Interesantan podatak pre neki je dan saopštio Biro za društvena istraživanja (BIRODI): prema njegovoj analizi, od ukupnog vremena koji su u informativnim programima televizija sa nacionalnom frekvencijom potrošili predstavnici vlasti – a trošili su ga koliko god su želeli – na predsednika Srbije Aleksandra Vučića otpada čak 82 odsto. Dakako, većina tog vremena predstavljala je tzv. funkcionersku kampanju, koju naprednjački režim koristi više nego ikada u ovom predizbornom periodu, uprkos tome što su zahtevi i međunarodnih organizacija i opozicije koja se borila za bolje izborne uslove – bili upravo obrnuti. Kanda se želi maksimalno iskoristiti vreme do 24. marta, kada počinje da teče rok od deset dana pred izbore, tokom kojih je, nedavnim izmenama zakona, medijima zabranjeno da izveštavaju o otvaranju objekata i infrastrukturnih radova u kojima učestvuju javni funkcioneri koji su kandidati na izbornim listama. Biće zanimljivo videti koliko će se tih regula pridržavati režimska glasila, poznata po tome što ne šljive ni božije, ni zemaljske zakone.

Kvantifikovao je BIRODI ono što smo znali – Vučić iskače i iz frižidera i iz svojih ustavnih ovlašćenja, i to dramatično. On je i predsednik države, i premijer, i ministar svih ministarstava, i majka, i sveprisutni brižni otac nacije, koji rešava unutrašnje i međunarodne probleme, dok su svi oko njega potrošna roba. Kampanja SNS-a se, očekivano,zasniva na njegovom liku, koji je protekle decenije za ciljanu publiku temeljno kreiran po arhetipu mesije koji narodu donosi blagovesti, mir, stabilnost i prosperitet, hrani ga i vaspitava, uprkos zlim silama koje bi da spreče uspon Srbije. A zle sile ne samo da hoće da opljačkaju i unište državu nego su pritom i čvorizavi šalabajzeri, nestručni, nevaspitani i nasilni. Nasuprot njima, on smiren, nasmešen, sa prekrštenim prstima, podatan.

Ne može se reći da kampanja Vučića–SNS-a nije dobro odgovorila na goruće teme i probleme, bar za onu raju kojoj je okrenuta. Zasniva se na onome što većinu najviše interesuje, a to su ekonomija i stabilnost, takozvana nova radna mesta i još takozvaniji BDP. Istih se očigledno mnogo manje tiču autoritarizam i urušavanje institucija i ustavnog poretka, te neskrivena korupcija svemirskih razmera. Kampanja vešto odgovara i na uvrežene kritike u javnosti, koje su valjda, prema istraživanjima, za Vučića prepoznate kao problematične. Recimo, ironično odgovara na opšte mesto da ga u javnosti ima previše.

“Spot sa frižiderom koji je najviše ismevan, koristi klasičan aikido-trik preusmeravanja snage protivnika – kritika da je neprestano na TV-u prezentuje se kao interes naroda”, kaže u razgovoru za “Vreme” profesor psihologije Mikloš Biro, koji se godinama bavi ispitivanjem javnog mnjenja i političkim marketingom.

Opozicija nije uspela da raskrinka najjači adut naprednjaka – pomenuti mitski ekonomski napredak Srbije koji se zasniva na ogromnom i netransparentnom zaduživanju. Nije uspela da poentira ni na konstantnom rastu cena, najvećem u regionu. Nije dobro odgovorila ni na svetsku krizu koju je prouzrokovala ruska agresija na Ukrajinu, dok ju je vlast spremno dočekala, vešto modifikujući kampanju i koristeći poznatu činjenicu da se ljudi u kriznim vremenima okreću onome što im je poznato. Pritom je rat u Ukrajini prekrio celu kampanju i ukinuo mogućnost da se u njenom centru nađu za naprednjake nezgodne teme, uključujući i one ekološke, koje su prethodno u Srbiji postale vruće i prominentne. Režimski mediji poručuju: svet se nalazi u velikoj opasnosti, svuda je pakao, jedino je Srbija stabilna i obezbeđena. Opozicija se kreće uglavnom u krugovima koje joj je naprednjačka vlast zacrtala, i deluje – uprkos činjenici da je svakodnevno na terenu – pasivno.

NI U HALI NE OSTANU GLADNI

Međutim, kada ovo konstatujemo, treba imati u vidu da sve to ne bi bilo moguće da je u Srbiji drugačija medijska slika, to jest da ogromna većina medija nije besramno upregnuta u naprednjačke kočije, kao i da partije vlasti nemaju budžet bez dna, dok se opozicija dovija kako zna i ume da pokrije putne troškove. U takvoj situaciji, režim ima i nož i pogaču, i može da se igra mačke i miša sa političkim protivnicima. Jedino u takvoj situaciji jedna u svakom pogledu odbojna, logoreična i hvalisava ličnost – kakvu bi u normalnim okolnostima prezrela i deca u obdaništu – a koja pritom ima težak bagaž političke prošlosti, mogla je da postane za mnoge građane – veliki državnik!

Naprednjake u njihovim “političkim i ekonomskim uspesima” prati i sreća. Već smo rekli kako im je rat u Ukrajini došao kao naručen, pred ove izbore koji su po prvi put od 2012. imali prizvuk nekakve neizvesnosti. Svakako bi oni već nekako i taj nesrećni brzi voz na liniji Beograd-Novi Sad iskoristili u predizborne svrhe, ali im je sada posebno legao s obzirom na to da su stanovnici ova dva grada na nedavnom referendumu vlastima rekli – Ne! Dok su DOS-ove vlasti morale da vuku teške tranzicione poteze i da čiste ono što je prethodna vlast uneredila, izazivajući tako odijum, naprednjaci su došli kada je skoro sve manje-više bilo gotovo. Dok su Tadićeve demokrate stale na čelo Srbije iste one godine kada je počela svetska ekonomska kriza, naprednjaci su nas zajašili u trenutku kada se svet ubrzano od nje oporavljao. “Ko se rodi pod srećnom zvezdom, taj ni u hali (toaletu) nije gladan”, kaže poslovica.

Ali, da nas neko ne optuži za defetizam, nije baš sve tako crno! Naprednjački monolit pokazuje ozbiljne tragove pucanja. Posle ovih izbora, kakvi god da budu rezultati, SNS neće biti snažniji nego pre njih. Srbija će bar imati opoziciju. A i stvari se u politici mogu promeniti preko noći. Retki nastupi opozicionara na režimskim medijima imali su većeg odjeka nego što je to vlast planirala.

OKRENUTI AUTORITARNOM BIRAČU

Komentarišući naprednjačku kampanju i Vučićeve predizborne spotove, profesor Mikloš Biro podvlači da SNS-marketing nikako ne treba potcenjivati. Ono što je intelektualcima smešno, kaže, intelektualcima nije ni namenjeno. Ne treba sumnjati da se kampanja vlasti radi profesionalno, ima se i novaca za to. Kampanja je, smatra Biro, namenjena određenoj ciljnoj grupi i testirana je na toj ciljnoj grupi.

“Ciljna grupa Vučićeve kampanje su neopredeljeni i kolebljivi birači – koji gledaju televizije sa nacionalnom frekvencijom. Siguran sam da on uopšte ne računa na dvadesetak posto populacije koja gleda N1. On se, dakle, obraća autoritarnom biraču koji traži Vođu koji će ga štititi i odlučivati za njega. Biraču koji nije preterano obrazovan i politički informisan, biraču koji se povodi za kvazipatriotskim porukama (kakve su ponuđene u animiranom spotu SNS-a koji se vrti po društvenim mrežama) i biraču koji je zabrinut da će biti rata, pa gomila zalihe brašna i benzina. Naravno, vrednost ovih poruka i metoda se mora posmatrati u kontekstu nemogućnosti opozicije da ih kritikuje. U situaciji kada bismo imali normalne medije, ove poruke bi se lako minirale: kakav mir – kad buškamo po komšiluku idejama o ‘srpskom svetu’ i svađamo se sa NATO okruženjem; stabilnost – ali u zaduživanju i zastrašujućoj korupciji, i tako dalje”, kaže Biro.

Komentarišući dominantnu funkcionersku kampanju, Biro podseća da svuda u svetu vlast ima prednost u zastupljenosti u medijima, samom činjenicom da je vlast.

“Kada austrijski kancelar dođe u posetu ili se pusti pruga u promet – svi mediji to objave kao vest. Međutim, nigde u svetu se ti događaji ne koriste da se, onako usput, oblati opozicija. Štaviše, u razvijenim demokratijama se sama vlast trudi da ne zloupotrebljava svoje funkcije tokom kampanje, jer će birači to prepoznati kao nefer kampanju i kazniti ih! Ali, to se dešava u demokratijama sa visokom političkom svešću – i birača i političara”, kaže Biro.

Kulturološkinja Aleksandra Bosnić Đurić kaže da je SNS kampanja produžetak kreiranja pararelne realnosti u Srbiji, koje traje deset godina i koje sada “verovatno doživljava svoj vrhunac”. Kampanja i predizborni spotovi su, kaže ona, namenjeni raznim ciljnim grupama: poruke su poslate ženama, muškarcima, studentima, mladima, ravnodušnima, skeptičnima, još uvek neopredeljenima…

“Spotovi koji prate kampanju su rađeni po jedinstvenom principu, bez obzira koliko se po izvedbi razlikovali, a princip je da se svakoj targetiranoj grupi dekonstruiše sumnja koju je eventualno imala u pogledu novog biranja Vučića kao isključivog faktora mira i stabilnosti u Srbiji. Ironična obrada poruke, kao u slučaju spota u kojem Vučić iskače iz frižidera i tako zapravo travestijom nadilazi mit o sebi kao nekom ko jeste autoritarno prisutan u svim sferama privatnog i javnog života, u funkciji je najpre poigravanja sa stereotipom koji to zapravo nije, a potom i njegove dekonstrukcije. Osim kada je reč o animiranom spotu, u kojem je Srbija personifikovana nepobedivom heroinom koja bajkovito prolazi kroz različita iskušenja da bi na kraju, pobedivši ih, postala stabilnija i jača, u svim drugim indikativno je da su lica glumaca/aktera bezbrižna i vedra, čak i onda kada su sumnjičava ili zapitana, uronjena u spokojne i dobro dizajnirane, ležerne svakodnevne rutine i sve zajedno daje utisak da je reč o jednoj državi koja je toliko dobro i stabilno već sada uređena, da su joj potrebni još samo završni radovi da bi zablistala u svom nesumnjivom prosperitetu. Ovako kreirana kampanja je istovremeno i produžetak kolektivnog ‘gaslajtinga’ ili manipulativnog sluđivanja građana nepostojećom realnošću koja se nad njima sprovodi već deceniju”, kaže Bosnić Đurić, naglašavajući da stvarna slika Srbije, sa svim problemima koje ona u ovom trenutku ima, od uzurpiranih i urušenih institucija do urušenih građanskih prava i sloboda, nema nikakvih dodirnih tačaka i “upravo je suprotna slici koju kampanja nudi”.

BEZ NJEGA NIŠTA NE MOŽE

Stručnjak za političke kampanje i predsednik Centra modernih veština Miloš Đajić kaže da SNS u kampanji, u kontekstu ukrajinskog rata, koristi dve reči koje se ni na koji način ne mogu vezati za njihovu desetogodišnju vladavinu – mir i stabilnost. Pored toga, kampanja se zasniva na sledećim elementima: stalna prisutnost u javnosti, podsećanje na “rezultate”, osećaj da “bez Njega” ništa ne može, a pritom se ne sme dozvoliti da bilo kakve situacije nad kojima On nema kontrolu – utiču na kampanju.

“Stalna prisutnost pred očima publike se obezbeđuje funkcionerskom kampanjom. U toj funkciji vidim i spotove koji su zamenili svakodnevne konferencije za novinare. On spotovima na ‘kreativan’ način radi ono što je radio na konferencijama za medije: privlači pažnju, gura ljude da ih komentarišu i odgovara na neke stavove koji su izneti po mrežama (iskače iz frižidera, nije lep, ali daje rezultat). Svi spotovi su dosta problematični u etičkom smislu, kao uostalom i njegovo vršenje vlasti. Tako imamo zloupotrebu psiholoških testova ili lažne informacije koje se prenose i koje spadaju pod klasičnu propagandu. Treba napomenuti da je Vučić, pored državnih resursa, u kampanju uključio i lidera Fidesa Viktora Orbana. U Mađarskoj se 3. aprila održavaju parlamentarni izbori, i oni jednog drugog promovišu. Mađari iz Vojvodine treba da donesu dosta glasova FIDES-u. Znamo da su obojica odmakli daleko u urušavanju demokratskih institucija i nepostojanju podele vlasti”, kaže Đajić.

Đajić smatra da kampanja ima za cilj da stvori osećaj da “uspeh i stabilnost Srbije” nisu mogući bez Njega, kroz slanje poruke de je jedino On dorastao trenutku vremena i da je jedino On – garant stabilnosti. Po njemu, time se ljudi “prikriveno plaše”, a rat u Ukrajini se koristi da se biračko telo homogenizuje, kao što je to rađeno na prethodnim izborima kroz “manipulacije sa kovid pandemijom”.

Predsednik Pokrajinskog odbora Demokratske stranke Nebojša Novaković smatra da Vučić ima kontinuiranu potrebu da polemiše sa kritičarima. Tvrdi da je u pitanju čovek “preopterećen sobom”, koji uvek mnogo više pažnje usmerava na jedan kritički ton nego na stotinu afirmativnih.

“Zato ne treba da čudi da sve što može da pročita na društvenim mrežama o sebi i svojim pristašama neretko postaje mesto dramskog zapleta video-uradaka. Putem spotova u prošloj kampanji referisao se na prečestu i prekomernu upotrebu ‘sendviča’ kada se govori o njegovim skupovima, dok u ovoj kampanji ima jaku potrebu da potvrdi da mu jeste mesto i u našim frižiderima ako treba, ali i da kroz spot sa dijagnostičkim testom ‘Roršahove mrlje’, koji tako upotrebljen nema problem samo sa etičnošću, kao i sve drugo što radi predsednik, već i sa legalnošću i zakonitošću (opet, kao i sve drugo što radi predsednik) – otvori pitanje mentalnog zdravlja, verujem samo iz razloga što mu se ono sve glasnije osporava”, kaže Novaković.

Politikolog Boban Stojanović, međutim, smatra da naprednjaci ovu kampanju “odrađuju”, da je i njima dosadilo da “nam mažu oči”, pa se “bahate” spotovima i njihovim porukama, u smislu “prozivali ste me za trenera, prozivali ste me da iskačem iz frižidera, e sad ću i to da iskoristim protiv vas”.

“Kampanja se zasniva na ‘rezultatima”, odnosno ekonomskom rastu koji se svodi na ponavljanje ‘rast, rast, rast, BDP, BDP, BDP’. Otprilike izgleda kao da su lično gradili puteve i fabrike. I cilj im je izbaciti što više klipova, da se prikaže – imamo mnogo spotova kao što imamo mnogo fabrika i mnogo kilometara puteva. Sve u svemu, deluje da i oni samo ‘odrađuju’ posao”, zaključuje Stojanović.

“NOVA LICA” PREKRIVAJU STARA

Činjenica je da su naprednjaci i u ovoj kampanji u prvi plan, pored Vučića, izbacili nova lica, do sada nekompromitovana, i navodno stručna, koja treba da zamaskiraju njihove “udarnike”. Za Novakovića je to dobra vest, koja pokazuje da Vučićeva propaganda može sve, ali da ne uspeva da “održi legitimnim i kredibilnim ništa što se makar i očešalo o Srpsku naprednu stranku, bio to pojedinac ili koalicioni partner”.

“Pokušaj transfera legitimiteta sa onih koji ga možda imaju na one koji ga sigurno nemaju još uvek je jedan od težih zadataka decenijske uzurpacije Aleksandra Vučića. Iako se u pokušaje da se Vučićevim saradnicama poveća kredibilitet ulaže dosta resursa, taj poduhvat ne daje rezultate. Lični legitimitet ljudi koji su pristali da ‘ukrase’ njihovu listu ubrzo nestane”, smatra Novaković.

Mikloš Biro tvrdi da pojava potpuno novih lica u naprednjačkoj kampanji koja imaju “nekakav oreol kompetencije” govori da su naprednjačka predizborna istraživanja pokazala da je ono “što mi osvešćeni odavno znamo” postalo opštepoznato: da naprednjački kadrovi “brljaju” i da su “nesposobni”. “Ponuda novih lica to treba da zabašuri”, kaže on.

Stojanović smatra da je naprednjačka “igra na kartu nestranačkih i uglednih ličnosti” delom i odgovor na neke opozicione kandidate. “Naravno da su skrajnuli svoje skupštinske vedete, jer se njih stide i njihovi birači i ne doživljavaju ih kao kredibilne. Ipak, ne bih rekao ni da im je to previše važno. To je samo potpora jedinom kandidatu za sve – od predsedničkih izbora do izbora u Beogradu, a to je Vučić. Dopuna poznatim i uspešnim ljudima predstavlja minijaturni deo kampanje”, kaže on.

Aleksandra Bosnić Đurić i u pojavi “novih lica” u naprednjačkoj kampanji vidi “neku vrstu Potemkinovog sela”, u kojoj fasada ne odgovara realnosti.

“U realnosti njihovi dosadašnji poslanici već su dobro poznati građanima po čitavom nizu bestijalnih napada na političke neistomišljenike i, očigledno, nemaju značajniju popularnost među biračima. Zbog toga svi oni moraju da se sakriju iza šinjela nekih javnih ličnosti, koje su među određenim brojem građana stekle neku reputaciju ili popularnost, bilo da je reč o svetu umetnosti, medicine, nauke… Jednom rečju, još jedna prevara”, kaže ona.

RAT U UKRAJINI I IZBORI U SRBIJI

Aleksandra Bosnić Đurić se slaže da režim rat u Ukrajini vešto koristi u predizborne svrhe, a to radi po “oprobanom maniru slanja kontradiktornih poruka javnosti”. “Sa jedne strane, Srbija je načelno osudila agresiju nad jednom suverenom zemljom, sa druge strane, ona nije pristala da se pridruži sankcijama Rusiji, sa treće strane, nacionalističkom matricom poznatom iz devedesetih o ‘ruskoj braći’, arhetipskim prijateljima i ‘odbrani’ pravoslavlja, vrši se ideološka i populistička homogenizacija nacionalistički opredeljenog biračkog tela na čiju većinsku podršku režim računa, u najvećoj meri. Podrška Rusiji, koju smo ovih dana viđali na sportskim stadionima i u izvedbi ekstremnih desničarskih organizacija, oprobani je mehanizam koji režim koristi upravo u cilju ove homogenizacije”, kaže ona.

Đajić smatra da je vlastima važno da situaciju sa ratom u Ukrajini drži pod kontrolom, kako on ne bi nametnuo neku temu koja njima nije po volji. Po njemu, opozicija je pogrešila jer je upravo trebalo da forsira temu Ukrajine, s obzirom da je ona “pojela ogroman prostor u medijima”.

“Jasno je da je ključni predizborni slogan naprednjaka promenjen zbog rata u Ukrajini. Zadatak vlasti je da izbegne bilo kakvu polarizaciju unutar svog biračkog tela na temu Ukrajine, Rusije, sankcija, podrške i pomoći… Sve to je praćeno svakodnevnom ‘baražnom vatrom’ tabloida koji drže proruski stav, čime uljuljkuju birače da je to, u stvari, stav države, ali da ona ne sme jasno da ga kaže zbog ‘zlog Zapada’. Strah od nestašica, ugrožavanja bezbednosti i priliva izbeglica koristi se kroz besomučno ponavljanje slogana: ‘Mir, stabilnost, Vučić’”, kaže on.

Novaković podseća da je svaka kriza “pogonsko sredstvo za autokrate”, a ratno stanje nikako nije nepoznanica za najvažnije aktere ove vlasti. Ono je “nešto što se ne propušta”.

“Svu količinu muka kroz koje prolazi predsednik slušali smo danima, da bismo bili uvereni da sve to i nas čeka – ako nema njega da nas štiti. Šta dalje iz toga proizlazi? Pa slogan: ‘Mir, stabilnost, Vučić’. O žrtvama i patnjama naroda u Ukrajini, izloženog oružanim napadima, i patnjama naroda u Rusiji, izloženog totalitarizmu i represiji režima, o empatiji, o mirnom rešenju sukoba, o solidarnosti, o pomoći ugroženima – neki drugi put na nacionalnim frekvencijama. U Srbiji je sada vreme za hulje, da huškaju i profitiraju”, kaže Novaković.

Tekst je deo projekta “Unapređenje demokratije u Srbiji”, koji nedeljnik “Vreme” realizuje uz podršku američke Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). Projekat “Podsticanje javne debate o demokratiji uoči izbora” finansira NED. Ovaj tekst, celokupan sadržaj i izneti stavovi su isključiva odgovornost nedeljnika “Vreme” i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja NED-a.