Bio je jun 2000. i britanski “Ekonomist” je objavio tekst o zabrinjavajućem stanju demokratije u Rusiji. Vladimir Putin bio je tek mesec dana na vlasti kao predsednik, a već je bio uhapšen Vladimir Gusinski, vlasnik nezavisne televizije NTV pod optužbama za prevaru. Prethodno je u martu 2000. Putin upozorio ruske bogataše, “oligarhe”, da je gotova njihova vladavina Rusijom. “Više neće biti ovakve vrste oligarha, kao klase”, obećao je Putin pre inauguracije.

Bilo je oligarha koji su razumeli ovu poruku, a bilo je i onih kojima se nisu svidele Putinove poruke i ponašanje, poput Mihaila Hodorkovskog i Borisa Berezovskog.

Dvadeset godina kasnije, 16. marta 2022, dok je trajala treća nedelja ruskog napada na Ukrajinu, Putin je u svom govoru, između ostalih, optužio i oligarhe za nelojalnost i izdaju:

“Mi se sećamo kako su podržavali separatizam, terorizam, podsticali teroriste i bandite na Severnom Kavkazu. Kako su 1990-ih, ranih 2000-ih želeli, a i sada opet žele da ponove svoj pokušaj da nas dokrajče, izvrše pritisak, da nas, kako se u narodu kaže, proteraju bogu iza leđa i pretvore u slabu, zavisnu zemlju, naruše teritorijalni integritet, rasparčaju Rusiju na za njih najbolji mogući način. Tada im to nije pošlo za rukom, a neće ni sada. Da, naravno, pokušavaće da računaju na takozvanu petu kolonu, na nacionalne izdajnike, na one koji zarađuju ovde, kod nas, a žive tamo, i čak ne u geografskom smislu te reči, već mentalno, po svojoj ropskoj svesti. Uopšte ne osuđujem one koji imaju vilu u Majamiju ili na Francuskoj rivijeri, koji ne mogu bez paštete od guščije džigerice, ostriga ili takozvanih rodnih sloboda. Problem apsolutno nije u tome već, ponavljam, u tome što se mnogi od ovih ljudi, po svojoj prirodi, mentalno nalaze upravo tamo, a ne ovde, ne sa našim narodom, ne sa Rusijom.

(…) Ali svaki narod, a pre svega ruski narod, uvek će moći da razlikuje prave patriote od ološa i izdajnika i da ih jednostavno ispljune kao mušicu koja im je slučajno uletela u usta, da ih pljune na ulicu. Uveren sam da će ovakvo prirodno i neophodno samopročišćenje društva samo ojačati našu zemlju, našu solidarnost, koheziju i spremnost da odgovorimo na sve izazove”, rekao je Vladimir Putin, koji se od 2000. do danas nalazi na čelu najveće zemlje sveta.

JAHT–KLUB

Dvadeset četvrtog februara počeo je ruski napad na Ukrajinu, a ubrzo zatim usledile su oštre sankcije Zapada, kako za Rusiju i njenu centralnu banku tako i za pomenute oligarhe, dolarske milijardere, koji su svoje bogatstvo stekli u prethodnih 30-ak godina, zahvaljujući bliskosti ili sa Borisom Jeljcinom ili Putinom, ili sa obojicom: na listama EU, SAD i Velike Britanije našlo se više stotina osoba kojima je zamrznuta imovina koja se našla u ovim državama, zabranjeno im je putovanje, stornirane kreditne kartice…

Putinov bes možda je izazvan dve nedelje ranije, kada su krajem februara milijarderi Oleg Deripaska i Mihail Fridman bili među retkima koji su progovorili negativno o Putinovom ratu sa Ukrajinom. Fridman, koji je rođen u Ukrajini, izjavio je da “rat nikada ne može biti odgovor”, a Deripaska da je “mir veoma važan” i da treba što pre početi mirovne pregovore.

Njima dvojici ove izjave nisu vredele da izbegnu sankcije zapadnih zemalja; uostalom, Deripaska je pod američkim sankcijama još od 2018, a mnogi su na ovim crnim listama već godinama. U poslednjoj deceniji Putin i Rusija su preduzimali mnoge akcije nakon kojih se po zapadnim zemljama razmatralo šta da rade sa ogromnim ruskim bogatstvom koje, skriveno ili neskriveno, cirkuliše po Velikoj Britaniji, SAD ili EU.

Tako, slične ideje su kolale na Zapadu i 2014, nakon ruske aneksije Krima, i 2018. godine, nakon što su otrovom novičokom otrovani i umalo ubijeni dvostruki agent (ruski i britanski) Sergej Skripal i njegova ćerka Julija, odnosno kada su se pojavile sumnje da se Rusija umešala u američke predsedničke izbore 2016… Međutim, sankcije ovog tipa nisu nikada bile sprovedene u ovoj meri uprkos činjenici da niko (ili skoro niko) od sankcijama pogođenih tajkuna-oligarha nema vidljiv uticaj na Putinovo vođenje politike.

Sa druge strane, za suprotstavljanje Putinu potrebna je hrabrost, jer svakako postoji svest o tome šta se događa sa ljudima koji mu se suprotstave ili koji rade protiv njega, bili oni u Rusiji ili van nje: u oktobru 2006. u Moskvi je ubijena novinarka Ana Politkovska; Aleksandar Litvinjenko je ubijen mesec dana kasnije u Londonu tako što je otrovan radioaktivnom supstancom polonijum 210 – ovaj, nekada visoki agent FSB-a, naslednika KGB-a, počeo je da govori o korupciji, nakon čega je bio primoran da 2000. pobegne iz Rusije; advokat Sergej Magnicki, uzbunjivač, umro je u zatvoru 2009, godinu dana nakon što je vlastima prijavio ogromnu poresku prevaru u Rusiji, vrednu 230 miliona dolara; jedan od ključnih bankara u ovom slučaju, Aleksandar Perepilični, naprasno je umro u Engleskoj 2012, dok je džogirao; Hodorkovski, koji nije pobegao iz Rusije, završio je u zatvoru; jedan od bivših oligarha, Boris Berezovski, koji je optužio Putina za ubistvo Litvinjenka, 2013. je nađen obešen u svom domu u Velikoj Britaniji, ali zvanični patolog na kraju nije mogao da zaključi da li je bila reč o samoubistvu; 2015. u blizini Kremlja ubijen je opozicionar Boris Nemcov; 2020. opozicionar Aleksej Navaljni jedva je preživeo trovanje novičokom (u danu kada ovaj tekst nastaje, Navaljni je osuđen na 9 godina strogog zatvora zbog prevare). Ipak, ni u jednom od ovih ubistava ili pokušaja ubistva nije dokazano da je Putin stajao iza njih.

Tokom prethodnih nedelja stizale su vesti da su zaplenjene basnoslovno vredne jahte raznih ruskih oligarha: u Francuskoj je zaplenjena jahta Igora Sečina, milijardera i bliskog Putinovog saradnika; u Španiji – jahta vredna 140 miliona dolara, vlasnika Sergeja Čemezova, takođe Putinovog saradnika, nekadašnjeg KGB-ovca; jahta vredna 735 miliona dolara u vlasništvu milijardera Ališera Usmanova ne može da napusti Nemačku; u Italiji je zaplenjen izvestan broj vila, kao i jahte Andreja Meljničenka (vredna 578 miliona dolara), Genadija Timčenka i Alekseja Mordašova; vlasniku fudbalskog kluba Čelsi Romanu Abramoviču zamrznut je deo imovine u Velikoj Britaniji – njegova “superjahta” za sada izmiče zapleni, pošto je primećena u Tivtu pa potom u Turskoj, koja nije uvela sankcije Rusiji.

Zamrznut je pristup i brojnim nekretninama po Londonu i Njujorku vrednim na stotine miliona evra – jednu od njih, Belgraviju, u vlasništvu aluminijumskog magnata Olega Deripaske, privremeno su zauzeli skvoteri, proglasivši je otvorenom za ukrajinske izbeglice. Uhapšene su četiri osobe, a zabeleženo je da su skvoteri izjavili da Deripaskova vila ima “više soba nego što je moguće izbrojati”.

TEŽINA U MILIJARDAMA

I inače, kao što je to bio slučaj 2014. i 2018, ruski oligarsi su pre ili neposredno posle pada pod uticaj sankcija smanjivali procenat vlasništva svojih firmi, prebacivali ih na druge osobe, preko komplikovane mreže “firmi-školjki” koje se nalaze u nekim od poreskih rajeva i čije je vlasništvo teško ustanoviti.

Međutim, postojale su i postoje i druge “rupe” koje bivaju naknadno primećene: tek 2020. je, nakon izveštaja američkog Senata, postalo jasno da su braća Arkadij i Boris Rotenberg godinama koristili to što u prodaji umetnina aukcijske kuće baš i ne traže potpunu transparentnost, niti zahtevaju da znaju ko je krajnji kupac umetničkih dela koja dostižu vrednost više desetina miliona dolara. Ova dva brata, otkrila je istraga Senata, uprkos tome što su pod američkim sankcijama od 2014. godine, mogli su anonimno da kupuju umetnička dela od aukcijskih kuća poput “Kristija” i “Sodebija”. Ustanovljeno je da su, uprkos sankcijama, izvršili transakcije u vrednosti većoj od 91 miliona dolara. Inače, Arkadij Rotenberg je dugogodišnji Putinov prijatelj i džudo-partner, a braća su samo za Zimske olimpijske u Sočiju 2014. dobila od države ugovore vredne sedam milijardi dolara.

No, koliko je bogatstvo ovih oligarha i kako su ga stekli?

Na prvo pitanje odgovor je gotovo nemoguće dati. Ogromni resursi u vlasništvu ovih bogataša nalaze se u ofšor zonama, u “školjkama-kompanijama” ili pod tuđim imenima. Tokom 2017. tim istraživača američkog Nacionalnog ekonomskog istraživačkog biroa, predvođen Tomom Piketijem, procenio je da je ofšor bogatstvo oligarha 2015. iznosilo oko 800 milijardi evra, odnosno tri puta više od tadašnjih državnih deviznih rezervi.

“Više bogatstva Rusi drže u inostranstvu – u Velikoj Britaniji, Švajcarskoj, na Kipru i drugim ofšor centrima – nego što ga ima celokupna ruska populacija u Rusiji”, bio je jedan od nalaza ovog radnog papira. Po drugim procenama, poput one Atlantskog saveza, Rusi drže čak bilion dolara (hiljadu milijardi) u inostranstvu.

Na primer, zvaničnici procenjuju da je vrednost imovine bogatih Rusa u Velikoj Britaniji 2016. bila nešto iznad 26 milijardi funti, ali to je bio tek delić, s obzirom da u ovu sumu nisu uračunate nekretnine čiji je krajnji vlasnik bio nepoznat. Tako, Švajcarska je isprva tvrdila da vrednost koju ruske kompanije ili pojedinci imaju u ovoj zemlji iznosi 11 milijardi dolara, međutim, 17. marta Švajcarska bankarska asocijacija je procenila da se na računima švajcarskih banaka nalazi između 150 i 200 milijardi franaka (213 milijardi dolara) ruskih klijenata na ofšor računima, što je, kako je rečeno Rojtersu, “nizak jednocifreni udeo svih inostranih depozita u švajcarskim bankama”.

Sa druge strane, Blumberg svake godine pravi listu od 500 najbogatijih osoba na svetu – prema poslednjim procenama, njih 20 dolazi iz Rusije. Blumberg je procenio da je Rusija 2021. imala 117 milijardera, ukupno “teških” 584 milijarde dolara. Više od trećine te sume pripada najbogatijoj desetorici – ukupno 223 milijarde. Prema Blumbergovim podacima, najbogatiji Rus 2021. bio je Aleksej Mordašov sa 29,1 milijardom dolara. Mordašov je najveći deoničar kompanije Severstal, jednog od najvećih ruskih proizvođača čelika. Drugi najbogatiji Rus prošle godine bio je Vladimir Potanjin, predsednik i vlasnik 35 odsto kompanije Norilsk Nickel, najvećeg svetskog proizvođača nikla. I Mordašov i Potanjin su “stari” oligarsi, koji su svoje prve milione stekli zahvaljujući bliskosti sa Borisom Jeljcinom. Iza njih su Vladimir Lisin (bavi se čelikom i transportom, 26,2 milijarde), Vagit Alekperov (nafta, firma Lukoil, 24,9 milijardi), Leonid Mikelson (gas, Novatek, 24,9 milijardi), Genadij Timčenko (nafta, gas, Novatek i Sibur, 22 milijarde), Ališer Usmanov (čelik, telekomunikacije, 18,4 milijarde)… Još iza njih su Andrej Meljničenko, Pavel Durov, Sulejman Kerimov, Viktor Vekselberg, Roman Abramovič, Mihail Prohorov, Dmitrij Ribolovljev, Mihail Fridman…

A kako je to uopšte bilo moguće? Jeljcinova Rusija tražila je brzi razlaz sa komunizmom i našla ga je kroz ubrzanu privatizaciju i prestanak kontrole cena. Ovo je značilo nagli skok inflacije i pad vrednosti rublje. Istovremeno, Vlada je ustanovila sistem vaučera koji su podeljeni svim građanima, a koji su se ubrzo našli u rukama prvih oligarha koji su tako za sitan novac stekli vlasništvo nad različitim vrstama monopolskih firmi – prirodni gas, nafta, metali, minerali. Bio je to jedan od najvećih i najbržih prelazaka državne imovine u privatne ruke u zemlji koja ni izbliza nije bila u stanju da garantuje vladavinu prava. To je bila poznata “šok terapija”, koju su zapadni savetnici preporučivali svim postsocijalističkim zemljama, kako bi ubrzano prešli u kapitalizam. Nije preterano isticati da su “šok” najviše osetili obični, siromašni građani, penzioneri i radnici, a da su preko noći nastajala neverovatna bogatstva, koncentrisana u nekoliko desetina ruku.

U trenutku kada je Jeljcin otišao sa vlasti, 1999. godine, većina ruske privrede bila je privatizovana. Oligarsi su bili jači od Vlade, u potpunosti su kontrolisali ogromne prirodne resurse najveće zemlje na svetu, maltene je svako imao svoju televiziju preko koje se obračunavao sa poslovnim suparnicima…

Kada je Putin došao na vlast, isprva kao v.d. predsednika, a potom i kao izabrani predsednik, dao je do znanja oligarsima “ko je gazda”, ali nije, kako je obećao, uništio klasu oligarha. Samo ju je proširio dodavši na listu one sebi bliske, a obračunao se sa onima koji su se pobunili, poput Borisa Berezovskog, Alekseja Hodorkovskog ili Vladimira Gusinskog. Za razliku od Jeljcina, Putin je vrlo brzo ustanovio kontrolu nad medijima, i višedecenijska vladavina je mogla da počne, i ne zna se kada će da se završi.