Građani dvomilionskog Beograda, sudeći po dosadašnjoj predizbornoj šemi najgledanijih televizija, moguće još uvek i ne znaju ko su opozicioni kandidati za gradonačelnika glavnog grada, šta oni nameravaju da urade ukoliko dođu na vlast i da li prepoznaju prave probleme. Umesto pravih emisija, širih komentara i dinamičnih sučeljavanja o problemima stvarnog života, predizborni program je danas, čini se više nego ikad, sveden na kratke i brze slike pristiglog video-materijala. Kao takav, ne nudeći ništa više, u celini liči na turobni recital odlomaka o golemoj krizi jednog društva.

Sagovornik “Vremena” Vladeta Janković, univerzitetski profesor u penziji, filolog, književnik, bivši diplomata i dugogodišnji političar, prvi na listi koalicije “Ujedinjeni za pobedu Beograda”, prema dosadašnjim predizbornim istraživanjima ubedljivo je najbolje kotirani opozicioni kandidat za gradonačelnika. I pored toga, u dosadašnjem toku kampanje, kako je rekao, osim sedam minuta u emisiji “Oko” na RTS-u, nije dobio nijedan sekund vremena na bilo kojoj televiziji s nacionalnom frekvencijom.

Janković je u politički život ušao još od samog početka višestranačja u Srbiji – bio je član Glavnog odbora Demokratske stranke, a potom i jedan od osnivača Demokratske stranke Srbije u kojoj je kao visokopozicioniran ostao sve do 2014, kada ju je napustio. Široko obrazovanje, veština smirenog, staloženog dijaloga, utemeljenost u demokratskim i građanskim vrednostima, odavno su kod dela građana izgradili veliko poštovanje prema njemu, a naročito sada takve se osobine doživljavaju kao retkost i osveženje u političkoj kulturi. Istovremeno, naprednjačka vlast u Beogradu, u svojoj bezočnoj borbi za funkcije, istrajno i dosledno se trudi da poništi i suštinu političke kulture i suštinu demokratije.

“VREME”: Kada je prošle nedelje trebalo da se obratite medijima – vi kao kandidat za gradonačelnika Beograda i Zdravko Ponoš kao kandidat za predsednika Srbije – hotel Zira vam je iznenada otkazao salu. Koje je pravo objašnjenje za takav potez?

VLADETA JANKOVIĆ: Hotel Zira je otkazao manje od 12 sati pre našeg zakazanog skupa sa obrazloženjem koje je smešno: da su u obavezi prema klijentu koji je zakupio termin pre nas, ali ga je produžio. Ako nisu hteli da nam dozvole skup, onda nisu morali ni da pristaju na naš zakup, nisu morali da uzmu novac. Nije teško pogoditi o čemu se ovde radi: mnogo bih dao da sam mogao biti muva na zidu kad je izaslanik SNS-a došao da nauči pameti hotelskog menadžera. Da je to bio slučaj nemam ni najmanju sumnju, jer se ovakve stvari suviše često ponavljaju tokom ove kampanje. Samo u Beogradu, ovo je šesti put da se tako nešto dešava. Istini za volju, nije uvek posredi otkazivanje, češće ne odgovaraju na naše mejlove kada pitamo za salu, uopšte ne reaguju na naše upite, a to izlazi na isto kao da su nas odbili.

Kako se u tim situacijama snalazite za prostor?

Kako znamo i umemo, najčešće delujući u neodgovarajućim prostorima. Tako smo, na primer, dva puta držali skupove u većim prostorijama privatnih restorana. Ipak, na Novom Beogradu smo dobili salu opštine, ali to je bio samo prijatan izuzetak od pravila. Ovo sa Zirom je šesti slučaj bezobzirnog odbijanja, koji je jasno ukazao na to da tu više nema slučajnosti.

Ipak, javnost povodom toga nije bila alarmirana na vreme. Jer da jeste, na vašem vanrednom obraćanju medijima ispred hotela, u znak revolta, možda bi se okupio veći broj ljudi.

Nismo ni nameravali da pravimo protestni skup zbog toga. Meni se čini da bi to bilo preterano reagovanje i da bi moglo biti i kontraproduktivno. Važno je da smo ukazali na nepravdu i režimsku bezočnost. Znate, ovo je samo jedan od vidova opstrukcije na koju mi nailazimo. Mnogo drastičnije stvari dešavaju se i meni i mojim kolegama koje putuju po Srbiji, a ponekad smo i na ivici incidenta. Postoji i direktno zastrašivanje ljudi da ne dođu na naše skupove, a neki od njih dođu i pričaju na koje načine ih zastrašuju. Da ne govorim o kampanji koju sprovode preko svoje mreže takozvanih botova, koje sam svojevremeno nazvao “psima puštenim s lanca”, iako su oni to odmah okrenuli pa je ispalo da sam tako nazvao sve birače SNS-a. To je, uostalom, ono što naprednjačka propagandna mašina, moćna i bestidna kakva jeste, stalno radi: sve što čovek izgovori oni izopače, izbacuju ključne delove rečenica i svemu daju drugi smisao.

Na najrazličitije načine nas ometaju, što je ujedno i dokaz da su nesigurni u ishod izbora. Mora biti da ih te njihove svakodnevne sondaže javnog mnjenja upozoravaju, jer su sad postali baš preterano agresivni i izgubili su svaku meru.

Da li ste i vi lično meta takvog ponašanja?

Ako se to dešava meni u centru Beograda, onda znači da postoji neko gadno ogorčenje kod ljudi u SNS-u, što je, mislim, posledica straha. Oni su u velikoj panici od poraza na ovim izborima, znaju da su zagrdili i da imaju mnogo da izgube, pa onda iz straha prelaze u agresiju. Ponekad čujem na ulici da neko dobaci za mnom ili, recimo, na interfonu su mi obrisali ime. Eto, to vam je prava radikalska stvar, osobina primitivne svesti, koja veruje da je ime ekvivalent čovekov: ako ste ime izbrisali, čovek kao da ne postoji. Nešto slično se dešavalo u starom Rimu i zvalo se damnatio memoriae – kad su sa spomenika i iz javnih dokumenata brisali imena omrznutih vladara (naravno, tek posle njihove smrti). Dakle, ima takvih stvari, ali sve zajedno svedoči o naprednjačkom osećanju nesigurnosti.

I uvek poredim način na koji su oni došli na vlast, pod kojim i kakvim uslovima, a sadašnjoj opoziciji ne daju ni najmanju šansu. Samo da podsetim, od 2000. do 2012. postojali su regularni izborni uslovi, ravnopravan pristup medijima, bilo je suočavanja na televiziji i niko nije imao ozbiljnijih prigovora na tok i ishod izbora. Do danas, deset dana pred izbore, na nacionalnoj televiziji nije bilo nijednog predizbornog predstavljanja i nijednog suočavanja, iako je to zakonska obaveza i iako se na to RTS izričito obavezao sopstvenim pravilima. Uprava RTS-a, svakako pod naprednjačkim pritiskom, ovde svesno i grubo krši zakon. Posledice će biti neminovne, a Bujošević i Nenad Stefanović trebalo bi da ih imaju na umu. Suspenzija pravosuđa, kao i naprednjačka vlast, neće trajati večito.

Opozicija se sada našla u dvostrukom problemu. S jedne strane, pod medijskom blokadom naprednjaka, a sa druge rat u Ukrajini, koji je takođe uveliko blokirao predizbornu kampanju, u okviru nje možda najviše opoziciju?

Rat u Ukrajini je bacio senku na sva ona pitanja koja su doskora bila vapijuća i akutna. Setite se Rio Tinta pre mesec-dva i Rio Tinta danas. Kome to sada pada na pamet, gde taj zastrašujuće opasan slučaj vidite u štampi ili na televiziji? Da ne govorimo o čitavom nizu naprednjačkih skandala koji su pali u senku, poput Jovanjice, Krušika, pozadine Beograda na vodi, da ne nabrajam dalje, jer kod ljudi sada preovladavaju egzistencijalni strah, neizvesnost i strah od sutrašnjice. Vučić, s druge strane, sistematski podgreva to osećanje nesigurnosti i straha tobože tešeći narod, čime zapravo izaziva obrnut efekat. A kod biračkog tela egzistencijalni strah može da izazove zaziranje od promena – u smislu “samo da ne bude gore”. Svakako ste uočili da su naprednjaci baš zato brže-bolje svoj prvobitni izborni slogan zamenili ovim “Mir, stabilnost, Vučić”. Čak i oni koji bi možda bili skloni da promene mišljenje i da ovoga puta glasaju protiv SNS-a, sada pod utiskom rata to će teže učiniti. Dakle, što se opozicije tiče, njoj rat u Ukrajini sa stanovišta izborne kampanje predstavlja ozbiljan udarac.

U celini gledano, taj sukob u Ukrajini je težak udarac za svakoga i iz njega niko neće izaći kao pobednik. Gube svi, počevši od Rusije i, pre svih, Ukrajine, preko Amerike i Evropske unije, pa sve do nas ovde. Apsolutno će svi biti na većem ili manjem gubitku kako god se to završilo i kakav god bio mirovni sporazum. Ispada da od svega profitiraju jedino vojne industrije i, ako hoćete, predsednik Vučić kao učesnik izbora. Inače, biće potrebne decenije, a možda i generacije, da se sve to slegne i da se uspostavi neki red u međunarodnim odnosima.

Osim posledica u ekonomskom smislu, koje će trpeti ceo svet, imate li na umu i političke posledice koje mogu zadesiti Srbiju?

Prvo moramo da vidimo šta će se desiti u narednim nedeljama. Ne verujem da će pre izbora Vučić povući bilo kakav potez, ali uopšte nije isključeno da bi posle izbora mogao podleći jednom od pritisaka kojima je izložen. Ne bih se usudio da tvrdim koji će to biti.

Mislite na sankcije prema Rusiji?

Sve ukazuje da će posle izbora morati i to da dođe na red, što će naravno, osim ekonomskih, odnosno energetskih, imati i svoje političke konsekvence.

Do sada ste izbegavali da medijima saopštite svoj stav o tom pitanju.

Nisam u položaju da to činim. Imam svoje lično stanovište, ali ne bi bilo fer da ga iznesem jer predstavljam koaliciju u kojoj sva opredeljenja nisu ista.

Vratimo se kampanji. Prošle nedelje ste, dakle, silom prilika ponovo morali, kao nekad, da se biračima obratite sa ulice. Kada ste poslednji put bili u tako dubokoj opoziciji?

Devedesetih. Sećam se kako smo putovali po celoj Srbiji u nekim razglavljenim kolima, sa flašom benzina u rezervi. Jednom me je u Nišu novinar jedne lokalne televizije, a tada ih je bilo mnogo, kasno uveče po mraku proveo kroz neke uličice, sokake, dvorišta, i doveo u jednu kuću. Tamo je u jedinoj prostoriji stvarno bio studio, sa reflektorom i kamerom, ali i jedna zavesa iza koje je neko kuvao sarmu. I dok ona krčka i miriše, ja sam sa druge strane davao izjavu. Nikad neću zaboraviti ni miting u Kragujevcu kada su nam na prepunom trgu ispred opštine isključili struju. Muškarci su tada bili poslali kući žene i decu. Dok sam govorio sa improvizovane bine, ispred mene u mrklom mraku, u tom gradu punom oružja, stajala je masa koja je prosto vibrirala od energije. Bila je to jako napeta situacija i tada je zaista svašta moglo da se desi. U poređenju s tim, ovo ispred Zire je bilo još i elegantno.

Tada ste kao član DSS–a, stranke koja nije učestvovala u građanskim protestima, ipak bili među demonstrantima, govorili na mitinzima…

Pa dobro, ja sam tada pomalo bio crna ovca u DSS-u, ali niko mi nije pravio pitanje. Oduvek sam imao slobodu delovanja, protesti su bili moj lični izbor i niko na to nije imao primedbi.

Sa izvesnim ponosom za sebe kažete da ste nacionalista. U ovom trenutku naša politička scena vrvi od nacionalizama Boška Obradovića, Miloša Jovanovića, “zavetnika”, pa nadalje. Kako objašnjavate svoj nacionalizam u odnosu na njihov?

To ne govorim samo sada. Već dugo pokušavam da objasnim šta znači kad se izjašnjavam kao nacionalista. Da li su, po vama, nacionalisti Englezi? Ili možda Francuzi? A da vidite tek Grke i Turke! Jedina je razlika u tome što oni to osećanje zovu patriotizmom. Nema te nacije kod koje nema svesti o pripadnosti. To je ono što ja zovem nacionalizmom. Svest o pripadnosti. Ni manje ni više od toga, a daleko od bilo kakvog nametanja svoje volje drugome, od bilo kakvog omalovažavanja druge nacije ili vređanja – to apsolutno nije u mom vidokrugu. Ja samo osećam da pripadam ovom narodu i da sam u obavezi da sav svoj životni potencijal uložim u njegovo dobro i u valjanu državu koju on pokušava da napravi toliko dugo. Vera u pretke i osećanje odgovornosti prema potomcima zapravo je moje shvatanje nacionalizma.

A naravno da uvek ima raznih ekstremista koji izobličuju ideju nacionalizma, među takve ubrajam Šešelja, Vacića i njima slične. I Vučić je bio takav u svojoj prethodnoj inkarnaciji, kad je javno govorio da za jednog Srbina treba ubiti sto muslimana. Ekstremista svakako ima i u redovima Dveri, kao i u Zavetnicima i u svim sličnim strankama. Ima ih, makar i ne bili većina. Ali, porediti to sa shvatanjem nacionalizma o kojem sam upravo govorio, to je naprosto deplasirano.

“Od poduhvata koji su sada u toku, prvo od čega bi se odmah odustalo jeste izgradnja na Makiškom polju. Drugo, sprečiti izmeštanje Savskog mosta, i treće, potpuno odustajanje od gondole. To su stvari koje bismo presekli kao nožem, a onda bi se, pošto utvrdimo finansijske mogućnosti, odlučivalo o prioritetima u skladu s potrebama građana. Lično mislim da je jedan od najprečih prioriteta kanalizacija na levoj obali Dunava”

Opisujući vas kao pravog kandidata za gradonačelnika Beograda, Dragan Đilas je istakao da ste, uprkos mnogim prethodnim neslaganjima s njim, simbol pristojnosti, tolerancije i uvažavanja drugačijeg mišljenja. Deo građana, u nadi da ćete pobediti vi i vrednosti koje reprezentujete, obrazovanje, kultura, poštenje, vidi šansu i za moguću promenu “paradigme” ovog grada.

Mogu da kažem da je od Dragana Đilasa vrlo lepo što je to rekao, i tačno je da smo se mi svojevremeno ozbiljno razilazili oko nekih stvari, sukobljavali u vreme kada je to imalo smisla i kada je bilo načina da se sukobite, ali danas sarađujemo vrlo dobro. Istovremeno, uvek moram da kažem, i to jako naglašeno, da su priče kojima stalno pokušavaju da me predstave kao Đilasovog eksponenta, Đilasovu marionetu i slično, naprosto besmislice. Meni niko ništa ne može da naredi. Danas su i Đilas, i Jeremić, i Ponoš, i Marinika Tepić, i Lutovac, moji politički saborci i u sadašnjem trenutku svi mi zajedno idemo ka jednom cilju, ali nema govora da bi bilo ko mogao da izvrši pritisak na mene, pridobije me na svoju stranu, niti se može desiti da ja predstavljam fasadu dok neko drugi iz pozadine vuče poteze.

Nadam se da sam bio jasan kako od toga nema ništa. U politiku sam se vratio u poodmaklom životnom dobu, a moja kandidatura pre svega treba da bude neka vrsta stimulansa, primer i podsticaj ljudima koji su se ušuškali u svoju udobnost, koji neće da se angažuju, koji traže izgovore i neće da otvore oči pred ozbiljnošću stanja u kojem se zemlja nalazi. Inače, moje poodmakle godine nose i određeno preimućstvo, jer kada ih imate koliko ih ja imam, osim zdravlja više vam ništa ne treba. Ne mogu da vas potkupe, ne mogu da vas ucene, ne mogu da vas uplaše. To jeste neka vrsta apsolutne slobode i čovek može da postupa onako kako zaista misli i veruje.

Upravo iz tog ugla, kako gledate na Beograd danas?

Ono što bih voleo da postignemo, ukoliko uspemo da osvojimo pobedu u Beogradu, jeste da se zaustavi odlazak mladih, da im se otvori više životnog i kulturnog prostora. Pogledajte koliko u Beogradu ima neiskorišćenih prostora, napuštenih fabrika, skladišta, što bi se sve za relativno male pare moglo pretvoriti u centre za okupljanje i delatnosti mladih, kako bi se više vezali za ovo mesto. Grad počinje da živi kada u njemu stvarno živi mlad svet, kada stvara, doprinosi i uključuje se umesto da čami uz kompjutere, zuri u telefone ili đuska na splavovima. Drugo, mislim da su ključni problem mediji. Ako išta nova vlast u Beogradu treba da uradi, to je da povrati neke medije i izmeni način dodele nacionalnih frekvencija. Naprednjaci su to vrlo lukavo izveli, prodali su medije privatnicima, a u stvari sami sebi, tako da sad više uopšte nije jednostavno uspostaviti ponovo, na primer, slobodni Studio B. Dakle, sve to nam je potrebno i u tome leži sva moja nada.

Ako dobijemo Beograd, privrednim potencijalom kojim raspolaže Beograd i voljom Beograđana može da se izvrši pritisak i na republički parlament kako bi se promenili neki zakoni. Jedan od njih bi se odnosio na povratak železničke stanice na staro mesto, o čemu ja stalno pričam. Zašto Beograd ne bi imao šefa policije koga bira gradska skupština? Zašto mora da ga imenuje MUP? Zato što je takav zakon.

Mi hoćemo da Beograđani odlučuju. Naravno, ustanova lokalnog referenduma postoji i u sadašnjem zakonu, ali nešto se ne sećam da je neki stvarno sproveden. Mi bismo hteli da se svuda, i u mesnim zajednicama ako treba, građani izjašnjavaju, da se tako vidi šta građani hoće, pa da im onda vlast, u skladu s mogućnostima i bez privatnih računica, izađe u susret.

Iznad svega, insistiraćemo na tome da se tajni ugovori stave javnosti na uvid, to je egzistencijalna stvar i mi naprosto moramo znati šta je u njima, kakve su nam obaveze i čime raspolažemo.

Kao format vašeg upravljanja Beogradom često ističete ulogu komisije koju biste sačinili.

U polušali zovem je “nesalomivi”, jer bi ta komisija bila sačinjena od ljudi koji moraju biti neprikosnoveno stručni, nepotkupljivi, čiste prošlosti, pa čak i fizički hrabri. Jer, kada odlučite da dirnete u zmijsko leglo, u korupciju, odnosno u građevinske dozvole, građevinsko zemljište, divlju gradnju, onda pred sobom imate izuzetno težak i opasan zadatak. Beograd jeste bogat grad, ali šta to vredi kada od tih para koje pritiču normalnim putevima najmanje trećina odlazi u partijsku kasu, trećina u privatne džepove, jer se svako tu ugradi, a nešto dođe i do gradske blagajne. Ako je budžet Grada milijardu i četiri stotine miliona evra, sa tim novcem, ako se koristi pošteno i u skladu sa stvarnim potrebama građana, može mnogo da se uradi kada se postupa odgovorno.

Da li bi ta komisija bila savetodavnog tipa?

Njen bi posao bio da utvrdi stanje i nalaz preda nadležnim službama. U njoj bi bio i pravnički tim, a ne samo finansijski forenzičari, jer ona mora delovati u okviru zakona i biti njime ograničena. I najzad, što nije najmanje važno, ti ljudi bi morali imati i fizičku zaštitu od mogućih pritisaka koji bi mogli da budu i jako ozbiljni i opasni. Ni o čemu drugom se ovde ne radi nego o građevinskom zemljištu, o korupciji koja je s tim povezana, o tenderima kojih nema, o povlašćenim investitorima, i to je toliko duboko prodrlo da mi zapravo imamo kriminalizovanu prestonicu. S tim se mora obračunati radikalno i koliko god to dozvoljavaju čak i fizičke mogućnosti. Zato je pobeda na ovim izborima bitna, da biste mogli da uzmete aparat prinude u svoje ruke i onda da to raščišćavate, jer drukčije se sa kriminalom ne može.

S druge strane, iz dosadašnjeg iskustva znamo, odmah nakon izbora počinje i namirivanje stranačkih kvota, odnosno partijsko preuzimanje javnih preduzeća, gde se obrće veliki novac, a stručnost pritom gubi na ceni. Kako mislite s tim problemom da se borite?

Reći ću vam ono u šta verujem, a to je da je jedini lek za to – istina. Govoriti građanima istinu. Smisao čitave naše borbe i jeste u tome da se stane na kraj zakulisnoj kombinatorici i partijskom zapošljavanju kako bismo omogućili dolazak pravih stručnjaka, koji mogu a ne moraju biti članovi stranaka, a za njihov izbor će, bar dok se ja za nešto budem pitao, služiti pošteni konkursi. Ako bi se pokazalo da partijski interesi počinju da pretežu, ja se ne bih kolebao da, bez obzira na političku cenu, zatražim podršku javnosti. Današnje stanje je poučno, jer svi vidimo kako se očajnički drže za svoja mesta funkcioneri koji ih ne zaslužuju, što jeste posledica ove desetogodišnje radikalske vlasti, koja je pomerila društvene slojeve kao što zemljotres pomera slojeve tla. Svuda su se na površinu probili drugorazredni ljudi, a prvorazredni potonuli, ostali potisnuti i obeshrabreni. To je jednostavno vraćanje stvari na njihova mesta, dok su lustracija i eventualna zakonska odgovornost druga stvar.

Kada ljudi ovde priželjkuju promenu “paradigme” grada, najzad i celog društva, oni najpre i misle na zaustavljanje nepoštenog nagrađivanja i partijskog zapošljavanja.

To najviše i boli, ali to i jeste više od socijalne nepravde. To je ljudska uvreda i takve stvari moraju da se zaleče. Vratiti ljude od vrednosti na mesta odakle se odlučuje u javnim preduzećima, u ustanovama kulture, u obrazovanju i zdravstvu, to se može izvesti, to nije nemoguće. Sada imamo na snazi princip prema kojem što si manje sposoban, spremniji da se ulaguješ, pa i manje pošten, utoliko ćeš bolje napredovati, sve dok je tvoja lojalnost neupitna.

Na početku vašeg mandata kao gradonačelnika, šta biste prvo odmah obustavili a što čini ova vlast?

Od poduhvata koji su sada u toku, prvo od čega bi se odmah odustalo jeste izgradnja na Makiškom polju. Drugo, sprečiti izmeštanje Savskog mosta, i treće, potpuno odustajanje od gondole. To su stvari koje bismo presekli kao nožem, a onda bi se, pošto utvrdimo finansijske mogućnosti, odlučivalo o prioritetima u skladu s potrebama građana. Lično mislim da je jedan od najprečih prioriteta kanalizacija na levoj obali Dunava. Strašno je što tamošnja naselja nemaju kanalizaciju, koju im Vučić obećava od izbora do izbora, dok Vesić paradira objavljujući knjige, govoreći kineski, bedačeći se na televiziji i šetkajući se po gradilištima, a Vučić i Mali se dive sami sebi navrh Kule “Beograd”. Nema ih tamo gde je stvarno potrebno, tamo gde bi bili neophodni, da pomognu ljudima i olakšaju im život. Recimo, u Belom Potoku pod Avalom stanovnici nemaju nijedan vrtić, pa svakoga dana moraju da vode decu po pet kilometara do vrtića. U čemu je toliki problem da se otvori vrtić u Belom Potoku, dok se lako nalaze pare za glancanje Beograda na vodi?

Na kraju vašeg mandata, kada se osvrnete unazad, šta je to na šta biste bili posebno ponosni kao na svoj rezultat?

Rečeno je da je srećan onaj grad u kojem se sa svakog prozora vidi barem jedno drvo. Najviše bi mi značilo ako makar malo doprinesem da se Beograd svrsta među srećne gradove.