Stranke koje su učestvovale u “unutrašnjem dijalogu” nisu uspele da “pokriju” svih 8189 birališta, tako da je veliki broj mesta ostao bez ikakve nezavisne kontrole. Da podsetimo, kao rezultat dijaloga vlasti i opozicije, strankama koje žele omogućeno je da daju predstavnike za Republičku izbornu komisiju (RIK), kao i za biračke odbore, iako na to nisu imale pravo jer nisu prisutne u sastavu sadašnjeg parlamenta.

GDE NEMA KONTROLE, REZULTATI SU PROBLEMATIČNI

Već letimičnim uvidom u referendumske rezultate možemo videti šta se dešava na onim mestima gde nije postojala adekvatna kontrola. Na primer, u Vladičinom Hanu na biračkom mestu (BM) 6 glasalo je DA 127, NE 97, a na BM 9 glasalo je DA 110, a NE 16. Naravno, moguće je da je svest birača u Vladičinom Hanu potpuno drukčija na BM 9 u odnosu na BM 6, ali u to je teško poverovati. U Šapcu, na BM 56 čak 128 birača glasalo je van biračkog mesta; to je i tehnički nemoguće izvesti, budući da bi komisija morala da poseti svakog od njih u stanu ili u kući.

Možda je najviše problema bilo u sredinama sa dominantno bošnjačkim stanovništvom, kao što je Sjenica. U tom, tradicionalno migracionom području, na BM 60 od upisanih 771 birača glasalo je svih 771, od kojih je 746 zaokružilo DA, dok je za NE bilo samo četiri birača (ostali listići bili su nevažeći); na nizu drugih mesta u Sjenici takođe je bilo mnogo nepravilnosti i nelogičnosti.

I organizacija CRTA, koje je posmatrala izbore i imala kontrolore na 300 biračkih mesta (3,65 odsto od ukupnog broja), konstatovala je teže povrede izbornih prava i procedura, od kojih su pojedine i krivična dela, ali je zaključila da one po svom obimu i intenzitetu nisu uticale na konačan ishod referenduma. Pitanje je da li se takav zaključak može pouzdano doneti na osnovu relativno ograničenog uzorka od 3,65 odsto biračkih mesta, posebno što je vlast unapred znala na kojim mestima će CRTA imati svoje posmatrače.

SASTAV BIRAČKIH ODBORA JE SVE GORI

Nije samo problem u potpuno nelogičnim rezultatima na velikom broju biračkih mesta, koji listom idu u korist prihvatanja referenduma (što ukazuje na očiglednu manipulaciju vlasti), već ima i mnogo nepravilnosti u zapisnicima, usled neukosti članova odbora. To se lepo vidi po bezbrojnim logičkim i gramatičkim greškama, po načinu potpisivanja, kao i po brojnim precrtavanjima zapisnika; na desetine fotografija takvih zapisnika kružilo je po društvenim mrežama. Postavlja se i pitanje elementarne pismenosti i intelektualne sposobnosti članova, a pre svega predsednika takvih biračkih odbora.

Ovakva situacija ne treba da čudi, pošto treba obezbediti pravu armiju ljudi za glasanje na 8189 biračkih mesta. Samo za stalni sastav svakog biračkog odbora treba obezbediti predsednika i dva člana, kao i njihove zamenike, odnosno više od 48.000 ljudi. Na taj broj treba dodati članove biračkih odbora van stalnog sastava koje predlažu podnosioci izbornih lista, tako da je za celokupan izborni aparat potrebno bar još dodatnih 100.000 ljudi; 2019. godine procenjivalo se da, pored 48.000 stalnih članova biračkih odbora, obuku treba da prođe i 250.000 predstavnika izbornih lista. Pritom bi bilo idealno da bar predsednik svakog biračkog odbora bude pravnik, s obzirom na složenost samog postupka.

Dugotrajna dominacija SNS u našem političkom životu takođe utiče na odsustvo motivacije za rad u odborima. Kako zbog izbornog rezultata SNS daje ogroman broj članova svih izbornih tela i odbora, javlja se i dodatni problem kvaliteta kadrova. Da li ta stranka stvarno može sama da obezbedi čak 8200 iole sposobnih i savesnih predsednika biračkih odbora?

Članstvo u biračkom odboru podrazumeva i priličnu dangubu – članovi odbora treba da dođu na biračka mesta u 6 ujutru (glasanje traje od 7 do 20 sati) i da ostanu dok se ne završi prebrojavanje glasova i izrade zapisnika, odnosno do 22 sata. Za rad u odboru isplaćuje se naknada od samo 2500 dinara za predsednika i zamenika, odnosno 1500 dinara za člana odbora. Ako znamo da je minimalna neto zarada po času u Srbiji 201,22 dinara, lako je videti da su članovi biračkih odbora plaćeni dvostruko manje od radnika na minimalcu, koji bi za to vreme dobio 2900 dinara. U Hrvatskoj se za rad odbora na lokalnim izborima njegovom predsedniku isplaćuje ekvivalent od 6500 dinara, a članovima ekvivalent od 5500 dinara, dok su u Bosni i Hercegovini te sume i veće. Niske nadoknade sigurno destimulišu članove odbora za iole savestan rad, a da pomenemo i da se aktivnosti članova odbora, a posebno predsednika i zamenika, ne ograničavaju samo na dan glasanja.

Problem u kvalitetu sastava biračkog odbora primetio je i RIK, kao i organizacije koje se bave nadgledanjem izbornog procesa kao što su CRTA i CESID. Međutim, niko od njih nije došao do očiglednog zaključka kako je najjednostavniji i najlakši način da se proces unapredi radikalno smanjivanje broja biračkih mesta.

OD MILOŠEVIĆEVOG DOBA BIRAČKA MESTA SU ISTA

Od Miloševićevog doba ostao je kao konstanta prevelik broj biračkih mesta. Na prvim višestranačkim izborima održanim u decembru 1990. godine glasalo se na 8595 mesta, da bi se danas glasalo na nešto manje od 8200; razlika je u tome što je na Kosovu i Metohiji drastično smanjen broj birališta. Ove godine broj birališta je dodatno smanjen iz dva razloga – prvo, na Kosovu i Metohiji je odlukama albanskih vlasti zabranjeno glasanje, ali i RIK je u opštinama Sečanj i Batočina drastično smanjio broj biračkih mesta. Naravno, ako je u dve opštine smanjen broj biračkih mesta, logično se postavlja pitanje zašto to RIK ne uradi svuda?

Prema podacima iz 1990. godine, na izborima je glasalo čak 5.030.440 birača, a na poslednjim izborima bez bojkota 2017. godine za predsednika Republike glasalo je tek 3.655.365 birača. Broj birača je smanjen za 28 odsto, dok je broj biračkih mesta, sa izuzetkom KiM, ostao nepromenjen. Nije nikakva posebna mudrost ako se konstatuje da će usled negativnih demografskih tendencija broj birača u budućnosti samo opadati; od juna 2020. godine do decembra 2021. godine birački spisak je smanjen za 75.000 birača, a za aprilske izbore će sigurno biti manji bar za dodatnih 10.000 birača.

BROJ BIRAČKIH MESTA JE LAKO PROMENITI

Biračka mesta se formiraju na osnovu odluke Republičke izborne komisije (RIK), uz ograničenje da broj upisanih birača ne može biti manji od 100, niti veći od 2.500. Kako se ovih dana menja kompletno izborno zakonodavstvo, mogao se bez problema povećati maksimalan broj upisanih birača po biralištu na 3000, što bi omogućila optimalno ukrupnjavanje biračkih mesta. Tako bi se tri ili čak četiri sadašnja biračka mesta grupisala u jedno veće, na kome bi glasalo između 1200 i 1800 birača.

Trenutno su biračka mesta previše usitnjena. U gradovima na istim lokacijama (obično u školama) nalazi se po dva, a često i više biračkih mesta, a rekord predstavlja škola u kojoj se glasa na čak osam biračkih mesta.

Autor ovog teksta glasa u mesnoj zajednici u centru Beograda, gde se nalaze dva biračka mesta (37 i 39), i na njima glasa po manje od 400 birača; ne postoji nijedan razlog zašto se ta dva mesta ne objedine.

ANALIZA GLASANJA IZ 2017. GODINE

Analiza broja birača po biračkom mestu

Da bi do kraja bilo jasno kakvi se efekti mogu postići sažimanjem broja biračkih mesta, potrebno je analizirati rezultate poslednjeg glasanja 2017. godine, što je bilo poslednje izjašnjavanje bez bojkota dela opozicije (nije bilo veće razlike ni na parlamentarnim izborima 2016. godine).

Na čak 904 biračka mesta glasa 100 i manje od 100 birača, ukupan broj glasova je samo 61.181. Na 694 biračka mesta gde glasa između 100 i 150 birača, ukupno ima 86.586 glasova.

Ako pretpostavimo da je najveći broj ovih biračkih mesta u izdvojenim seoskim sredinama, zaključujemo da na 1598 mesta glasa manje od 150.000 lica, odnosno samo 3,8 odsto od ukupnog broja birača. Sažimanje broja takvih biračkih mesta bi, sa jedne strane, bilo poželjno i racionalno, posebno što nije jednostavno formirati u malim sredinama kvalitetne biračke odbore, ali bi sa druge strane dovelo do toga da to stanovništvo daleko putuje do svog mesta za glasanje. Zato je potrebno ipak dobro razmotriti opravdanost racionalizacije tih malih i po svoj prilici zabačenih biračkih mesta.

To nije ključno pitanje, pošto izborni proces neće biti bitno ugrožen čak ni u slučaju masovnih nepravilnosti u tim biralištima. Čak i ako opozicija ne bi mogla da obezbedi nijednog kontrolora na tim mestima, radi se o nepunih 3,8 odsto od ukupnog broja glasova. Čak i uz krajnje ekstremnu pretpostavku da se svi ti glasovi na neki način pokradu, to neće uticati na više od dva odsto od ukupnog rezultata (u tim sredinama više od pola birača skoro izvesno bi glasalo za vlast i u najpoštenijim uslovima, tako da opozicija ne bi bila oštećena ni za ta dva odsto).

Nije praktično ukrupnjavati biračka mesta sa više od 1000 birača (mogla bi se eventualno priključiti neka manja mesta ako su u blizini), ali tih mesta je samo 522.

Za potencijalnu optimizaciju (pre)ostaje 6277 biračkih mesta na kojima glasa 3.042.299 birača, odnosno oko 488 birača po biračkom mestu. Najveći deo od pomenutih 6277 mesta mogao bi se ukrupniti tako da dva, a ponegde i tri postojeća biračka mesta, postanu jedno.

Sigurno je da se manji deo ovih biračkih mesta nalazi u izolovanim selima i da tu ne bi bilo moguće ukrupnjavati birališta, ali je takođe izvesno da u grupi birališta gde glasa manje od 150 birača može doći do ukidanja pojedinih biračkih mesta, tako da se sa znatnom dozom izvesnosti može pretpostaviti kako nije potrebno više od 3000 birališta, umesto postojećih 6277. U tom slučaju, po biračkom mestu glasalo bi u proseku 1014 birača; to ne bi predstavljao nikakav logistički problem za biračke odbore pošto i sada na 522 birališta glasa više od 1000 birača.

Posle ovakve reforme, Srbija bi imala dve grupe biračkih mesta – 1598 malih sa ispod 150 birača, i oko 3500 velikih biračkih mesta sa po 1000 i više birača.

Kako se formiraju birački odbori

foto: rade prelić / tanjug

Član 36 Zakona o izboru narodnih poslanika:

Broj predsednika, zamenika predsednika, članova i zamenika članova svih biračkih odbora u stalnom sastavu na teritoriji određene lokalne izborne komisije koji pripada poslaničkoj grupi mora da bude srazmeran njenoj zastupljenosti u Narodnoj skupštini na dan kada je odluka o raspisivanju izbora stupila na snagu.

Poslanička grupa koja na dan kada je odluka o raspisivanju izbora stupila na snagu ima više od polovine od ukupnog broja narodnih poslanika predlaže u jednoj polovini biračkih odbora predsednika i dva zamenika člana, a u drugoj polovini biračkih odbora predlaže zamenika predsednika, jednog člana i zamenika drugog člana, dok se preostala mesta u biračkim odborima raspodeljuju ostalim poslaničkim grupama srazmerno njihovoj zastupljenosti u Narodnoj skupštini na dan kada je odluka o raspisivanju izbora stupila na snagu.

DIGITALNA SRBIJA SVUDA OSIM NA IZBORIMA

Srbija se poslednjih godina intenzivno “digitalizuje”. Država je povezala skoro sve registre, građani mogu da obave čitav niz administrativnih poslova preko računara ili telefona, bez odlaska do organa uprave.

Međutim, iako se godišnje u “digitalizaciju” uprave iz budžeta ulaže po više stotina miliona evra, na polju izbornog postupka skoro da nije bilo nikakvog pomaka – cela procedura se i dalje zasniva na papirima. Najsporiji deo procesa glasanja je utvrđivanje da li je birač upisan u birački spisak, jer članovi odbora moraju da pretraže papirne spiskove birača, da bi se na kraju birač potpisao na označenom mestu. To sve traje i po nekoliko minuta, a da ne govorimo koliko je to nezgodno u uslovima pandemije.

Sve se to lako može prevazići uz pomoć čitača ličnih karata (i one koje nisu čipovane mogu se mašinski očitati) i tablet računara u kojem bi se nalazio spisak birača. Na taj način se praktično trenutno može utvrditi da li je birač upisan u spisak i da li može da pristupi glasanju. Pritom će birački odbor i dalje imati mogućnost da proveri da li se lice nalazi na biračkom spisku na osnovu papirnog izvoda ako postoje neke sumnje, ali će se izbeći nepotrebno traženje lica po spiskovima i potpisivanje.

To je tehnički lako izvodljivo za veća biračka mesta sa više od 1000 birača (u malim sredinama za tim nema posebne potrebe pošto je mali broj birača, tako da se ima dosta vremena), pa bi glasanje čak i 2000 birača po jednom mestu bilo moguće bez gužvi.

Korišćenjem elektronske obrade ličnih karata izbegla bi se i mogućnost da se zaokružuju fiktivni birači u odsustvu kontrolora (ako, recimo, izađe na pauzu) i njihovi glasovi ubacuju u kutiju. Da bi “mrtva duša” glasala, bilo bi neophodno da se provuče i njena lična karta kroz čitač, a to, bar za birače koji su u inostranstvu, nije moguće.

U tablet-računare unosili bi se i rezultati glasanja, koji bi se odmah preko interneta prosleđivali RIK-u, a koji bi mogao istog trenutka da ih obradi i objavi. Naravno, birački odbor bi istovremeno uneo rezultate i u zapisnik na papiru koji bi potpisali svi članovi, kao što se sada praktikuje, i dostavio bi ga RIK-u na uobičajeni način.

Na ovaj način bi postalo potpuno nepotrebno korišćenje “procena”, odnosno “uzoraka” koje koriste organizacije kao CESID ili IPSOS u toku izborne noći, i koji mogu biti predmet manipulacije.

Umesto da građani sa “nestrpljenjem” očekuju rezultate koje će im saopštiti CESID, IPSOS ili neka politička stranka, pa čak i predsednik države, podaci sa svih biračkih mesta ovako bi odmah bili javno dostupni svim zainteresovanim. Čak i da se na 1600 malih biračkih mesta ne koriste tableti za obradu podataka, to ne bi imalo bitnog uticaja pošto na tim mestima, kako smo već naglasili, glasa manje od četiri odsto birača.

ŠTA SE DOBIJA OVAKVOM REFORMOM

Koristi predložene reforme bile bi višestruke za državu: redukovani broj biračkih mesta znači manji posao oko imenovanja biračkih odbora, štampanja spiskova, distribucije biračkih materijala, kutija, sprejova i drugih detalja. Sastav biračkih odbora bio bi neuporedivo kvalitetniji, članovi odbora mogu biti stručniji i motivisaniji nego do sada, naravno uz adekvatne naknade. Samim tim će biti manje nepravilnosti i eventualnih primedbi na zapisnike. Nije zanemarljivo ni to što se rezultati izbora mogu neuporedivo lakše i brže obraditi, bar za 96 odsto glasača na velikim biračkim mestima.

Mnogo važniji efekat ova reforma imala bi na legitimnost izbornog procesa. Pre svega, opoziciji bi bilo neuporedivo lakše da obezbedi kvalitetnu kontrolu izbornog procesa pošto je za 3500 većih biračkih mesta potrebno angažovati samo 7000 ljudi. Za trenutno stanje sa više od 8200 biračkih mesta potrebno je da se organizuje bar 17.000 kontrolora; danas je mobilizacija toliko dobrovoljaca ozbiljan problem za bilo koju stranku ili koaliciju. Značajno bi se smanjio i broj polupismeno popunjenih zapisnika koji danas izazivaju podsmeh, ali i (bar kod dela birača) značajno dovode u pitanje integritet izbornog postupka.

Koliko je za opoziciju veliki problem da organizuje odgovarajući broj kontrolora, vidi se i po kampanji koja se vodi ovih dana po društvenim mrežama za prijavljivanje dobrovoljaca. Stranke više nego očigledno ne mogu da iz svog članstva obezbede kontrolore; Vuk Jeremić je “priznao” da njegova stranka može da obezbedi samo 8000 kontrolora (pitanje je koliko će se njih stvarno i pojaviti 3. aprila) iako su se, po sopstvenim rečima, intenzivno bavili organizacijom stranke i formiranjem odbora.

PROPUŠTENA ŠANSA

Utisak je kako je propuštena ogromna šansa da se iskoriste efekti bojkota izbora u junu 2020. godine. Režim je, suočen sa parlamentom defakto bez opozicije (ako izuzmemo nacionalne manjine i solo poslanika Vladana Glišića), bio prinuđen da organizuje dijalog sa opozicijom na dva koloseka: unutrašnji, bez stranih posrednika, i paralelni, uz posredstvo evroparlamentaraca. Ni na jednom od ta dva dijaloga, bar koliko je nama poznato, nije postavljen zahtev da se ukrupne biračka mesta niti za digitalizaciju na biračkim mestima.

Skoro je izvesno da bi režim morao da popusti jer za odbijanje takve inicijative ne može da se iznese nijedan ozbiljan argument; sigurno je da bi i strani posrednici svesrdno podržali takav zahtev.

Nažalost, opozicija je uložila previše energije u zahteve za koje je bilo jasno da će ih režim vrlo teško ispuniti (kao što je pitanje medijskog predstavljanja), ili koji su više tehničke prirode, ali od male praktične vrednosti; u ovim drugim slučajevima vlast je učinila određene ustupke.

Na kraju, jedan detalj iz skupštinske debate tokom nedavne rasprave o izbornom zakonodavstvu ukazuje koliko je bitno pitanje broja biračkih mesta. Jedan od glavnih Vučićevih bojovnika, poslanik Vladimir Đukanović “napao” je resornu ministarku Mariju Obradović da “izborni proces prepušta opoziciji”, “da je opoziciji dato sve”, uz dodatak da će “glasati za izmene jer su oni toliko kukumakali”. Ministarka je odgovorila da građanima treba “objašnjavati” kako će opozicija imati 16.000 članova biračkih odbora u stalnom sastavu, tako da “ne mogu da kažu da nemaju moć kontrole izbora, a da li imaju dovoljno ljudi za to, druga je priča”. Ova diskusija ilustruje suštinsku važnost smanjivanja broja biračkih mesta za regularnost celog izbornog postupka.

Tekst je deo projekta “Unapređenje demokratije u Srbiji”, koji nedeljnik “Vreme” realizuje uz podršku američke Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). Projekat “Podsticanje javne debate o demokratiji uoči izbora” finansira National Endowment for Democracy. Ovaj tekst, celokupan sadržaj i izneti stavovi su isključiva odgovornost nedeljnika “Vreme” i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja NED-a.