Politička scena u Crnog Gori je gotovo u potpunosti resetovana. Nijedan potpisnik postizbornog sporazuma iz septembra 2020. godine koji je trasirao glavne puteve kojima će se kretati nova parlamentarna većina, više ne obavlja svoje funkcije. Nakon smene vlade Zdravka Krivokapića, crnogorski parlament je izglasao nepoverenje i predsedniku Skupštine Aleksi Bečiću, lideru Demokratske Crne Gore, političke grupacije koja je jedina izričito podržala premijera tokom glasanja o poverenju vladi. Izglasavanjem tog nepoverenja faktički je smenjen i Dritan Abazović sa pozicije vicepremijera. Tako se koalicija koja je bila na vlasti, nakon što su pobedom na izborima prekinuli gotovo trodecenijsku vlast Mila Đukanovića i njegove Demokratske partije socijalista, potpuno raspala. Od samog početka nestabilna većina ostala je sa malim šansama da iznova poveže pokidane veze.

U raspravi koja je prethodila smeni Alekse Bečića gotovo da nije postojao politički subjekat koji nije ušao u verbalni sukob čak i sa partnerima sa kojima su bili zajedno na izbornim listama. Stari, skrajnuti sukobi su isplivali na površinu u punoj retoričkoj snazi.

JEFTINI PRAGMATIZAM

Svi poslanici DPS-a (osim Miodraga Vukovića, koji je bio odsutan), Socijaldemokratske partije, Socijaldemokrata, Bošnjačke stranke, Albanske liste i Albanske koalicije glasali su za smenu Bečića, kao i poslanici GP URA i CIVIS-a. Protiv su bili Demokrate, Demos, Demokratski front, Pokret za promjene, Socijalistička narodna partija, Prava Crna Gora, Ujedinjena Crna Gora i Radnička partija.

Značajna razlika u načinu na koji se glasalo o smeni premijera (kojeg je podržalo tek 11 poslanika) i predsednika Skupštine govori o nekoliko važnih stvari. Prvo, Krivokapićeva vlada apsolutno nije imala podršku većine koja ga je izabrala. Drugo, u crnogorskom parlamentu još uvek postoji interes, ako ne i politička volja, da se zadrži dojučerašnja skupštinska većina, ali na potpuno drugačijim principima. Od toga koliko su te političke volje udaljene zavisiće i izgled nove izvršne vlasti. Iako su unapred isključeni iz participacije u novoj vladi, baš kao i DPS, čini se da Demokratski front najviše navija za produžetak donedavne većine i to uz istu cenu koju su plaćali Krivokapićevoj vladi. Upravo zbog toga ne treba isključivati i takvo razrešenje parlamentarne krize. Uprkos minimalnim šansama za to.

NOVA VEĆINA, ISTI RIZICI

Predsednik Crne Gore i lider Demokratske partije socijalista Milo Đukanović kaže da se zemlja nalazi “u procesu konsolidacije vlasti” i da njen najveći interes da što prije dobije odgovornu vladu ima veliku težinu trenutka.

“Spremni smo da pružimo podršku manjinskoj vladi – dakle, koalicijama koje su građanskog karaktera, koje žele da pomognu Crnoj Gori da ide ka Evropi – spremni smo da podržimo tu vladu i u njoj nećemo učestvovati”, poruka je koju je Đukanović odaslao javnosti, uz kontekstualnu tvrdnju da se tako smanjuje opasnost od “velikosrpskog nacionalizma”.

To drugim rečima znači da će samo formiranje manjinske vlade imati njihovu podršku sve dok ona ne podrazumeva saradnju sa DF-om. Naravno, bilo bi neozbiljno verovati da takva blanko podrška pretpostavlja i bezuslovnu podršku za njeno funkcionisanje. Ovakav stav Đukanovića potvrđuje da je čovek sa dobrim procenama i majstor političke igre. Njemu je jasno da to nije samo posredno vraćanje DPS-a u sedlo, već i dalje održavanje krucijalnog konflikta koji gradi crnogorsku političku stvarnost. To je prilika da se nastavi konflikt između DPS-a i DF-a. Političkih subjekata koji čine dve strane iste medalje, stranke koje uzajamno generišu moć svake ponaosob.

Ideja o manjinskoj vladi, međutim, ima strukturalnu manu. Upravo onu koja je i prethodnu, ekspertsku činila maksimalno osetljivom na naglašene razlike u političim vizijama i interesima grupacija koje su trebale da je podrže. Zbog te mane je u velikoj meri i bila neefikasna.

Dakle, u slučaju da se manjinska vlada koju bi formirala URA zasniva na platformi koju su potpisale manjinske stranke, Socijalistička narodna partija, URA i CIVIS, i da dobije podršku nove skupštinske većine, ne treba prenebregnuti činjenica da je u nju apriori integrisan jedan destabilizujući faktor. Jezičak na vagi koja balansira potrebnu stabilnost pomera sa liste “Crno na Bijelo” na Socijaldemokratsku partiju Crne Gore Raška Konjevića. On je neposredno pre vanrednog zasedanja na kojem se glasalo o poverenju Krivokapiću izjavio da “Abazović nije tražio pad ove vlade nego se pridružio inicijativi opozicije”, te da je lider URA “zajedno sa Krivokapićem sastavio ovu vladu uz pomoć Crkve”, dovodeći pod znak pitanja Dritana Abazovića kao mandatara. Ako se tome doda i netrpeljivost prema DS-u, bivšim partijskim drugovima iz vremena koalicije sa DPS-om, onda je očigledan klimavi deo temelja potencijalne nove parlamentarne većine. Ona tako neće biti previše različita u odnosu na dojučerašnju. I, naravno, računi za podršku svakodnevno će stizati.

Kolike su šanse da se ipak sačuva većina koju njeni činioci pogrešno nazivaju “izraz izborne volje građana”? To pre svega zavisi od mogućnosti uspostavljanja novog dijaloga između Bečićevih Demokrata i liste “Crno na bijelo”. Eskalacija sukoba između ove dve grupacije građena je pre svega na ličnim animozitetima, a neprimereni jezik “sa dna političkog vokabulara” samo je dodatno komplikovao tu situaciju i nekadašnje partnere udaljavao jedne od drugih. Ono što je nakon 30. avgusta 2020. godine izgledalo kao čvrsta veza i svakako glavni oslonac za sistemske promene i demontažu bivšeg režima, sada se pretvorio u najslabiju kariku lanca koji je srušio Đukanovića. Mali su izgledi da ta karika vrati svoju moć.

HRAM VLASTI

Činjenica da je, u jeku rasprave o smeni Bečića, iz skupštinske sale upućen poziv građanima da se, kao odgovor na “prekrajanje njihove izborne volje”, okupe u sredu ispred podgoričkog hrama ima jednu pogrešnu simboličku dimenziju, i drugo, utilitarnu političku ideju. Okupljanje ispred pravoslavnog hrama po prirodi stvari u sebi sadrži poruku o novim podelama ili potenciranju postojećih. To nije poruka građanima, već poruka vernicima. Samo mesto protesta direktna je asocijacija na litije koje su ujedinile ne samo one snage koje su stale uz SPC, već i dugogodišnje protivnike režima Mila Đukanovića, ali i ekonomski iscrpljenog stanovništva. No, sada bi njihova uloga trebalo da u velikoj meri bude drugačija. One, sa ili bez podrške klerikalnih krugova, treba da budu u funkciji spasavanja navodne “volje naroda”. A poruka “ne damo svetinje” mogla bi se transformisati u usklik “ne damo vlast”. No taj uzvik poteći će iz neuporedivo manje grla.

Ono što se tek povremeno čulo kao optužba na račun DF-a i Demokrata jesu tvrdnje da je Krivokapićeva vlada opstajala samo zahvaljujući tome što je bila pokriće za takozvano “partijsko zapošljavanje po dubini” i da je sam kraj tog procesa označio i poslednje minute “ekspertske vlade”. Time su očigledno ispunjeni kratkoročni ciljevi i isplate aktivistima i borcima za sigurne glasove, ali i obezbeđena infrastruktura za eventualne vanredne izbore. Samim tim, jasno je da su te dve grupacije sebi obezbedile i bolje startne pozicije i “bolje” izborne uslove. Ali su percipirani kao oni koji na krajnje slobodan i neprincipijelan način vide demontažu DPS-a.

JASNA PORUKA EVROPE

Poruka evropskih zvaničnika Vladimira Bilčika i Tonina Picule da je Crnoj Gori potrebna predvidljiva i stabilna parlamentarna većina i proevropska vlada koja će zemlji omogućiti napredak na putu u Evropsku uniju više je nego jasna. Oni su, uz poziv crnogorskim čelnicima da ubrzaju napore u formiranju nove vlade i izboru novog predsednika Skupštine, upozorili da političke blokade ograničavaju reformske procese zemlje, a time i ambicije za pristupanje EU. Pojednostavljeno, na bilo kakvu dalju destabilizaciju i dizanje tenzija Evropa neće gledati sa blagonaklonošću.

Samo ustrojstvo crnogorskog društva, tačnije odredbe po kojima je za donošenje važnih odluka neophodna kvalifikovana, a ne prosta većina u parlamentu, svojevrsno je naglašavanje potrebe za dijalogom i političkim kompromisima. To je mesto na kojem se razvija pun kapacitet jednog demokratskog društva. U ovakvoj političkoj distribuciji uticaja, koji svoj legitimitet ima u izbornim rezultatima, jednostavno bez dijaloga svih nemoguće je prevazići stalne blokade institucija. Samim tim je besmislena politička platforma koja se gradi na isključivanju opozicije iz dijaloga. Dijalog sa opozicijom, ma ko ona bila, uslov je bez kojeg će crnogorsko društvo ostati zaključano u kavezu koji je izgradio bivši režim. Da li je Abazović sposoban da bude most tog dijaloga, otvoreno je pitanje, iako on sebe vidi u takvoj ulozi. Rizik koji time prihvata može se završiti i političkim samoubistvom.

Druga je priča borba protiv organizovanog kriminala i korupcije za koju optužuju pojedine članove DPS-a. Teško je odbraniti tezu da pomenuti dijalog blokira taj neophodni obračun sa političkim i inim podzemljem. Naprotiv, taj dijalog će samo dovesti do veće transparentnosti kada su neophodne reforme u pitanju. Ovakav scenario, ma koliko zvučao optimistički, nije nemoguć. Samo pod uslovom da se promeni paradigma po kojoj vlast donosi pravo na samovolju.

Uloga koju su URA i CIVIS preuzeli da povežu naizgled nespojivo nema velike šanse ukoliko umesto pragmatizma i nadobudnog političkog elitizma u skupštinske klupe ne zasednu razum i svest da se “izborna volja” ne ispunjava zauzimanjem poslaničkih klupa. To je tek izraz poverenja u političke subjekte da će omogućiti bolju stvarnost i sigurnu budućnost. Prokockano poverenje teško se vraća. Novo mešanje karata u parlamentu upravo ne bi trebalo da bude u kockarskom maniru.

Ko čini Skupštinu Crne Gore

foto: risto božović / ap

Na osnovu rezultata izbora od 30. avgusta 2020. godine mandate za Skupštinu Crne gore su osvojili: Socijaldemokrate (SD) – 3 mandata; Bošnjačka stranka – 3; SDP – 2; Lista “Crno na bijelo” (Građanski pokret URA, Stranka pravde i pomirenja, grupa birača CIVIS i nezavisni intelektualci) – 4; Albanska koalicija (“Jednoglasno” demokratska partija, Demokratska unija Albanaca i Demokratski savez u Crnoj Gori) – 1; Demokratska partija socijalista – Milo Đukanović – 30; Lista “Za budućnost Crne Gore” – (Demokratski front (Nova Srpska demokratija, Pokret za promene, Demokratska narodna partija), Socijalistička narodna partija (SNP), Prava Crna Gora, Ujedinjena Crna Gora, Radnička partija, Partija udruženih penzionera i invalida Crne Gore, Jugoslovenska komunistička partija Crne Gore, Srpska radikalna stranka, Stranka penzionera invalida i socijalne pravde Crne Gore) – 27; Albanska lista – Genci Nimanbegu, Nik Gjeloshaj – 1; Lista “Mir je naša nacija” (Demokratska Crna Gora, DEMOS, Partija penzionera, invalida i restitucije, Građanski pokret Nova ljevica) – 10.

Nakon izbora i konstituisanja Skupštine, poslanici su se organizovali u klubove. Klub DPS i Liberalna partija broji 30 članova, Klub poslanika Demokratski front – NSD, DNP, UCG, RP ima 16 članova, a u skladu sa brojem mandata Klub Demokrate i DEMOS ima 10 članova. Poseban klub je formirao Pokret za promene pod nazivom Demokratski front (PzP) i ima 5 članova. SNP je formirao klub sa takođe pet članova, dok je klub liste “Crno na bijelo” ima 4 člana. Bošnjačka stranka sa 3 člana ima svoj klub, baš kao i Socijaldemokrate Crne Gore. SDP je sa Albanskom koalicijom “Jednoglasno” formirao takođe tročlani poslanički klub, dok su bez kluba poslanici Marko Milačić (Prava Crna Gora) i Genci Nimanbegu (Albanska lista).