Rat u Ukrajini nastavlja se nesmanjenom žestinom. Borci Narodne milicije iz Donbasa pokazali su se posebno tvrdim; i Čečeni, naravno, sa dodatnim efektom straha koji prati njihovo kretanje, uz mnogo borbenih pokliča i zastava. Iskustvo tih jedinica deluje na terenu kao presudno važno. Osam godina ratnog iskustva snažno se oseća kod Donbasovaca, koji sistematično čiste teren bez brzih pomaka, ali i bez povlačenja. Sa njihovog dela fronta nema snimaka ostavljene ratne tehnike po poljima i putevima, za razliku od ostalih delova ratišta, gde civili iza prolaska Rusa pronalaze neoštećene tenkove, raketne sisteme, razna borbena i neborbena vozila, municiju, suve dnevne obroke i sve ostalo što su poneli u rat. Pred Donbasovcima i njihovim pojačanjima je od prvog dana rata glavnina ukrajinske vojske, i to onaj njen bolji deo po tehnici i obuci, a pokazalo se i borbenom moralu. Jedinice Milicije DNR su u noći 14. na 15. mart probile front od Gorlovke u smeru Pokrovska (do 2016. godine grad se zvao Krasnoarmejsk, ime je promenjeno u talasu odricanja od tradicije antifašizma).

Ukrajinske brigade su istrošene u tronedeljnim borbama i zato su pred prelomnim trenutkom za borbe na istoku – moraće da zadrže položaje i zaustave prodor, ili će se front slomiti i ostvariće se ruski početni plan, u formiranju “kotla” iz koga neće biti izlaza. Ukrajinska glavnina snaga pod pritiskom je delova ruske 8. armije sa severoistoka.

STANJE NA JUGU

Na jugu, na obali Azovskog mora, čvrst obruč oko Marijupolja je primer kotla u kakav Rusi žele da uvedu i ukrajinske snage, koje sada nešto severnije brane Kramatorsk, Severodonjeck i ostala mesta koja su na kartama deo teritorija LNR i DNR, priznate od Rusije uoči invazije.

Snage grupacije sa oznakom “Z”, koje su u rat krenule sa Krima, razvukle su se preko svake razumne mere od Voznesenska na zapadu do Marijupolja na istoku i na prilazima Zaporožju na severu. Praktični razlozi nalagali su da se rukovođenje i komandovanje podeli, i zato je 58. armija ostala na pravcima koji zaobilaze Odesu sa severa i prema Krivom Rogu. Na bojište su dovedene komanda 49. armije i njene jedinice, koje su sada zadužene za istočni krak zone u kojoj je borbena dejstva ranije vodila 58. armija.

Brzi prodor preko Hersona na Nikolajev, zatim zaobilaženje primorskih mesta i Odese i prodor ka Krivom Rogu, za sada je izgubio dah. Delovi 58. armije i mornaričke jedinice sa Krima i 7. vazdušno-jurišna divizija čini se da su istrošene i prenapregnute. Nikolajev je pod udarom, ali nije zauzet, a glavnina ruskih snaga koja je prošla prema Voznesensku naišla je na tvrdu odbranu Ukrajinaca. Takođe, severni pravac prodora prema Krivom Rogu sada je u zastoju. Iza leđa ruskih snaga koje su otišle daleko, možda predaleko, situacija nije povoljna – u Hersonu koji je zauzet Ukrajinci stalno protestuju na ulicama, a Nikolajev nije zauzet. Na jugu, ostala su velika područja pod kontrolom ukrajinskih snaga, ili barem nisu čvrsto zaposednuta od ruskih jedinica. Zvanično, 15. marta je rusko ministarstvo odbrane tvrdilo da ima punu kontrolu nad celom Hersonskom oblasti, ali ima izveštaja o borbama u uslovnoj pozadini. Jedan K-52 oboren je 12. marta u letu iznad prostora koji je na kartama označen kao da je ruski.

NA PRILAZIMA KIJEVU

Na severu, Rusi su iz rejona Bresta, grada u Belorusiji u blizini Poljske, u borbena dejstva uveli bataljonske borbene grupe (BBG) pod komandom 29. armije, koja je tamo dovedena navodno za učešće u zajedničkim vežbama u nedeljama pre invazije. Komandant armije general Andrej Kolesnikov, prema ukrajinskim tvrdnjama, poginuo je 10. marta. Ruska strana to nije zvanično potvrdila, ali ćutanje se tumači kao potvrda.

Na Kijev i dalje idu snage pod komandnom 35. i 36. armije i vazdušno-desantne jedinice. Rusi pokušavaju da nastave prodor pokrenut još prvih časova rata, 24. februara, ali zaglavili su se u mestima na prilazima Kijevu gde su ušle u rat koje su morale izbeći – borbe u urbanim uslovima. Udari se razmenjuju i neizvesno je gde se ko nalazi od časa do časa. Generalno, Ukrajinci se povlače, ali tvrdo drže položaje i nastoje da što više istroše ruske ofanzivne potencijale. Rusi ne odustaju od nastojanja da sa istoka odseku Kijev. Posebno žestoko bilo je u mestu Borvari, gde su Ukrajinci zaustavili klin tenkovskih i mehanizovanih BBG.

Rusi nastavljaju sa postepenim zatvaranjem “kotla” na istoku, gde su i dalje borbeno najvrednije ukrajinske jedinice. Svako ko prati rat na istoku vidi snimak iz drona ruske kolone koja ulazi u zasedu, gubi par tenkova i povlači se nazad, auto-putem kojim je pokušala doći što bliže Kijevu. U tom boju vođenom 10. marta stradao je komandant ruskog 6. tenkovskog puka.

Veliki problem za rusku 41. armiju i razne BBG koje vodi, zatim severoistočni deo fronta gde su delovi 2. armije, jeste činjenica da nakon tri nedelje još uvek nisu pali ni Černigov ni ostali gradovi u tom području. Vrlo smelo isturaju se BBG prema Kijevu i jugoistoku, sve do Prilike, a komunikacije nisu bezbedne. Širi rejon Harkova je poluokružen i na tom delu fronta su elitne ruske jedinice iz 1. gardijske tenkovske armije i delovi 6. armije.

NA GRANICAMA ČLANICE NATO–a

Poruke Moskve da će biti preduzete akcije protiv stranih ratnika u Ukrajini i za presecanje dostave naoružanja iz članica NATO-a bile su jasne, i zato nije bilo iznenađenje kada je 13. marta pogođena ukrajinska kasarna u Javorovu, samo 18 kilometara daleko od granice sa Poljskom. Sa par desetina krstarećih raketa “kalibar” razorene su zgrade, i ceni se da su stradali mnogi stranci koji su došli da se bore protiv Rusa. Visoka preciznost je dokazana odlika “kalibra”, koji se lansira sa površinskih brodova i podmornica i ima domet od najmanje 1400–1500 kilometara, koliko se za sada zna. Na tablama sa podacima rakete na nekim izložbama naoružanja naveden je domet i do 2600 kilometara po objektima dejstva na zemlji, i to sa termonuklearnom glavom. Kako bilo, domet je bio dovoljan da se sa Crnog mora pogodi cilj vrlo blizu Poljske.

Iz NATO-a su na pogotke raketa “kalibar” reagovali dramatičnim tonom, a strah javnog mnjenja od nadolazeće ratne plime sa istoka jasno se vidi u medijskoj slici, koja insistira na činjenici da se baza nalazi blizu granice države-članice NATO-a. Realnog odgovora na izazov nema, jer NATO ima jasan stav da neće direktno da uđe u konflikt (a pošiljke raketa su neka neobična humanitarna pomoć), i za sada će samo gomilati pojačanja u pribaltičkim državama, Poljskoj i Rumuniji. U stvari, NATO pruža Ukrajini vrlo važnu obaveštajnu podršku, jer svakodnevno prosleđuje informacije prikupljene na letovima aviona i dronova za elektronsko izviđanje ruskih radio-veza, položaja osmatračkih radara, zatim uređaja koji pripadaju jedinicama protivvazdušne odbrane itd.

Leteće radarske osmatračke stanice patroliraju u vazdušnom prostoru Poljske. Doduše, nije bilo AWACS-a u letu kada je 10. marta, kasno uveče, letelica Tu-141 koja je poletela iz Ukrajine projurila iznad dela Rumunije, čitave Mađarske i pala na zagrebačkom Jarunu. Taj događaj izazvao je gotovo paniku, jer je pokazao slabost NATO-a. Mnogo je dobrih šala nastalo na temu stvarne efikasnosti integrisanog sistema protivvazdušne odbrane Alijanse, ali činjenica je da je nasumični let Tu-141 bilo jako teško presresti lovačkim avionima. Stara letelica, pokretana turbomlaznim motorom, pre leta programira se za određenu maršrutu i, iako je to deo izviđačkog sistema, Ukrajinci su gotovo sigurno u nju stavili avio-bombu i pokušali da je koriste kao neku vrstu primitivne krstareće rakete. Možda su planirali da padne u neku rusku bazu na Krimu, sudeći po tome što je jedan Tu-141 dokumentovano završio let na tom poluostrvu. Ukrajincima je verovatno ostalo malo letelica Tu-141 i neće se ponoviti incident koji je uznemirio hrvatsko javno mnjenje, ali i oni i svi ostali u NATO-u poradiće na jačanju protivvazdušne odbrane. Hrvati su već zatražili da se kod njih razmesti američka jedinica sa raketnim sistemom Patriot. Prošle godine, taj sistem je bio na privremenom boravku na aerodromu Zemunik kod Zadra, tokom NATO vežbe provere sistema integrisanog PVO-a.

NATO će se potruditi da ojača PVO kod saveznika, u okviru širih aktivnosti povećanja vojnog prisustva, ali samo do granice saveza. Zahtevi zvaničnog Kijeva da se pokrene NATO akcija zabrane leta iznad Ukrajine nisu realni, jer je to poziv na direktan ulazak u rat protiv Rusije, čija avijacija polako ostvaruje prevlast u vazdušnom prostoru. Posle prvih dejstava po delovima ukrajinskog sistema PVO u prva dva dana rata, Rusi su se usredsredili na rad iznad fronta. Tradicionalno, komandanti intervidovskih sastava koji dolaze iz redova “prašinara” i tenkista avijaciju sagledavaju samo kao sredstvo za lovačku zaštitu i vatrenu podršku, za račun jedinica koje su na frontu. Zato se kod Rusa najveći deo borbene avijacije zove frontovskom, od čega su izuzeti samo strategijski bombarderi. U praksi, takav pristup ograničava ideje dejstava po dubini protivnika, na zadacima izolacije bojišta (odsecanja od pozadine i presecanje dolaska pojačanja) dejstvom po komunikacijama i mostovima. Zato je bilo moguće da Ukrajinci preduzmu i pokušaje protivudara, čak sa snagama ekvivalenta do pet brigada, protiv glavnine ruskih snaga koje pokušavaju da odseku Kijev. U međuvremenu, preduzete su neke akcije u dubini teritorije na kojima su angažovani frontovski bombarderi Su-34 i Su-24M, uz pratnju lovaca porodice Su-27 (Su-27SM, Su-30, Su-35).

Pokušaji Ukrajinaca da sa ostacima avijacije prodru kroz ruski PVO uglavnom su osujećeni, ali od 11. marta ruski komandanti odlučili su da protresu preostalu infrastrukturu – dan za danom izvođeni su raketni udari “kalibrima” i “iskanderima” po aerodromima u dubini prostora koji kontroliše ukrajinska vojska, sve do Lucka, koji je blizu Poljske.

HRANJENJE RATA

Izveštaji sa terena i analiza video-snimaka pokazuju da su Rusi na front doveli pojačanja, koja su prikupili svuda gde su pronašli ljude koje su mogli prebaciti na teren. Izuzeti su čak delovi 102. vojne baze, jedinice koja je stacionirana u Jermeniji i zadužena je za odbranu njenog suvereniteta prema međudržavnom dogovoru. Tamošnje jedinice su od prošle jeseni potpuno profesionalne i sada su pozvane da daju svoj vojni dug otadžbini. Zatim, primećeni su delovi jedinica koje su angažovane na kontroli primirja u Nagorno Karabahu. Rat mora da se hrani.

Nezvanične podatke da su u rat poslati vojnici na redovnom služenju vojnog roka potvrdili su ruski zvaničnici 9. marta, i naložili su glavnom vojnom tužilaštvu da preispita ko se nije pridržavao odluke da se ratuje samo sa profesionalcima.

Ukrajinci su se izveštili u aktivnoj odbrani i postavljaju zasede na putevima ruskim glavnim snagama i kolonama za snabdevanje. Kada se ukaže prilika, preduzimaju lokalne protivudare, uglavnom sa taktičkim jedinicama veličine čete, retko bataljona.

U hibridnom ratu ubedljivo vodi ukrajinska strana, koja svakodnevno objavljuje desetine snimaka sa terena koji svetsku javnost treba da uvere da je svedok sloma ruske ratne mašine. Poruke su za sve ukuse – za one koji rat vide kao video-igricu prikazani su snimci sa ekrana borbenog vozila, koje sa tridesetmilimetarskim granatama razbija ruski BMP. Nažalost, ima mnogo snimaka ugljenisanih i raskomadanih tela. Primer selektivnog pristupa je fotografija iz prvih dana rata, na kojoj je grupa Rusa blokirana u liftu, kada su loše procenili situaciju i pokušali da dođu do krova zgrade najbržim sredstvom. Unezvereni mladići u zamci bili su gotovo komičan prizor, da ne postoji nastavak priče za koji treba imati snažan želudac – objavljeni su snimci tela tih ljudi koji su bačeni sa vrha zgrade.

Za kraj, komentar na jednu temu koja je postala vrlo česta na društvenim mrežama i u kafićima: šta znače “Z”, “V” i ostale oznake koje su se pojavile na ruskim sredstvima ratne tehnike pred početak invazije. Radi se o oznakama za brzo prepoznavanje pripadnosti tehnike, bez posebnog simboličkog tumačenja. Ruska propaganda naknadno se setila da pokuša iskoristiti oznake za propagandu, ali tek kada su već prihvaćene kao deo popularne kulture. Izrađeni su plakati koji sugerišu da slova nisu nasumice izabrana iako su latinična, a ne ćirilična, i zato na prvi pogled kao forsiran propagandni pritisak izgleda ubacivanje latiničnog V u rusku popularnu frazu “sila v pravde” (snaga u istini). U kultnom filmu Alekseja Balabanova Brat 2, glavni junak ratni veteran Danila Bagrov izgovorio je frazu koja se neretko koristi kod Rusa. Na vojnom plakatu, između ćirilične sile i pravde nekako neuverljivo je umetnuto latinično V, ali prekasno – posmatrači rata sa “ruske tribine” prisvojili su “Z” kao neformalni znak aktuelnog rata.