Kada su se u četvrtak 22. februara 2022. godine ljudi širom Evrope probudili svet više nije bio isti. Dok su doručkovali i pili jutarnju kafu mogli su na svim svetskim medijima da prate izveštaje o početku ruske invazije na Ukrajinu. Ono nezamislivo što su zapadni političari i mediji mesecima pre toga najavljivali, a mnogi dovodili u sumnju, događalo se pred njihovim očima: rusko zveckanje oružjem se pretvorilo u prodor ruskih trupa u Ukrajinu. Novi rat u Evropi je počeo bez zvanične objave rata – blickrig u ruskoj izvedbi. Samo sedam dana kasnije, na dan kada izlazi ovaj broj “Vremena”, toliko se toga dogodilo, da se čini kao da je prošlo sedam meseci.

Stvari su se odvijale brzinom interneta. Predsednik Rusije Vladimir Putin tog je četvrtka izašao pred kamere i objasnio šta je cilj “specijalne vojne operacije” i zašto je mesecima između 150.000 i 200.000 ruskih vojnika sa propratnom vojnom i logističkom mašinerijom postepeno zauzimalo borbene položaje duž granice sa Ukrajinom: “demilitarizacija”, uklanjanje “nuklearne opasnosti” na ukrajinskoj teritoriji, “denacifikacija” i primoravanje Ukrajine da se obaveže na vojnu i svaku drugu neutralnost.

Usledili su pozivi ukrajinskoj vojsci da okrene leđa tim “nacistima” i “radikalnim nacionalistima” i pređe, valjda, na stranu ruskih trupa koje će ih od njih osloboditi. Pod nacistima je, biće, podrazumevao one Ukrajince koji su u nezavisnoj Ukrajini posle raspada SSSR glorifikovali Stepana Andrioviča Banderu (vidi okvir) i gradili mu spomenike. Usledio je odgovor da je predsednik Ukrajine Volodimir Zelenski poreklom Jevrejin, da je za njega glasalo preko 70 odsto Ukrajinaca, te da sama ta činjenica pobija Putinove tvrdnje da Ukrajinom vladaju neonacisti, što je i inače ruska propaganda.

Ubrzo je Putin za ukrajinske snage otpora na koje su ruske trupe naišle koristio i frazu “teroristi koji se skrivaju iza živog štita” i koriste “sve druge terorističke metode”, pod čime je, da se pretpostaviti, mislio na napade na “ruske oslobodioce”. Opet se obraćao regularnoj ukrajinskoj vojsci, pozvao je da stvari uzme u svoje ruke, da ne prepusti zemlju “nacistima” koji hrle u teritorijalnu odbranu i rekao da će se Rusija sa njima lako dogovoriti. Dok ovaj tekst nastaje, to se nije dogodilo.

Sticao se utisak da je Kremlj računao da će s početkom ofanzive i prodiranjem brzih, mehanizovanih ruskih jedinica duboko u ukrajinsku teritoriju jedan deo ukrajinskih snaga stati na rusku stranu, izvršiti puč i pomoći da se instalira proruska vlada, a jedan deo stanovništva sa cvećem dočekati ruske tenkove. Ako je to bio slučaj, obaveštajni podaci na koje se Putin oslanjao su bili naopaki.

NARANDŽASTA POBEDA NA MAJDANU

Možda je to bilo zamislivo pre ekspresne ruske aneksije Krima koja je ratifikovana 21. marta 2014. godine u Moskvi, pobune ruskog stanovništva u Donbasu i de fakto otcepljenja od Ukrajine uz svesrdnu pomoć Rusije na proleće iste godine, te bezuspešnog pokušaja ukrajinske vojske da uspostavi kontrolu na istoku zemlje koji se pretvorio u rat zamrznut u varljivom primirju sporazuma Minsk 1 i Minsk 2, septembra 2014. i februara 2015. godine. Primirje nikada nije stvarno zaživelo, u sukobima je poginulo više hiljada ljudi.

Posle ruskog rasparčavanja zemlje, široko rasprostranjeno prorusko osećanje u Ukrajinaca počelo je drastično da kopni. Zalivano agresivnim potezima Kremlja počelo je da buja novo nacionalno osećanje pre svega mladih Ukrajinaca kojima zajednička prošlost u Sovjetskom Savazu ama baš ništa nije značila. Zemlja sa preko 44 miliona stanovnika se okretala ka Zapadu.

Uvod u rusko nezadovoljstvo razvojem u Ukrajini nazirao se već tokom prozapadne “narandžaste” revolucije 2004/2005, a eskaliralo je nakon Majdan revolucije 2013/20014: povod je bio odbijanje proruskog predsednika Viktora Janukoviča, koji je bio i jedan od glavnih protagonista na suprotnoj strani “narandžastih” protesta da potpiše Sporazum o stabilizaciji i pridruživanju sa Evropskom unijom; usledili su protesti koji su Janukoviča naterali da pobegne iz zemlje. U završnoj fazi Majdan revolucije, Rusija je anektirala Krim i otpočela destabilizaciju na istoku Ukrajine. Moskva je prebacivala zapadnim obaveštajnim službama da su bile umešale svoje dugačke prste u obe “revolucije”, što nije bilo daleko od istine.

Kao u slučaju aneksije Krima neposredno pre izbijanja oružane pobune u Donbasu i neposredno pre naređenja za početak invazije na Ukrajinu, Rusija je priznala samoproglašenu nezavisnost Donjecke i Luganske Narodne Republike. Putin je potpisom na nezavisnost tih ukrajinskih teritorija kao “nezavisnih i suverenih država” 21. februara stavio tačku na ono što je započeo pre sedam godina. Sutradan su ruske trupe umarširale u Ukrajinu. Plan za ovu vojnu ofanzivu sigurno je ranije napravljen godinama unazad – veliki broj civila iz novostvorenih “republika” je već bio evakuisan na sigurno u Rusiju.

Počela je najveća kopnena vojna invazija na evropskom tlu posle Drugog svetskog rata.

GEOSTRATEŠKO POZICIONIRANJE

Ratnim igrama prethodila je geostrateška diplomatija. Rusiji, koja konstantno jača već više od dve decenije, nije se svidela postojeća bezbednosna struktura Evrope nastala dok je Moskva bila slaba posle raspada SSSR. Moskva je zahtevala – i zahteve pismeno dostavila Vašingtonu – da se NATO više ne širi na istok, pre svega da se Ukrajina, koju posmatra kao svoje dvorište u kome može da radi šta hoće, obaveže da ni u najluđem snu ne pristupi zapadnoj vojnoj alijansi, a bogami ni Evropskoj uniji. Aspiracije u Kijevu nimalo se nisu sviđale stratezima u Kremlju, jer Ukrajina ima da bude proruska.

Pored ostalog Putin je u direktnim razgovorima sa predsednikom Sjedinjenih Američki Država Džoom Bajdenom zahtevao da NATO makne svoje rakete, sa ili bez nuklernih bojevih glava, dalje od ciljeva u Rusiji.

Razgovori su brzo zapeli u ćorsokak, jer, što se Bajdena tiče, neće Rusija nekoj suverenoj državi određivati čijem će carstvu da se prikloni, a što se Putina tiče, nije se imalo o čemu pričati ako SAD, i uopšte Zapad, ignorišu “razumne zahteve” Moskve koji se tiču bezbednosti Rusije, jer da NATO i SAD ima da vrate svoje vojne arsenale na granice iz 1997. godine, što je Moskvi bilo obećano.

Putin je svoju argumentaciju počeo da pojačava gomilanjem trupa duž granice sa Ukrajinom. Naočigled zapadnih satelita nepregledni vojni konvoji su pristizali i bili raspoređivani na strateške lokacije, prvo nekoliko desetina hiljada, pa preko 100.000, 150.000, 1750.000… Vašington počinje da upozorava na ruske pripreme na agresiju na Ukrajinu.

Propast tajnih razgovora između Bajdena i Putina jedna od strana je doturila španskom “El Paisu”, pa je svetska javnost saznala oko čega se dve sile spore. Ukratko: da bi se nastavio dijaloga o strateškoj stabilnosti, “uzimajući u obzir značajno, ničim izazvano, neopravdano i kontinuirano nagomilavanje ruske vojske u i oko Ukrajine i Belorusije” NATO u međuvremenu zahteva da Rusija povuče svoje trupe sa ukrajinske granice. Uz natezanje oko pojedinosti, suština ostaje ista: da Putin hoće da se NATO makne od ruskih granica i za sva vremena prepusti Ukrajinu Rusiji, a Bajden to neće.

DEMONSTRACIJA NEUMOLJIVE SILE

Putin je video da se zahtevi ojačane Rusije i on na njenom čelu ne shvataju ozbiljno, pa je dao naređenje za napad na Ukrajinu. Ili, u ruskoj interpretaciji, poslao “mirovne trupe” na “specijalni zadatak”. Ruskim medijima je zabranjeno da koriste izraze “rat”, “invazija”, “agresija”.

Putin je na očigled celog sveta hteo da pokaže da sa Ukrajinom može da se igra kao mačka sa ulovljenim mišem: može da pošalje “mirovne trupe” u novostvorene proruske nezavisne republike i obezbedi granicu razdvajanja sa ostatkom Ukrajine; može da proširi njihovu teritoriju; može da uspostavi kopneni koridor između Krima i Donbasa; može da naredi invaziju na Kijev i uspostavi proruski režim. Kad se NATO širi na istok, on, Putin, širiće Rusiju na zapad. I niko ne može da ga spreči.

To je bila sila koju je hteo da demonstrira kada je povratio snagu izgubljenu raspadom sovjetskog carstva. Poruka Putina Zapadu glasi: rekao sam vam da neću da se NATO širi na istok, rekao sam vam da maknete rakete iz ruskog dometa, nećete da slušate, sada gledajte šta ja mogu da uradim.

U DRUŠTVU KIM DŽONG UNA

Međutim, prvi dani rata su pokazali da ne ide sve po ruskom planu. U trenutku dok nastaje ovaj tekst, i dalje nije jasno koji je krajnji cilj ruske vojne ofanzive sa tri strane. Dok se četrdesetak kilometara dug ruski vojni konvoj približava Kijevu, čini se da je to opsada glavnog grada koji se sprema na ulične bitke; građanima je podeljeno oružje, dvadesetak hiljada komada.

Ruske jedinice su naišle na otpor i, kako se čini, ne napreduju onako kako su planirale. Zapravo, ruske trupe se tope u državi sa više od 40 miliona stanovnika, gde su mnogi spremni na oružanu borbu. Obaveštajne podatke o ruskom kretanju ukrajinska ratna komanda dobija od NATO-a.

Pojačava se i raketiranje. Glavna poprišta ratne drame su Kijev, sa gotovo 3 miliona stanovnika, i Harkov, drugi po veličini grad u Ukrajini. Tu je i najveći broj televizijskih ekipa i reportera.

Iz dana u dan raste broj žrtava. Za samo pet dana preko 500.000 izbeglica se uputilo u pravcu EU. Kijev optužuje Putina za ratne zločine počinjene nad civilima, navodi se broj žrtava među ženama i decom, američki političari govore da neki međunarodni tribunal treba da optuži Putina za ratne zločine.

Dešava se nešto što Kremlj verovatno nije ukalkulisao: umesto da ruski nacrti buduće bezbednosne strukture Evrope pod demonstracijom sile počinju da se ozbiljno razmatraju, a Vladimir Putin se prihvati kao ravnopravan partner, ton zapadnih medija i političara odlazi u suprotnom pravcu – počinju da tretiraju Putina kao Sadama Huseina, Gadafija, Bašara el Asada, Kim Džong Ila, Slobodana Miloševića… Ukratko, kao neuračinljivog diktatora sumnjivog mentalnog stanja koji je započeo akciju samouništenja. Na CNN-u svako malo neko analizira Putinovo mentalno zdravlje.

NUKLEARNI ARGUMENT

Putin koga svet poznaje kao hladnokrvnog, ciničnog i arogantnog u obraćanjima javnosti jedva da suzbija bes. Govori o “nikada u istoriji viđenim”, stravičnim posledicama ukoliko mu neko bude stao na put, povećava borbenu gotovost nuklearnog arsenala i krši tabu: ubacuje u igru “nuklearni argument”.

Poruka je: ne možete tako sa mnom, Rusija je atomska sila sa 6257 nuklearnih bojevih glava, od čega je 1458 strateški raspoređeno, a samo ja imam pristup crvenom dugmetu. Po broju nuklearnih bojevih glava Rusija je čak ispred SAD sa 5550 nuklearnih bojevih glava i 1389 strateški raspoređenih.

Po ovoj Putinovoj reakciji najbolje se vidi da se stvari na ukrajinskom terenu ne odvijaju kako je zamislio. Niko u modernom svetu ne zvecka nuklearnim arsenalom osim Severne Koreje.

IZOLACIJA RUSIJE

Dešava se još nešto, što je malo ko mogao da nasluti: Evrospka unija se u osudi i kažnjavanju Rusije ujedinila za samo 3 dana i sa SAD, Kanadom, Australijom, Novim Zelandom, Japanom, Južnom Korejom stvorila jedinstven front. Rusiji su uvedene “atomske sankcije”, kakvima je pretio Bajden, a niko ga nije previše ozbiljno shvatio – izbacivanjem banaka iz SWIFT sistema, Rusija je odsečena od finansijskih i trgovinskih tržišta, nema pristup svojim deviznim rezervama od oko 650 milijardi evra koje su zamrznute, rublja se skljokala na istorijski nizak nivo a i dalje je u slobodnom padu, a ruska centralna banka ima malo poluga da reaguje.

Stvaraju se redovi ispred banaka širom Rusije. Hiljade Rusa u više gradova protestuje protiv rata, uprkos novčanim kaznama i masovnim hapšenjima.

Za ruske avio-kompanije Zapad zatvora nebo, ali i za privatne džetove ruskih oligarha. Na svu rusku robu uveden je embargo, osim za gas i naftu koji su potrebni evropskim državama; ruske reprezentacije i klubovi bivaju izbačeni iz sportskih takmičenja; Gasprom je prognan kao sponzor sportskih takmičenja; zamrznuta je imovina oligarha iz Putinovog okruženje; slično Miloradu Dodiku, sankcije su uvedene i za Putina i za ministra spoljnih poslova Sergeja Lavrova; u SAD i Kanadi se ruska votka na mnogim mestima povlači iz prodaje; Dizni, Soni i Vorner obustavljaju distribuciju filmova; Putinu se oduzima počasno predsednišvo u Svetskoj džudo organizaciji…

U roku od samo nekoliko dana Zapad je potpuno izolovao Rusiju, a njenom rukovodstvu zalepio etiketu ratnih zločinaca. Sankcijama se priključuju i neutralne Švajcarska i Švedska. Uz Rusiju stoji Belorusija.

I još nešto: EU prvi put u istoriji odobrava da se jedna zemlja usred ratnog konflikta snabdeva evropskim oružjem.

HEROJ OVOG RATA

Svaki rat izbacuje svoje heroje. Prvi heroj ovog rata je bivši komičar, a sada ratni ukrajinski predsednik Volodimir Zelenski, koji simbolizuje odbranu Kijeva i zemlje, ne skriva se, već komanduje ličnim primerom. CNN maksimalno eksploatiše i personalizuje taj sukob simpatičnog, hrabrog Zelenskog kome je nacrtana meta na čelu i antipatičnog Putina koji je na sigurnom. Ima navoda da bi Zelenski mogao da bude na ruskoj listi za odstrel, pa mu zapadne zemlje nude evakuaciju. On odgovara: “Nisam tražio prevoz, već oružje.”

U utorak se na sednicu Evropskog parlamenta preko video-linka uključuje Zelenski. Poslanici u poslaničkoj odeći u šljaštećoj sali slušaju predsednika države u maslinastoj majici koji im se obraća iz nekog skrovišta, neobrijan, umoran, sa duboko usečenim podočnjacima. Zelenski drži govor za pamćenje.

Govori o velikoj ceni koju su Ukrajinci spremni da plate za slobodu, ali da su jaki, Rusi ih neće slomiti, Evropa se brani u Ukrajini; govori o ubijenoj deci, poziva EU da pokaže da je uz Ukrajince, život će pobediti smrt, a svetlo tamu.

Prevodilac jedva prevodi suzbijajući čujno plač koji mu navire. Poslanici ustaju i frenetično aplaudiraju. Neko vreme Zelenski ostaje na ekranu, prihvata ovacije. Ubrzo stavlja stisnutu pesnicu na čelo i odlazi iz kadra.

Jezive slike gotovo svakog rata su iste. Za zapadni svet ovo je ta jedna ikonična slika ukrajinskog rata koja nema cenu: jedinstvena Evropa poklonila se pred jednim čovekom koji je pred najezdom varvara stilizovan u branioca demokratije i zapadnih vrednosti. Srbije nema u toj slici.

Razmatra se mogućnost da Ukrajina nekim ubrzanim procesom stekne status EU kandidata.

Prve ukrajinske izbeglice stigle su i u Srbiju. Od Beograda do najbliže ukrajinske granice laganom vožnjom treba 6 sati.