih organa, osim “bezbednosnih stručnjaka opšte prakse”, stalnih gostiju u jutarnjim programima televizija Pink, Hepi i Prva, sindikalaca EPS, cela priča ostaje u domenu nagađanja i “fantastike”.

EPS o tome ćuti, a ćute oni koji bi trebalo da, po službenoj dužnosti, reaguju. Iz MUP-a Srbije i BIA nema saopštenja iako se radi o sistemu od vitalnog državnog značaja. Kad se zbog javašluka u proizvodnji u ugljenokopima “Kolubare” zaglave mlinovi za mlevenje uglja u termoelektrani u Obrenovcu, ministarka Zorana Mihajlović kaže da će se u istragu uključiti BIA. Isto tako je, dok je vodila resore građevine i saobraćaja, najavljivala angažovanje BIA kada se obrušio potporni zid na autoputu – i nikom ništa. Očigledno, BIA im služi kao pretnja šibom neposlušnoj deci.

ZAKON I PRAKSA

Ali, priča o prislušnoj opremi u EPS otvorila je i jednu drugu temu, o kojoj se u medijima ne govori – ko i kako, na koji način, vodi računa o bezbednosti u javnim preduzećima, i to ne o onoj koja se tiče zaštite na radu, nego korporativnoj. Izvori “Vremena”, ljudi koji su duže vreme proveli u toj oblasti, tvrde da stanje jeste poboljšano, ali da je i dalje na delu javašluk i “gledanje kroz prste”.

Jedan od njih navodi kako je, pozvan da se angažuje za potrebe resornog Ministarstva, otkrio mnoge malverzacije u EPS, od najnižeg do najvišeg nivoa i da je, kad je predao dokumentovan izveštaj, bilo “nikom ništa”. “Otkriješ kako se krade, ko šta radi, kako se lažno prijavljuju zaposleni podizvođača da dolaze na posao, i sve se završi na tome”, kaže on.

Drugi sagovornik, koji je radni vek proveo u bezbednosnim organima i stručnjak je za primenu pravilnika Akta o proceni rizika, propisanog Zakonom o privatnom obezbeđenju, objasnio je zašto je svaka primena i eventualno kupovina prislušnih uređaja, a da nije propisana tim aktom, protivzakonita.

“Imate pravo da stavite kamere i mikrofone svuda u prostorije firme, osim u toalete”, kaže on. “To zakonom nije zabranjeno. Ali zaposlene morate da obavestite o tome. Za privredne subjekte ne važi pravo zaštite privatnosti, uključujući lične stvari koje držite u ormaru, stolu ili kasi. Ulaskom u tu firmu vi ste na to pristali. Nema nikakve zakonske prepreke ni da se zabrani korišćenje mobilnog telefona, na primer. Neke korporacije to i rade, niko se ne žali, jer radnik potpisivanjem ugovora na radu na to pristaje, tako da je kompanija pred zakonom ‘čista’.”

Taj izvor ukazuje da je u zakonom propisanom Aktu o proceni rizika potrebno navesti razlog zašto se neka od tih mera primenjuje, a bez tog akta nije moguće dobiti formalnu saglasnost Ministarstva unutrašnjih poslova.

“Da li je EPS u toj svojoj proceni napisala zašto im trebaju prislušni uređaji – a ne verujem da jeste – to treba da pitate njih. Ali svakako, ako to ne stoji u Aktu, protivzakonito je, a pogotovo ako su to primenjivali prema trećim licima”, kaže on.

Izvor “Vremena”, koji se nekad bavio prisluškivanjem u jednoj od službi bezbednosti, ukazao je na činjenicu da su i EPS i Elektromreže Srbije izgradile svoje sisteme optičkih kablova po čitavoj Srbiji, koji nikad nisu stavljeni u pravu funkciju za koju su namenjeni, ali su zato “dušu dali” za prisluškivanje iz njihovih čvorišta:

“U bivšoj Jugoslaviji su u svim gradovima postojale sobe pored takozvanih kablovskih glava, od kojih su ključ imali samo pripadnici Državne bezbednosti, tamo su bila paralelna čvorišta gde se mogao slušati bilo koji broj. U Beogradu je, naprimer, glavno čvorište bilo u pošti u Ulici Sime Miloševića na Vračaru, pola grada se odatle slušalo, tu su bili i operateri DB koji su te razgovore odmah prekucavali”.

PROCENE RIZIKA

Objašnjavajući stanje u oblasti korporativne bezbednosti, izvor “Vremena” ukazuje da u Srbiji postoji zakonski standard koji se primenjuje SRPS AL2-003, koji tačno definiše procenu rizika i zakonom je propisano da se po njemu radi, ali da je problem u radu na terenu njegova manjkavost ko to može da radi – dovoljno je da je neko položio za licencu, bez obzira na stručnu spremu, i njihov rad uglavnom nije podložen proveri. A ko ih kontroliše? Po jedna osoba u policijskoj upravi ili policijskoj stanici koja ima u svojoj nadležnosti stotine privrednih subjekata, kao što je to, na primer, u Beogradu.

Poseban problem su, dodaje taj izvor, rizici bezbednosti javnih preduzeća, jer su za istraživanje njihovog poslovanje potrebni ljudi spolja pošto su iznutra svi povezani. Na primer, u EPS-u, koji je tim sa kojim je sarađivao istraživao – identifikovali su sistemsku krađu, a kralo se sve, od goriva do uglja.

“Politika određuje direktore raznih jedinica te firme, a oni se ne podnose niti ‘zarezuju’ jedan drugog”, nastavlja ovaj izvor. “I to neminovno dovodi do raspada sistema. Onda se krade od goriva u bagerima pa nadalje. Otkrili smo da se lažno prikazuju motočasovi rada bagera, oni rade i dok se sipa gorivo u njih, koriste se razne metode merenja nivoa nafte u rezervoaru kad su parkirani, čak i one normalnom mozgu neshvatljive. Krađa po bageru je na kopovima EPS iznosila po 500 litara dnevno. Kad smo pitali kako je to moguće, svi su slegali ramenima. A treba tih 500 litara izneti. Onda smo otkrili te ‘paralelne puteve’, divlje ulaze koje su ti isti bageri probijali, a šefovi zatvarali oči pred tim.”

Izvor “Vremena” sa dugogodišnjim stažom u službama bezbednosti kao problem vidi nepostojanje kriterijuma za izbor rukovodilaca u javnim preduzećima, a samim tim ni izbor njihovih saradnika, uključujući one zadužene za korporativnu bezbednost.

“Ti ljudi su, umesto da budu ‘desna ruka’ direktora, negde mnogo niže u hijerarhiji, i to je tako”, navodi on. “Ima tu jako puno bivših vojnih lica, pripadnika MIP i BIA, od kojih je većina insistirala na poštovanju zakonitosti, ali je, shvativši da rade uzaludnu stvar, digla ruke od svega”.

Kao primer dobre “tranzicije” korporativne bezbednosti, svi sagovornici navode primer Naftne industrije Srbije (NIS), gde su rizici svedeni na minimum. Dovedeni su penzionisani bezbednosni kadrovi iz Rusije, a u Srbiji su primili ljude iz istog sektora, specijaliste za određene oblasti.

“Ja mogu da vidim na kopmpjuteru kad je i koliko goriva ‘pumpadžija’ ulio kojim pištoljem na bilo kojoj pumpi u Srbiji i koliko je naplatio”, kaže jedan od tih ljudi, koji povremeno ode na neku od pumpi u unutrašnjosti, kao obični kupac, da proveri kako se radi.

Posebna priča su skladišta derivata, a i tu su zaposleni ljude koji su nekad radili u vojsci i znaju kako se takvi objekti obezbeđuju.

“Nije stvar zaposliti vojne penzionere, sada zaposlene u privatnoj agenciji za obezbeđenje, koji gledaju da odrade svoju smenu, stvar je u uspostavljanju sistema, a to mogu da rade samo stručni ljudi, koji su nekad radili taj posao”, ukazuje sagovornik “Vremena”. Dobar sistem ima, kako tvrdi, i Koca-Kola na Batajničkom drumu, gde radnici obezbeđenja na rampama za ulaz i izlaz imaju mnogo veće plate od ostalih, kako ne bi podlegli korupciji.

A što se navoda o prisluškivanju u EPS tiče, sagovornici se slažu u jednoj stvari – sve to nadležne službe, ako hoće, lako mogu da otkriju i dokumentuju, i podignu optužnicu. Do tada, sve je na nivou nagađanja, i to onog najgoreg – medijskog!