Da je neko pitao predstavnike opozicije u Srbiji pre nekoliko meseci da li očekuju bilo šta od izbora koji će biti održani u proleće 2022, ne bi mogli da kažu ništa više od toga da veruju da bi u Beogradu mogao da se napravi dobar rezultat. Moguće je i da bi se neko od njih osmelio i rekao da očekuje pobedu s obzirom na to da vladajuća Srpska napredna stranka sa svojim partnerima ne uživa onakvo poverenje kakvo ima u nekim drugim delovima Srbije.

Sada – četrdesetak dana pred odlučivanje građana na izborima 3. aprila – situacija je prilično drugačija. U opoziciji se sada razmišlja o tome da bi i izbori za predsednika Srbije mogli da budu kudikamo zanimljiviji, te da bi sadašnji predsednik Aleksandar Vučić mogao da bude uzdrman i nateran u drugi krug.

Ovaj entuzijazam je nastupio kao posledica ekoloških protesta ili, tačnije, protesta protiv kompanije Rio Tinto. Organizovale su ih brojne nevladine organizacije među kojim se posebno istakla Kreni-promeni predvođena Savom Manojlovićem.

Režim je u nekim ranijim slučajevima – kao što je bio višemesečni protest “1 od 5 miliona” na prelazu 2018. u 2019. godinu – delovao nepokolebljivo i odlučno da ne napravi nikakav ustupak uprkos činjenici da je u jednom trenutku taj protest obuhvatao većinu urbanih mesta. Međutim, u decembru 2021. nešto se dogodilo, režim je poklekao i uradio sve što može da ljute građane skloni sa ulica.

To mu je pošlo za rukom. Pokušaj da se energija protesta pokrene još jednom pred raspuštanje skupštine i raspisivanje izbora 15. februara ove godine nije doneo rezultat. Ostao je utisak da ipak nije urađeno sve što je moglo. Između ostalog i zato što nije bilo koordinacije između eko-aktivista i političkih stranaka u opoziciji. No, podignuta su očekivanja građana i sada se u predizbornoj kampanji čuje ideja da je moguća smena vlasti. Naime, opozicija govori o pobedi na svim nivoima, ali, razume se, gleda u Beograd. Jer, ako u glavnom gradu Srbije dođe do promena, to bi bio najveći uspeh opozicije od 2012. i prvi korak ka stvaranju uslova da se nekad SNS i njen lider pomere sa vlasti u Srbiji.

Naravno – pod uslovom da opozicija vodi aktivnu kampanju, ima valjane poruke za birače, organizuje nadgledanje i sprovođenje izbora kako treba i ako, na kraju, bude kadra da u slučaju pobede formira koalicionu vlast. Utisak je da će beogradski izbori biti “majka svih političkih bitaka”. Reč je naprosto o tome da će još jedan težak poraz opozicije otvoriti pitanje da li će Srbije sa ovakvom autoritarnom vlašću imati u budućnosti mogućnost da išta bira na izborima. Uspeh opozicije u Beogradu značio bi i da je uprkos svemu moguće promeniti vlast glasačkim listićima i olovkama.

Inače, izbori za gradske skupštine biće održani u Beogradu i Boru, a za skupštine opština u Aranđelovcu, Smederevskoj Palanci, Lučanima, Medveđi, Knjaževcu, Bajinoj Bašti, Doljevcu, Kuli, Kladovu, Majdanpeku i Sečnju.

PRETENDENTI NA GRADSKU SKUPŠTINU

Politička raspodela je manje- više jasna i obe strane očekuju pobedu: vlast, koju vodi lista SNS-a i koja se zove kao i sve druge liste “Aleksandar Vučić – Zajedno možemo sve”, kandidovala je Aleksandra Šapića kao nekog ko bi mogao posle izbora da bude gradonačelnik Beograda. Opozicija izlazi u dve centralne kolone: jedna je ona oko Vladete Jankovića, profesora i diplomate u penziji, koja nastupa pod imanom Ujedinjeni za pobedu Beograda, i ona koju predvodi Dobrica Veselinović ispred “zeleno-leve” koalicije Moramo.

Ove tri liste vodiće, prema svemu što se sada vidi, glavnu bitku na izborima za Beograd, ali postoje i druge liste koje možda imaju šansu da preskoče cenzus od tri odsto i nađu se u gradskoj skupštini koja ima 110 mesta.

Pre svih, tu je Socijalistička partija Srbije koja je za nosioca svoje liste istakla poznatog advokata Tomu Filu – on bi trebalo da obezbedi da partija Ivice Dačića ne ostane van skupštine, u kojoj sedi od kraja Drugog svetskog rata, i da, razume se, bude u vlasti sa naprednjacima.

Na opozicionoj strani je veća gužva i tu će biti brojne stranke i liste desnice: od Suverenista Saše Radulovića, preko koalicije Nada koju vodi nekadašnji gradonačelnik Vojislav Mihailović i koalicije koju čine Dveri Boška Obradovića sa svojim koalicionim partnerima, do Zavetnika Milice Đurđević Stamenkovski.

Moguće je da se kandiduje još jedna “leva koalicija” koju čine SDS Borisa Tadića i Nova stranka Arisa Movsesijana, kao i lista Građanskog demokratskog foruma Radeta Veljanovskog. U zbiru, možda birači u Beogradu budu imali ponudu od desetak opcija različite snage i vrednosnog opredeljenja i sa manje-više poznatim akterima.

EKOLOGIJA – BORBA – OTPOR

“Vreme” je u broju 1623 analiziralo dešavanja u vladajućoj stranci i moguće probleme koje bi Šapić mogao da ima sa skrivenim kandidatom Goranom Vesićem, a u ovom broju bavimo se kandidatima za gradonačelnika Beograda iz opozicije.

Koalicija stranaka i pokreta koja je predložila profesora Vladetu Jankovića kao i “zeleno-leva” koalicija Moramo okupljena oko Dobrice Veselinovića sa velikim samopouzdanjem ulaze u kampanju. Čini se da su posebno iz koalicije Moramo osokoljeni uspehom ekoloških protesta čiji su oni rodonačelnici u neku ruku (borba za vazduh, vodu, zemlju je slogan koji je “izmislio” i promovisao jedan od lidera te koalicije, Aleksandar Jovanović Ćuta).

Ta koalicija, upeglana po uzoru na sličnu koja je pre godinu i po dana pobedila u Zagrebu (koalicija Možemo), spaja tri važne poruke koje bi mogle da im donesu veliki rezultat na izborima: eko-aktivizam Ćute Jovanovića, višegodišnju borbu Veselinovića i Ne davimo Beograd u prestonici i sliku prebijanja na mostu u Šapcu odakle dolazi Nebojša Zelenović kao treći lider ove političke platforme. “Ekologija – borba – otpor” su poruke koje će oni u najvećoj meri pokušavati da prenesu na svoje potencijalne birače.

Mada ekologija spada u najvažniji deo koalicije Moramo, njeni istupi i dalje deluju pomalo neartikulisano, svodeći se na to da je trenutno vazduh u Beogradu zagađen a oni bi ga očistili. Pitanje je kolika je svest o važnosti životne okoline u gradu gde većina ljudi nema kanalizaciju, gde se desetine hiljada greje na drva i ugalj, gde stotine hiljada vozi automobile koji bi trebalo da budu izbačeni iz saobraćaja… Da li svi ti građani mogu da prelome i glasaju za takvu zelenu politiku? Međutim, koalicija Moramo za sada se čini kao jedina opoziciona kolona koja ide “od kvarta do kvarta” i “od vrata do vrata”. No, Beograd je veliki i razuđen i pitanje je da li možete svuda da stignete i da li možete da se nadmećete na mikro planu u prigradskim naseljima kada sa druge strane imate vlast koja dotera mašine za asfaltiranje ulica.

Ako koalicija Moramo uspe da se nametne kao nova snaga koja nije kompromitovana i korumpirana jer listu čine uglavnom “nova lica” bez dosadašnjeg učešća u vlasti, mogla bi da računa na znatan deo u raspodeli vlasti u Beogradu. Veselinović, kao njen kandidat za gradonačelnika, aktivan je u velikoj meri, stiže i na teren i na televiziju, ponaša se kao političar koji je naučio šta i kako treba da govori. Ipak, još uvek mu nedostaje autentičnosti koju, na primer, u javnim nastupima ima Aleksandar Jovanović Ćuta i koji nije u poslednje vreme toliko prisutan u javnosti kao mesecima unazad.

Ako su u koaliciji Moramo pre nekoliko meseci bili zadovoljni time da samo uđu u gradski parlament, sada izgleda da su ambicije narasle i da se veruje da je pobeda moguća. Upravo su oni insistirali da idu u posebnoj koloni i da se ne pravi jedna velika opoziciona lista. Veruju naime da će na taj način na izbore izaći više neopredeljenih i apstinenata. Za razliku od drugih u opoziciji, imaju nedvosmislenu podršku Zelenih iz Evropske unije i, važnije, iz Nemačke. U svakom slučaju, videće su u aprilu da li će Beograd, a možda i neke druge opštine ili Srbija, dobiti Zelene u vlasti.

PRISTOJNOST UMESTO PRIMITIVIZMA, RED, A NE DIVLJA GRADNJA

Kandidat za gradonačelnika Beograda koalicije stranaka i pokreta okupljenih pod imenom Ujedinjeni za Beograd je Vladeta Janković, profesor književnosti i diplomata u penziji. Poruka sa izborom takvog kandidata je naizgled jasna i nedvosmislena: pristojnost umesto primitivizma, uljuđenost naspram galame, red, a ne divlja gradnja. Janković se dugo lomio, što je razumljivo jer je u devetoj deceniji života, ali kada je prelomio, izgleda poletnije od mnogih koji mogu da mu budu unuci i unuke. On je ostao upamćen brojnima generacijama kao osoba koja im je sa programa TV Beograda pričala predivne priče o antici ali i srpskim i pravoslavnim manastirima. Sa druge strane, u politici je zapamćen kao saradnik Vojislava Koštunice i ambasador u Londonu i Vatikanu.

Janković je čovek bez mrlje u karijeri, čitav radni vek proveo je na Univerzitetu u Beogradu, a njegovi stavovi o tome kakva država treba da bude Srbija dobro su poznati. U javnim nastupima on to i ističe – ne busa se u grudi, ne priča da sve zna, govori o potrebi da se kurs promeni dok nije kasno i veruje da bi pobeda u Beogradu mogla da bude osvežavajuća za čitavu Srbiju.

Iako režim tvrdi da je on “mator” i da ga je “vreme pregazilo”, Janković je zapravo čitav život radio sa mladim ljudima i sposoban je da pridobije njihovo poverenje, ali i penzionera, koji bi mogli biti odlučujući faktor na izborima. Vlast je, sa satelitima, pokušala oda ga ocrni kao da je nedosledan i da je bio maltene zaverenik protiv Đinđića, ali takve su kvalifikacije kratkog dometa i snage jer nisu istinite.

Ono što je opasnije po Jankovića desilo se i pre nego što je predao listu, kada se upleo u raspravu o tome gde je mesto Spomeniku Stevanu Nemanji postavljenom na Savskom trgu u Beogradu. Kao profesor i izučavalac književnosti i književnih i istorijskih tekstova, on jeste sklon metaforama, ali neke metafore većina sveta ne razume i lako mogu da budu “zloupotrebljene”. Razume se da vlast koja ima ovakvu medijsku mašineriju može da izvrne apsolutno sve i da ne trepne, ali vajkanje u kampanji neće pomoći.

Ono što je potrebno da se čuje od Jankovića i njegovog tima koji nastupa pod sloganom “Beograd te zove” jeste program o tome kako će da izgleda grad i kako će da žive njegovi stanovnici jednom kada SNS ode sa vlasti. Ako se analizira ono što je radio SNS, koga je vodio Goran Vesić poslednjih osam i po godina, onda je naizgled lako napraviti sliku grada koji je bolji od ovoga sada. Ali, potrebno je napraviti sliku za sve Beograđane, od Besnog Foka na severu do Lazarevca na jugu i od Obrenovca na zapadu do Brestovika na istoku.

Vladavina SNS-a traje dugo i nema puno efekta po život ljudi u Beogradu, posebno za stanovnike van centra grada. Ako je centar pretvoren u kulise za provod i zabavu turista, onda je život prigradskih naselja uništen saobraćajem koji je na ivici izdržljivosti jer je gradski prevoz skoro pa uništen, a veliki broj pojedinačnih vozila je toliki da ulice i prilazi gradu koji postoje to ne mogu da podnesu. Ovo je dovelo do opšteg zagušenja i iz tog ugla profesor Janković i drugi lako mogu da naprave plan koji će ponuditi ljudima u Beogradu. Vučić, koji nikada nije pobedio u Beogradu, vodio je sa svojom partijom razmetljivu politiku velikih projekata, što za posledicu ima skok građevinske industrije u gradu, ali na nekontrolisan način. Beograd se zaista pretvorio u grad kranova, ali i objekata koji služe više za prodaju a manje za život ljudi.

Vlast se hvali kako su oprali fasade, uredili neke ulice, dok grad nikada nije bio u toj meri išaran grafitima uličnih narko-bandi koje se skrivaju iza navijačkih grupa i grafitima posvećenim osuđenim ratnim zločincima. Svaki kredibilan kandidat koji obeća da će to da očisti, uredi parkiranje i osloboditi trotoare za pešake, ima velike šanse da dobije glasove građana. Da se ne pominje da je porez na imovinu u Beogradu višestruko uvećavan tokom poslednjih godina i da je bukvalno sve poskupelo, što režim pravda time da je i vrednost imovine dostigla veću cenu.

Beograd je preplavljen preskupim džipovima i natrpan “ekskluzivnim” restoranima i noćnim klubovima. Podseća na Budimpeštu s kraja devedesetih, samo nema onoliko striptiz barova. Ako koalicija oko Jankovića želi pobedu, moraće da ponudi neku drugu viziju grada i života u njemu. Sadašnji trend je raslojavanje koje vodi ka tome da najveći broj stanovnika nikada neće biti u prilici ni da dođe i vidi “sve te čari” koje centar grada nudi, a čudovišni projekat Beograda na vodi – ako bude ostala dosadašnja vlast – pretvoriće Beogradsku tvrđavu u unutrašnje dvorište tog kompleksa jer će se produžiti uz reku sve do Ade Ciganlije. Oni koji žele pobedu, moraju da ponude drugačiju viziju, ali sasvim konkretnu i jasnu građanima.

POLITIČKO PREŽIVLJAVANJE I DESNICA KOJA JE SVIMA U REDU

Kao neku vrstu odgovora na Vladetu Jankovića, na koga je suštinski teško udariti, Socijalistička partija Srbije je isturila starog beogradskog advokata Tomu Filu – on bi valjda trebalo da bude sve ono što je i Vladeta Janković da se ne bi odlili neki glasovi penzionera. Sam Fila je rekao da je prihvatio ponudu jer je Dačić tako odlučio, ali čini se da socijalisti, iako su stalno u vlasti, pokušavaju na ovim izborima samo da prežive skupljajući uz pomoć SNS-a onoliko glasova koliko bi im trebalo da sačuvaju političko dostojanstvo. Oni nisu imali gradonačelnika od Nebojše Čovića, koji je to bio do 1996. godine.

Svoje glasove imaće kome da daju i oni koji na političkoj skali zauzimaju desnu stranu. Izgleda da tu možda ponajbolje stoji “Milica Zavetnica”, jedina žena među nosiocima lista. Iako izgleda kao stranka koja ima jednu osobu, Milicu Đurđević Stamenkovski, oko nje se okupio različiti svet poslednjih godina preoblikujući se pomalo iz ekstremne desnice u našminkanu desnicu. Đurđević Stamenkovski je vešta u javnim nastupima, govori vrlo jednostavno i jasno, ne ulazi u svađe, tako da je sveprisutna od TV Hepi do Nove S. Uglavnom, nametnula se kao desničarka koja je svima u redu i to je za nju i njenu listu odlična pozicija. Osim nacionalnih stavova i onih vezanih za “visoku politiku”, javnost nije mogla saznati kako Zavetnici vide kosmopolitski grad kakav Beograd želi da bude. Ali to ne mora da bude za njih minus. Njihov teren su velike prigradske konglomeracije kao što su Kaluđerica, Borča i podavalska naselja, gde se drugačije živi nego u gradskim opštinama. Zavetnici govore da je ova vlast loša i da ne bi s njima u koaliciju, ali i da je opozicija rđava i da tek s njima ne bi u koaliciju. Kako sami ne mogu da osvoje vlast, pitanje je njihovih motiva bavljenja politikom, ali to je za neku drugu analizu.

Ostatak lista boriće se za ulazak u skupštinu i niko od njih nije za potcenjivanje jer možda sutra sve bude zavisilo od jednog glasa koji treba da prevagne. Beograd je kaznio demokrate, koje su dugo upravljale gradom na izborima 2014. godine i 2018. godine – ne toliko što im se dopadala Vučićeva ponuda već iz drugih razloga.

SNS je i danas pojedinačno najjača partija u Beogradu, ali su u ovom gradu i najdalje od pobede. U atmosferi u kojoj su izbori predstavljeni kao pitanje života i smrti, videće se kako će većina u Beogradu reagovati i kako će se opredeljivati. Lokalne politike su važne, i da je normalna situaciju u državi, vodile bi se debate do najsitnijih detalja o tome šta sve i kako u gradu treba promeniti. Ovako, ako opozicija pobedi i preuzme vlast u Gradu, a Vučić ostane na vlasti u Republici i na Andrićevom vencu, pitanje je kako bi sve funkcionisalo i šta bi gradska uprava mogla da radi. A videlo bi se i da li Grad zaista ima 1,4 milijarde evra budžeta, kako to danas Vesić govori, ili je sve šarena laža jer je kasa ionako na jednom jedinom mestu. U tom kontekstu, bitka za Beograd je taktička stvar za opoziciju, a simbolička za Vučića i SNS, jer oni ne daju ni mesnu zajednicu, a ne trećinu države.

Izbori će “sutra”, ali isto tako ima još dovoljno vremena. Ko zna šta će se još dešavati i na spoljnom i na unutrašnjem planu što može da dovede do značajne promene u dušama birača za koje se svi bore. Neko sve vreme, a neko samo tog dana.