Srbija ulazi u 105. nedelju epidemije korona virusa, odnosno u treću godinu njenog trajanja (prvi slučaj otkriven je 6. marta 2020), ali ovoga puta novi ciklus dočekuje sa velikom nadom – da je koroni, i lokalno i globalno, došao kraj. Naime, već četiri nedelje unazad nakon olujnog omikrona, koji je doneo peti talas korone u svetu i šesti kod nas, nagli i neverovatni skok broja obolelih, krajnje otežano stanje u sferi rada, a u prosveti naročito, najduže školske raspuste ikada, otkazane ispite ili intervjue za posao i mnogo toga još – situacija se uveliko stišava. Od oko 20.000 zaraženih dnevno krajem januara, i to samo po zvaničnoj statistici, u Srbiji je broj kovid pozitivnih na dnevnom nivou sada mnogo puta manji. Ono što još više daje nadu u mogući kraj pandemije jeste i činjenica da se u svetu nakon omikrona, barem do sada, nije pojavio novi soj korona virusa koji bi ozbiljnije ugrozio već prisutan epidemiološki mir, pa se i mere u mnogim zemljama naveliko ukidaju. S tim, što kad se kaže da se na zapadu ukidaju antikovid mere, to obično znači da su i sa ukinutim merama (na primer, ukidanje obaveze da se maska nosi napolju) tamošnji građani još uvek ograničenijih sloboda nego mi kod kojih, navodno, još nije došlo do ukidanja mera. Naime, mi smo svoje mere ukinuli sami jer smo još odavno prestali da ih poštujemo.

I dalje naši stručnjaci podsećaju i upozoravaju na to da sa epidemijom, naročito u Srbiji, nije gotovo i da se ne treba opuštati, barem iz tri razloga. Prvo, u Srbiji nije postignut ni prosečan nivo broja vakcinisanih, pa je time i brana za kovid epidemiju slabija: samo 48,66 odsto ukupne populacije u Srbiji je vakcinisano, dok je svetski prosek 62,78 odsto, prosek Evrope 67,71, a prosek EU iznosi 74,97 odsto. Drugo, mere se po pravilu ne poštuju. I treće, posle početka neposredne školske nastave 21. februara, stručnjaci su naročito ukazali na mogući ponovni skok broja zaraženih, te da će upravo ova nedelja, zapravo druga nedelja posle povratka u škole, pokazati da li će do tog skoka doći. Epidemiolog Predrag Kon je rekao da ako broj zaraženih ove nedelje bude između 2000 i 2600 dnevno, to će značiti da se pad nastavlja, ali ako dođe do većeg broja zaražavanja, onda će razlog tome nedvosmisleno biti početak škole, prekid ionako produženog raspusta i povratak sa godišnjih odmora. Već u utorak, broj novozaraženih se približio 2900, pa ostaje nada da će se ovaj rast makar usporiti.

ĐACI U VIDEO–IGRICI

Pandemija korona virusa se naziva još i “šok” na obrazovne sisteme širom sveta pošto je dovela do masovnog zatvaranja škola i fakulteta. Od njenog početka, više od 1,6 milijardi učenika i studenata prestalo je da pohađa obrazovne instutucije, više od 180 zemalja je zatvorilo svoje obrazovne institucije na prostoru cele države, što je uticalo na 97 odsto svetske populacije učenika. U Srbiji je 15. marta 2020. doneta Odluka o obustavi izvođenja nastave u visokoškolskim ustanovama, srednjim i osnovnim školama i redovnog rada ustanova predškolskog vaspitanja i obrazovanja. Ova odluka podrazumevala je potpunu suspenziju izvođenja nastave sve dok ne prođe opasnost od zaraze. Zatim je 7. maja 2020. doneta Uredba o merama za sprečavanje i suzbijanje zarazne bolesti kovid 19 koja je podrazumevala prijem jednog broja učenika u celodnevni boravak u školama, a ograničeni broj dece u predškolskim ustanovama, dok su visokoškolske ustanove i ustanove studentskog standarda mogle nastaviti sa radom i organizovati ispite uz poštovanje obaveznih preventivnih mera. Škole praktično nisu radile od marta do avgusta, ukupno šest meseci, već samo na daljinu. Od naredne školske godine pa nadalje primenjivali su se razni kombinovani metodi: onlajn, TV nastave, klasično pohađanje nastave u malim grupama, po smenama, na skraćenim časovima u trajanju od 30 minuta, a u pojedinim periodima i kada je škola bila otvorena za neposrednu nastavu, mnogi roditelji su odbijali da šalju decu i tako rizikuju mogućnost zaraze.

Među studentima, metod učenja takođe je migrirao u onlajn učenje, u veb platforme Microsoft Teams, Zoom, Skype, Google Classroom i ostale. Najveći problem predstavljale su praktične vežbe koje su morale da budu izvođene “uživo”, a među njima nemogućnost praktične nastave možda su najviše trpeli studenti medicine. Pojedini su se dovijali na razne načine, pa čak i odlazili u privatne klinike i ordinacije da bar malo “peku zanat” i ne zaborave tek naučeno.

Tehnički propusti takvog obrazovanja bili su vidljivi od samog početka. Nastavnici u školama su se žalili da su do tada dobili samo elektronske dnevnike, ali ne i brz internet u svim školama. “Takođe, kuburimo i sa brojem tehničkih aparata preko kojih deca mogu da pristupaju internetu u školi, ali i kod kuće”, govorila je za medije Jasna Janković, predsednica Unije sindikata prosvetih radnika Srbije (USPRS). Interno istraživanje Unije pokazalo je da 10-12 odsto dece apsolutno nije moglo da pristupi onlajn nastavi. “Dece ima 850.000, pa vi sami izračunajte koliko je to učenika”, rekla je ona.

S druge strane, iz Ministarstva prosvete, nauke i tehnološkog razvoja su rekli da su gotovo svi đaci bili uključeni u onlajn nastavu: “Prema prikupljenim podacima, najveći broj učenika u Republici Srbiji je u drugom polugodištu prethodne školske godine bio uključen u realizaciju nastave na daljinu što podrazumeva praćenje TV časova i korišćenje onlajn platformi za učenje, kao i korišćenje alternativnih oblika nastave na daljinu”. Prema njima, u osnovnim i u srednjim školama nekim od navedenih oblika nastave na daljinu bilo je obuhvaćeno 99 odsto učenika.

Uz sve to, “deca se ne snalaze, misle da su u nekoj igrici, ne gledaju na školu kao na obrazovnu ustanovu”, rekla je majka jednog sedmaka. Pojedini roditelji su se žalili da mnogo dana prođe kako njihovi đaci kod kuće i ne pipnu knjigu, a i kada uče, ne drži ih mesto više od dva sata. Nemaju koncentraciju, nemaju volju, nema ko da im postupno i detaljno objasni, da ih zainteresuje, da prikupi njihovu pažnju, nema ni školskih drugara na nastavi, niti školskog života uopšte. Većina roditelja tvrdila je isto: malo je dece koja se ponašaju kao da idu u školu.

Najveći problemi, prema njihovom mišljenju, javljali su se kod najtežih predmeta – matematike, fizike i hemije. “Te predmete treba pojašnjavati, deci strašno fali znanja i ukoliko roditelj ne zna da mu objasni gradivo i nema novca za privatne časove, dete će imati rupe u obrazovanju i loše ocene”, rekla je jedna majka. A ostali predmeti su se, kažu roditelji, uglavnom bubali kao pesmice. “Ako želiš da ti dete postane nešto i da se opismeni, roditelji moraju u ovome da učestvuju 120 posto, a kako će kada i oni rade po ceo dan”, tvrdili su.

Jasna Janković iz USPRS je pak upozoravala na činjenicu da su posle dve godine epidemije koronavirusa “nastavnici izuzetno iscrpljeni”, što kombinovanom nastavom sa polovinom odeljenja, što onlajn nastavom bez adekvatnih tehničkih mogućnosti, što tradicionalnom nastavom sa velikim brojem učenika u odeljenjima. “Ova epidemija je jasno pokazala”, kaže ona, “da je naš najveći problem preveliki broj učenika u odeljenjima, uz nedostatak kadra i lošu motivaciju. Da smo poštovali evropski prosek od 18 učenika po odeljenju, imali bismo znatno manje teškoća, u svakom smislu.”

Posledice korone i njen uticaj na obrazovanje su pogubne, dugoročne i tek će se sagledavati. Prosvetni radnici upozoravaju da zbog pandemije koronavirusa učenici i osnovnih i srednjih škola sve više zaostaju u obrazovanju, da imaju ogromne rupe u znanju i postaju praktično nepismeni iako je sve više učenika s odličnim uspehom i vukovaca, samo bez realne osnove. Jasna Janković je u medijima direktno ukazala na taj problem: “Zbog onlajn nastave opali su kriterijumi ocenjivanja, kovid je urušio sve standarde koje smo imali pre epidemije.” Milorad Antić, predsednik Foruma srednjih stručnih škola, takođe je za medije nabrojao sve do sada uočene negativne posledice pandemije na obrazovanje: ogromno neznanje, izgubljene radne navike, nedostatak radne discipline, nepostojanje kontinuiteta u radu. Po njegovom mišljenju, đaci će morati da obnove osnovnu praktičnu nastavu iz srednjih škola u firmi gde budu radili.

NOVA NERAVNOPRAVNOST

Tokom prethodne dve godine, mnoge studije su se bavile procenom uticaja pandemije na obrazovanje, kao i procenom kasnijih posledica. U izveštaju World bank group iz 2020. godine o ekonomskom i socijalnom uticaju kovida 19 na obrazovanje u zemljama Zapadnog Balkana, ističe se kako se pandemija prvenstveno odrazila na zatvaranje škola i prelazak na učenje na daljinu. Trenutno zatvaranje škola, kaže se u toj studiji, dovešće do gubitka naučenog gradiva za sve učenike, ali će nesrazmerno uticati na pripadnike osetljivih grupa, kod kojih postoji veća verovatnoća da će odustati od obrazovanja ili napustiti školu pre vremena. Ovi negativni uticaji, kako se tvrdi, imaće i kratkoročne i dugoročne posledice. Konkretno, ostvareni ekonomski napredak može posustati, stopa rasta ljudskog kapitala će verovatno opasti ili se zaustaviti, a postojeće razlike u ravnopravnosti obrazovanja će se produbiti.

Budući da su zemlje Zapadnog Balkana društva sa siromašnijom populacijom u poređenju sa zemljama EU, metod televizijskog učenja tokom pandemije je izgledao kao najravnopravniji vid učenja na daljinu. Pristup televiziji je široko rasprostranjen pa to garantuje minimalni nivo ravnopravnosti, samo što taj medij, kako je iskustvo pokazalo, nikako nije dovoljan za kvalitetnu nastavu. Kao najveće primedbe navode se što učenje nije interaktivno, a nije ni prilagođeno pojedinačnim potrebama učenika. Nastava pomoću interneta može biti mnogo interaktivnija, ali njen uspeh opet zavisi od pristupa digitalnim uređajima i internetu, kao i od digitalnih veština samog nastavnika. U Srbiji je 2016. godine obećana digitalizacija škola, podsećali su tokom pandemije prosvetari, brz internet za sve obrazovne ustanove, uvođenje elektronskih dnevnika i informatike kao obaveznog predmeta u petom razredu, ali od tako zamišljene digitalizacije urađeno je malo, a više je ostala samo ideja.

Jedan od većih problema predstavlja i to što učenici na Zapadnom Balkanu imaju ograničeniji pristup internetu velike brzine od svojih vršnjaka u Evropskoj uniji. U proseku, oko 60 procenata domaćinstava na Zapadnom Balkanu ima pristup internetu brzine koja zadovoljava preduslove za elektronsko učenje (što je u ovoj analizi definisano kao brzina od 10 ili više Mbps). Na stranu što u regionu postoje značajne razlike čak i pri brzini od 10 Mbps, ali sve je to niže od standarda koji se uzima kao prihvatljiv u SAD (25 Mbps) ili EU (30 Mbps).

Učenje putem interneta je dobra podloga za stvaranje većih razlika u mogućnostima obrazovanja, pa će ono imati nesrazmerno bolji, pozitivniji uticaj na učenike koji su već u povlašćenom položaju, na bogate u odnosu na siromašne i na učenike iz gradskih sredina u odnosu na seoske, jer je veća verovatnoća da će kompjutere ili bolje kompjutere i brži pristup internetu kod kuće imati porodice boljeg imovinskog stanja.

Pomoć roditelja, koji su morali da preuzmu ulogu nastavnika, takođe je produbila novi jaz među učenicima. Nisu svi roditelji istih obrazovnih mogućnosti, niti imaju isto slobodno vreme, ili su na isti način posvećeni deci, pa je zapravo najteže bilo onim đacima s kojima je trebalo najviše i najupornije raditi, a to su najmlađi učenici, slabi đaci i učenici sa posebnim potrebama.

Broj nastavnih sati smatra se ključnim činiocem za učenje, od presudnog značaja za održavanje kvaliteta nastave tokom pandemije. Prelazak na nastavu na daljinu i putem interneta dodatno je smanjio dostupno nastavno vreme, naročito za učenike iz osetljivih grupa. Već je u ranijim studijama dokazano da tokom leta učenici izgube između 25 i 30 odsto naučenog tokom školske godine – odnosno, oko tri meseca naučenog gradiva. U situaciji pandemije, smatra se, biće potrebno nekoliko meseci ili čak godina da se nadoknade sadašnja zatvaranja škola i gubitak naučenog.

ŠTA KAŽU MLADI

O tome u kojoj meri je mladima u Srbiji bila dostupna onlajn nastava, kako je ocenjuju, kakve će pandemija ostaviti posledice po njihovo obrazovanje i lični razvoj, ispitivalo se u istraživanju Krovne organizacije mladih Srbije (2020). Tri četvrtine mladih je reklo da su tokom vanrednog stanja imali onlajn nastavu. Međutim, postoji značajna razlika u odgovorima ispitanika u odnosu na tip naselja u kome žive. Mladi iz naselja manjih od 10.000 stanovnika su značajno manje imali onlajn nastavu (58%) u odnosu na veća naselja (prosečno oko 80%). Kada su ocenjivali onlajn nastavu, na skali od 1 do 5, dali su prosečnu ocenu 2,57. Na pitanje da li su imali pristup obrazovanju kakav je neophodan za njihov lični napredak, tek 6,1 odsto njih je odgovorilo potvrdno, a 36,5 odsto negativno. Za petinu mladih (19,5 odsto) pristup je bio omogućen s obzirom na situaciju, a 32,1% mladih smatra da nije imalo adekvatan pristup, ali da razume situaciju u kojoj se nalazi celo čovečanstvo tokom pandemije.

Kada pitate mlade šta se u njihovom životu promenilo od početka pandemije, reći će: sve! Ono što im nedostaje tokom upornih epidemioloških zabrana i (ne)normalnog školovanja jesu interakcija, živa reč, druženje, socijalizacija. Nedostaju im vannastavne aktivnosti, sekcije, akcije, druženje na odmoru. Kažu da su se umorili od posmatranja onlajn nastave. Svesni su da to nije znanje koje su hteli da steknu, da će im sve to samo otežati da upišu fakultet ili da se zaposle nakon srednje škole. Žale se na profesore da se nisu baš najbolje snašli sa onlajn platformama, “tako da je i njima teško kao i nama”. Muka im je od planiranja vremena, ne umeju to: “Svake druge sedmice nastavu pratimo onlajn i ja pomislim kako imam dosta vremena i da ću sve stići, onda se nekako opustim i ne stignem ništa, pa mi i ocene budu jako loše”. Najbolje je onima kojima uslovi pandemije više odgovaraju: “Sviđa mi se što su skraćeni časovi na 30 minuta, sada imam više slobodnog vremena i mogu da učim kada meni odgovara”. Neki misle da će im onlajn nastava dosta pomoći jer ih sličan način rada očekuje na fakultetu, drugi kažu kako je ovaj vid nastave na neki način lakši jer je smanjena dužina i broj časova uživo, ali svi se slažu u jednom – da znanje trpi.

Doba korone u školstvu neminovno je proizvelo i mnogo inspirativnih trenutaka, sigurno još mnogo više frustracija, ljutitih, ali i smešnih situacija. Kada je učiteljica u jednoj osnovnoj školi zamolila svoje đake prvake da na trenutak, za potrebe grupnog fotografisanja na kraju školske godine, skinu maske, na njeno veliko iznenađenje, deca su to kategorično odbila. Nijedno dete nije htelo da skine masku čak ni radi slikanja, zato što su im tako kod kuće rekli, da se ne zaraze. Učiteljica im je objasnila da se neće razboleti ako na trenutak skinu maske, samo na jedan kratki trenutak, ali deci tako nešto nije padalo na pamet. Zajedno s učiteljicom, nasmešeni, svi s maskama na licu, pozirali su za svečanu fotografiju za godišnji školski bilten.