Dugo godina je javnost Vojvodine i Srbije, pre nego što je postala profesionalna političarka, prepoznavala Mariniku Tepić (ranije Čobanu) kao novinarku i aktivistkinju posvećenu borbi za prava manjinskih i neprivilegovanih grupa, oštru kritičarku ekstremizama i nacionalizama, promoterku međunacionalne saradnje, interkulturalnosti, decentralizacije, regionalizacije i suočavanja sa prošlošću. Zbog svojih stavova, često je bila meta pretnji pripadnika ekstremističkih grupacija i napada režimskih medija.

Tepićeva je bila urednica u nedeljniku na rumunskom jeziku “Libertatee”, kao i u novosadskom Radiju 021, sarađivala je sa novinarskim istraživačkim centrima IWPR, BIRN i drugim medijima, a u jednom periodu radila je i u Nacionalnom savetu za decentralizaciju, gde je obavljala funkciju zamenice direktora. Dugo godina je bila članica Lige socijaldemokrata Vojvodine, koju napušta 2017. godine protiveći se saradnji ove stranke sa SNS-om i kritikujući odluku Nenada Čanka da se te godine kandiduje za predsednika države. Prethodno je na listi Saveza za bolju Srbiju (LDP-SDS-LSV), na izborima 2016. godine, postala narodna poslanica u republičkom parlamentu, a od 2012. do 2016. godine bila je vojvođanska sekretarka za sport i omladinu u vladi Bojana Pajtića.

Po napuštanju LSV-a, priključuje se kampanji predsedničkog kandidata Saše Jankovića. Potom postaje članica predsedništva Nove stranke Zorana Živkovića, koju ubrzo potom napušta, da bi u aprilu 2019. godine ušla u Stranku slobode i pravde, postavši njena potpredsednica. Od tog trenutka počinje njen snažni politički uspon, u javnosti je prepoznata kao političarka koja – fudbalskim žargonom rečeno – glavu stavlja tamo gde drugi ne bi smeli ni nogu da podmetnu, neustrašivo iznosi informacije o brojnim aferama naprednjačke vlasti. Postala je kod antirežimski nastrojenih građana simbol borbe za pravdu. Zbog takvog imidža i visokog rejtinga, postaje nosilac najveće opozicione liste “Ujedinjeni za pobedu Srbije” na parlamentarnim izborima koji će se održati 3. aprila.

“VREME”: Ostalo je još dvadesetak dana do izbora. Ne može se reći da se opozicione stranke ne trude, obilaze Srbiju, razgovaraju sa građanima, pokušavaju da probiju medijsku blokadu… Sa druge strane, ipak se stiče utisak da je kampanja nevidljiva, da su je, na neki način, rat u Ukrajini i panika koja ga prati progutali. Da li se i vama tako što čini i kako to prevazići?

MARINIKA TEPIĆ: Potpuno ste u pravu, s tim što nije izveštavanje već je način izveštavanja o ratu u Ukrajini doprineo tome da čak ni u zakonskom predizbornom periodu 45-60 dana nemamo iole ravnopravnu zastupljenost pred građanima. Bez svake sumnje, tema ukrajinskog rata je velika, teška i planetarna, ali nije jedina, kakvom je režim nameće, krijući se iza nje kao što se krio i iza kovid-krize uoči prethodnih izbora. Posledica toga je da su u potpuno drugom planu životne teme, izborni programi i ciljevi. Osim jedva nekoliko medija, opozicija je svedena na društvene mreže i terenski rad po Srbiji. Prostor koji nam je preostao pokušavamo maksimalno da iskoristimo.

Stranke sa liste “Ujedinjeni za pobedu Srbije” uglavnom su osudile rusku agresiju. Predsednik Stranke slobode i pravde Dragan Đilas je, međutim, rekao da je protiv uvođenja sankcija Rusiji, odnosno – u tom smislu – usaglašavanja spoljne politike Srbije sa Evropskom unijom. Pretpostavljam da je to i vaš stav?

Uvođenje ili neuvođenje sankcija Rusiji zbog invazije na Ukrajinu jeste kompleksno i otvoreno pitanje. Nemojte imati dilemu da bismo oberučke podržali sankcije kada bi se one odnosile na rukovodstvo Rusije, na one pojedince koji su odgovorni za ovaj rat. No, s obzirom da bi najveće žrtve sankcija bili obični ljudi, civilno stanovništvo – kao što se to desilo u Srbiji tokom devedesetih – otuda naša zadrška po pitanju sankcija, odnosno sagledavanje efekata i kontraefekata jedne ovako rigorozne odluke.

Vratimo se kampanji. Nju zasnivate na oštroj kritici enormne korupcije i kriminala u zemlji. Spisak afera ove vlasti, a neke od njih ste vi otkrili, stvarno je ogroman. Koliko o tome, međutim, znaju ljudi iz manjih mesta, pogotovo onih u kojima nisu dostupni nezavisni mediji? Kakva su vaša iskustva kada pričate sa njima?

Znaju ljudi. Znaju čak i oni koji vam krišom mahnu na ulici u manjim mestima, ali se još uvek plaše da javno priđu. Mnogi se žale na to da nemaju dostupne druge medije osim režimskih i RTS-a, ali se dovijaju, komuniciraju sa ljudima iz drugih gradova, raspituju se, i to je najveće ohrabrenje – da od Trgovišta do Subotice, gde god smo bili, ljudi znaju sve, vide sve, osećaju, žele promene i odlučni su da na izbore izađu u što većem broju. “Ovo je neizdrživo, dajte više da ih smenimo”, najčešća je rečenice koju čujemo širom Srbije. I to ćemo i učiniti 3. aprila. Tada će se desiti najveći protest protiv sveg zla ovog režima, protiv svih vučića, vulina, brnabićevih, zelja i njihovih batinaša i kriminalaca, jer nema tog mesta u Srbiji gde ova hobotnica nije pustila pipke po istoj matrici – zna se ko izvlači pare iz budžeta, zna se ko namešta poslove, zna se kome se polažu računi, zna se ko lomi noge ako si neposlušan, ko reketira, ko gepekuje… Zna se sve. I ljudima je više preko glave da budu taoci ove ludačke i iščašene ekipe pohlepnika.

Kada i ako dođe do pada naprednjačkog režima, nova vlast će se naći u prilično nezgodnoj situaciji. Protiv sebe će imati “novostvorenu elitu” o kojoj govorite, prebogatu i moćnu, koja će svakako uticati na političke procese i na medije. Kako ćete sa tim izaći na kraj?

Naša koalicija “Ujedinjeni za pobedu Srbije” zacrtala je da će primeniti tri ključna zakona za povratak pravde u Srbiji: lustracioni zakon za sve koji su se ogrešili o ljude, zakon o specijalnom antikorupcijskom tužiocu sa tužilačkom policijom za sve koji su se ogrešili o zakon i zakon o poreklu imovine, ali pravi, kojim će se oduzeti nelegalno stečena imovina, a ne samo platiti ekstraprofit.

Sa kojim strankama vidite moguću saradnju posle izbora? Ko vam je prihvatljiv, a ko neprihvatljiv? Da li bi bila moguća recimo saradnja sa strankama nacionalnih manjina koje se sada nalaze u koaliciji sa SNS–om i koje to pravdaju time što manjine, zbog svog specifičnog položaja, treba da sarađuju sa vlašću?

To nije tačno, odnosno ne pije vodu. Da su se stranke nacionalnih manjina držale oblasti ljudskih i manjinskih prava, možda bi i bilo razumljivo, ali nisu. Podsetiću vas da one participiraju u izvršnoj vlasti sa Vučićevom Srpskom naprednom strankom, čak vode resore kao što je trgovina oružjem, a znate koliko je afera i kriminala tu bilo i kako su na sumnjiv način izdavane dozvole, te da se najveći trgovac oružjem Slobodan Tešić nalazi na crnoj listi američke vlade. Takođe, participiraju i u javnim preduzećima čije direktore takođe prate brojne koruptivne afere. Dakle, u pitanju je činjenje i saučesništvo, i ne možete da se pravdate time da niste bili deo vlasti koja je donosila fatalne odluke po ovu državu i ljude. Zato smo se vrlo jasno odredili da nećemo koalirati ni sa kim ko je bio saradnik SNS-a.

Kada govorimo o važnim temama koje ne dominiraju u kampanji, kao što su Kosovo, regionalni odnosi, traumatično nasleđe devedesetih, odnos prema evropskim integracijama, odnos prema Rusiji i Kini – koje su po tim pitanjima ključne razlike između vlasti i stranaka okupljenih oko liste “Ujedinjeni za pobedu Srbije”?

Vlast koristi težak život naših sunarodnika na Kosovu za lažni patriotizam. Mi hoćemo da radimo na rešavanju njihovih životnih problema i pomirenje svih u regionu. Mi smo spremni da osudimo sve zločine koje je neko vršio “u naše ime”, insistiramo na utvrđivanju pojedinačne krivice, uz zahtev da to urade i drugi narodi na teritoriji bivše Jugoslavije. Predstavnici vlasti negiraju zločine jer su i sami njima doprineli. Mi se iskreno zalažemo za članstvo Srbije u Evropskoj uniji. Oni formalno rade na pridruživanju, a u stvari vode zemlju na drugu stranu. Mi hoćemo partnerske odnose sa svima u svetu, a oni nas pretvaraju u koloniju.

Znači li to da će pad Vučića relaksirati odnose u regionu?

Apsolutno da. Vučić funkcioniše na širenju mržnje i izazivanju sukoba i u Srbiji i van nje. Mi ćemo pružiti ruku svima okrenuti ka budućnosti, a ne prošlosti. Da li će ta ruka biti prihvaćena, videćemo.

Rezultati predizbornog istraživanja koje je pre nekoliko dana prezentovao predsednik Stranke slobode i pravde Dragan Đilas poprilično se razlikuju od drugih istraživanja na koje nailazimo u javnosti. Zašto je to tako?

Mi istraživanja radimo od oktobra 2020. Imamo precizne brojeve i još preciznije trendove. A oni su takvi da jasno pokazuju pad podrške režimu. Iz istraživanja se jasno vidi da ako na izbore izađe više od 60 odsto upisanih u biračke spiskove, režim nema šanše da pobedi, čak i u ovakvim nefer izbornim uslovima.

Neki analitičari smatraju da nije veliki problem to što opozicija ima više predsedničkih kandidata, pogotovo ako su oni ideološki heterogeni. Naime, time se – kažu oni – povećava izlaznost i smanjuju šanse Vučića da pobedi u prvom krugu. Kakav je vaš stav?

Svima je jasno da je Zdravko Ponoš jedini kandidat koji ima šanse da pobedi Vučića. Njega su, osim naše liste, podržali i ugledni pojedinci poput akademika Simovića i Teodorovića, Goran Marković, Vladeta Janković, Dragan Velikić, Čedomir Čupić… Podržali su ga ljudi koji su, kako se to kod nas kaže, i građanska i nacionalna opcija. To pokazuje da on jeste pravi čovek za tu funkciju, jer zaista može da bude simbol državnog jedinstva.

Opozicija je dosta optimistična. To je razumljivo, s obzirom da je važno da se ljudima koji su godinama utučeni i bezvoljni pošalju ohrabrujuće poruke. No, kakav je plan ukoliko se na aprilskim izborima ne dese promene, ako i dalje Vučić i Srpska napredna stranka budu apsolutno vladali i Srbijom i Beogradom?

Iskreno verujem u pobedu na ovim izborima, osećam na svakom koraku spremnost naroda da se stvari promene iz korena. Zato o toj opciji koju vi pominjete niko od nas i ne razmišlja.