Da je Srbija uređena država, predstojeći izbori ne bi bili ko zna koji po redu “sudbonosni”, na kojima se odlučuje o “biti ili ne biti” u pogledu budućnosti. U maltene svim evropskim državama postoji nešto što se zove smenjivost vlasti, odnosno mogućnost da neko drugi, osim aktuelne garniture, dobije glasove građana u dovoljnom broju da sprovede neke od svojih ideja. No, pošto je smenjivost vlasti u Srbiji ukinuta nakon 2012, sva je prilika da će Aleksandar Vučić i stranka okupljena oko njega ostati na vlasti na svim nivoima i nakon 3. aprila.

Da je Srbija uređena država, predizborna kampanja bila bi prostor gde bi opozicija mogla da priupita vlast do u sitne detalje šta je to činila u pogledu privrede, znalo bi se gde svaki dinar ide, kome i zbog čega, i uopšte, postojao bi mehanizam ovlašćenja i shodne odgovornosti. Umesto toga, Srbija ima defakto vladajuću kastu sa Vođom na čelu, koja je razvila i usavršila sistem u kome ne postoji princip odgovornosti i jednakosti pred zakonom.

Zato, izvesno je i da će se u ekonomiji nastaviti po principu “još malo istoga” – tajni ugovori na kojima se deli javni novac, onemogućavanje konkurencije, nesvrsishodno trošenje da bi se razni “naši” namirivali, skriveni i nepoznati izvori novca i sveukupno duboko koruptivan sistem, na koji ključne figure u tužilaštvu i policiji spremno okreću glavu…

Ipak, u poslednje dve godine naprednjačku sreću kvare spoljni događaji i krize, iz kojih odabrani pojedinci izvlače korist, ali generalno cela struktura postaje nestabilnija – još kovid kriza nije prošla, a svet je sukcesivno doživeo probleme sa pokidanim lancima proizvodnje, energetskom krizom, istorijski visokom stopom inflacije, e da bi se od februara 2022. situacija još dodatno zakomplikovala ratom u Ukrajini.

Šta, dakle, čeka novu – a sve su šanse da će biti ista – vlast na početku mandata?

INFLACIJA

Sagovornici “Vremena” saglasni su da će najveći i gorući problem biti inflacija – uprkos tvrdnjama predsednika države da je stopa inflacije u Srbiji niža nego u Evropi. Vučić, naime, svesno manipuliše podacima, pa poredi prosečnu godišnju stopu inflacije u Srbiji tokom 2021. godine (oko četiri odsto) sa inflacijom u Evropskoj uniji u decembru 2021. (koja je tada bila nešto iznad pet odsto). Realnost je da je inflacija viša u Srbiji nego u EU – bila je viša i u decembru 2021. (7,9 odsto), i u januaru (8,2) i u februaru (8,8 odsto). Ovo su, dakle, još uvek stope inflacije na koje nisu uticali rat u Ukrajini i izuzetno visok skok cena energenata u martu.

“Inflacija će zaista da bude izazov za novu vladu, ne samo zbog životnog standarda”, kaže za “Vreme” dr Ljubodrag Savić, profesor na Ekonomskom fakultetu u Beogradu. “Verovatno će morati da odmrznu cene proizvoda koje su do sada držali pod kontrolom, nezavisno od toga i drugi proizvodi će poskupeti, ali nije samo to: država ima ozbiljne investicione aktivnosti vezane za izgradnju auto-puteva, na primer. Na Zlatiboru se, recimo, pravi put u blizini moje kuće; u decembru su imali potpuno zatvorenu finansijsku konstrukciju pre nego što su prekinuli radove zbog zime, a sada procenjuju da tim novcem mogu da završe samo dve trećine puta. Dakle, biće sigurno potrebno da im država obezbedi još 30-40 miliona dinara, a to je običan seoski put. Mogu misliti kako će to biti sa auto-putevima, ne verujem da će moći da se nastavi sa do sada planiranim troškovima”, kaže Savić.

Podsetimo, država je početkom decembra 2021. zamrzla cene osnovnih životnih namirnica. Potom, početkom februara, ograničila je maksimalnu cenu goriva, a privremeno je zaštitila i stanovništvo i privredu od strahovitog povećanja cena struje i gasa. Privremeno – jer će stanovništvo i privreda svakako platiti to povećanje kroz otplatu dugova koje država ili državne firme uzimaju kako bi nadoknadile razliku između uvozne i prodajne cene. I ne samo to: država je zabranila izvoz žitarica, u trenucima kada je njihova cena izuzetno visoka, što je razljutilo poljoprivrednike, pa su neki najavili i proteste ispred Vlade Srbije. Ipak, odustali su nakon što su, kako su saopštili, trpeli pritisak i dobijali pozive da ne u proteste.

Uprkos inflaciji koja se bliži dvocifrenom broju – a prema proceni autora Kvartalnog monitora, verovatno je da će u drugom kvartalu i preći 10 odsto – Narodna banka Srbije i dalje drži referentnu kamatnu stopu na jedan odsto. Takođe, uprkos naporima NBS, kurs dinara ipak je skliznuo za 20-ak para prema evru; “Danas” je pisao da je NBS samo od januara ove godine potrošila skoro milijardu evra na odbranu kursa dinara.

Docent na Ekonomskom fakultetu dr Svetozar Tanasković kaže za “Vreme” da je jasno da NBS trenutno sprovodi politiku defakto fiksnog deviznog kursa, što se vidi kada se uporedi promena kursa u Srbiji sa drugim zemljama Centralne i Istočne Evrope, koje sprovode sličnu politiku deviznog kursa, a koje su zabeležile znatno veće promene u prethodnih šest meseci.

“Politika fiksnog kursa pozitivno deluje na investitore kojima je predvidljivost kretanja troškova u različitim valutama izuzetno bitna, što fiksiranje kursa omogućava. Ovo ipak može da dovede do vidnih neravnoteža poput konstantnog trgovinskog deficita, ukoliko se nominalni kurs bitno udalji od realnog, što je prisutno i u slučaju naše privrede. Politika fiksnog kursa u trenutnim okolnostima jakih inflatornih pritisaka i povećane tražnje za evrima ima više koristi nego štete, jer usporava veći porast cena uvoznih proizvoda. Ovde postoji ograničenje u vidu nivoa deviznih rezervi, ali su one za sada na visokom nivou tako da omogućavaju nastavak ovakve politike barem do kraja godine. Ukoliko bi se ovakvi pritisci nastavili, a priliv stranih direktnih investicija u Srbiju u narednom periodu se osetno smanji, NBS bi morala u nekom trenutku da popusti i omogući nominalnom kursu da se odlepi od trenutnog nivoa”, kaže Tanasković.

On dodaje da u proteklih šest meseci intervencije NBS na međubankarskom deviznom tržištu prodaje evre i otkupljuje dinare: “Na ovaj način se smanjuje količina dinara u opticaju, što usporava rast inflacije, ali je bitno da ti dinari ne dospeju ponovo u privredne tokove kroz neke druge monetarne kanale, kao što je to bio slučaj u prošloj godini sa otkupom korporativnih obveznica. Povećanje referentne kamatne stope u narednom periodu je sasvim izvesno, posebno ako znamo da su uporedive zemlje svoje referentne kamatne stope počele da podižu još krajem prošle godine”, kaže Tanasković.

BDP, EPS i MIĆA

Ni rast privrede zemlje, koji vlast naširoko zloupotrebljava u svojoj neprekidnoj propagandi, neće se povećavati po planu. Država je planirala rast od 4,5 odsto, ali je sada izvesno da će on biti mnogo niži – toliko da je čak Bojan Stanić iz Privredne komore Srbije 25. marta izjavio da, ukoliko rat u Ukrajini bude imao nepovoljan scenario, Srbija može da završi i u blagoj recesiji. Veliku ulogu u ovom “uspehu” države imali su EPS i njegov doskorašnji direktor Milorad Grčić.

Ekonomista Libeka Mihailo Gajić kaže za “Vreme” da je “podbačaj” rasta BDP-a posledica više faktora, od kojih kao prvi izdvaja propadanje energetskog sektora.

“Mi smo tokom januara ove godine imali pad u sektoru proizvodnje električne energije od gotovo 20 procentnih poena, zahvaljujući čuvenom iskakanju blokova TENT-a u Obrenovca, usled toga što smo ložili blato umesto uglja, a to je direktna posledica kadrovske politike i politike upravljanja javnim preduzećima u Srbiji. Kada imate politički postavljen menadžment, to preduzeće mora na kraju da trpi na neki način. U poslednjih desetak godina bar na površini je izgledalo da politički menadžment može da upravlja preduzećima, ali se ispostavilo da račun kad-tad dolazi na naplatu, i naša naplata je stigla”, kaže Gajić.

U svom izlaganju na Biznis forumu na Kopaoniku početkom marta, predsednik Fiskalnog saveta Pavle Petrović izjavio je da je u 2021. godini proizvodnja struje u termoelektranama bila najmanja u poslednjih 10 godina, te da je pad proizvodnje nadomešćen uvozom po rekordnim cenama. EPS-u je od oktobra do marta bilo potrebno 500–600 miliona evra, i za tu namenu je najveće i najvažnije preduzeće u Srbiji uzelo kredit od 300 miliona evra, rekao je tada Petrović.

Mihailo Gajić kaže da još uvek ne znamo koliki je račun do sada napravio EPS, ali da je izvesno da on je toliko veliki da će “svakako potopiti poslovanje EPS-a tokom ove godine”.

“U dobrim godinama, EPS je imao profit od oko 50 miliona evra, a nisu ga imali svake godine, tako da će 2022. sigurno završiti sa gubitkom. Ako država preuzme taj dug, to znači povećanje rashoda za subvencije, a za očekivati je da će država morati pojačano da subvencioniše i Srbijagas zbog razlike u ceni energenata, odnosno cene koju plaćamo za gas i prihoda koje Srbijagas ima od prodaje gasa.

Takođe, BDP se računa kao neto izvoz. Veliki uvoz struje tokom januara i februara značio je i promenu te osnovice, tako da će i BDP zbog toga biti nešto niži. Sličan uticaj ima i rast cene energenata, odnosno nafte, što će takođe negativno uticati na rast BDP-a, a ujedno će pogoditi i bilanse preduzeća po Srbiji, jer svako preduzeće mora da troši energent kao svoj bazni input, što znači da će na kraju godine imati manji iskazani profit, te će i porez na dobit koji država naplaćuje biti manji”, kaže Gajić.

I Svetozar Tanasković je saglasan da su problemi u energetskom sektoru direktna posledica upitne kadrovske politike.

“Javni sektor Srbije nikada nije bio imun na političko delegiranje kadrova, ali se čini da smo u protekloj deceniji došli do apsurda da se na najveći broj visokih funkcija biraju osobe samo prema političkoj podobnosti, najčešće bez ikakvog prethodnog iskustva u vođenju velikih sistema koji su od javnog interesa. Rezultati toga su sada vidljivi, i za početak je potrebno definisati minimalne uslove vezane za kvalifikacije i iskustvo kadrova koji se biraju na ovakve funkcije, ne samo u EPS-u i Srbijagasu već i u ostalim preduzećima u javnom sektoru. Pretpostavka koju većina ljudi ima kada je ekonomska politika u pitanju jeste da, kada dođete na neku izvršnu poziciju, dobijate prazno platno na kojem treba da naslikate svoje remek-delo. U realnosti, nasleđujete sliku na kojoj su pre vas vežbali razni ‘umetnici’. Teško je za četiri godine tu sliku prepraviti u ono što gledamo u privredama Slovenije, Slovačke, Poljske i ostalih zemalja. Ove zemlje su to izbegle dobro postavljenim institucijama koje vam, bez obzira na političku orijentaciju, ne dozvoljavaju da crtate nešto što nije u skladu sa dugoročnim interesima zemlje. Neophodni uslovi za brži privredi razvoj su unapređenje institucionalne infrastrukture, vladavine prava, borba protiv korupcije, ulaganje u obrazovanje i izvrsnost u istraživanjima, ali to su oblasti koje donose prinose tek posle 10 godina, i zbog toga nisu u političkom fokusu vlasti već dugo vremena”, kaže Tanasković.

RAT U UKRAJINI, HRANA I JAVNI DUG

Zbog rata u Ukrajini Srbija neće moći da računa na ovo tržište, na koje je 2021. izvezla robu u vrednosti od 163 miliona evra, a znatno je otežan i transport ka ruskom tržištu, u koje je iz Srbije 2021. ušla roba u vrednosti od oko 870 miliona evra.

Ujedno, Rusija i Ukrajina su među vodećim svetskim izvoznicima žitarica, a Rusija i Belorusija među vodećim izvoznicima veštačkog đubriva. I pre napada Rusije na Ukrajinu cene hrane bile su visoke; rat će učiniti da budu još skuplje. Organizacija Ujedinjenih nacija za hranu i poljoprivredu (FAO) saopštila je da je indeks cena hrane u februaru 2022. bio za 20 odsto viši nego u februaru 2021, dostižući tako najvišu vrednost ikada, premašivši dosadašnji najviši indeks zabeležen u februaru 2011. godine.

Prema podacima Ministarstva trgovine, turizma i telekomunikacija Srbije, cene 10 osnovnih namirnica su od januara 2021. do februara 2022. godine porasle za 24,14 odsto – od toga juneće meso sa kostima 36 odsto, pileći batak i karabatak 31,2 odsto, jestivo ulje 30 odsto, pšenično brašno 24,1 odsto…

“Šta će biti sa hranom?”, pita se i profesor Ljubodrag Savić. “Mi je imamo dovoljno, imaćemo dovoljno i sledeće godine, ali, koliko će ona da košta? Poljoprivrednik koji obrađuje 50 hektara zemlje, kaže mi da je prošle godine pred setvu plaćao ureu 40 dinara, a sada, za ovu setvu, plaća ureu 140 dinara, dakle tri, skoro četiri puta više. Prema tome, ne može cena pšenice da ostane 25–30 dinara, pogotovo što se jedan broj ljudi opredelio da ove godine seje kulture koje ne zahtevaju mnogo ulaganja. Ne očekuju ni velike prinose, ali će zaraditi novac da prežive, gledaju da što manje izgubi ove godine, dok prođe kriza”, kaže Savić.

Po njegovim rečima, izazov može biti vezan i za spoljni dug.

“Dug sam sebe hrani. Mi smo živeli u pogrešnom ubeđenju našeg ministra finansija da će period jeftinog novca u svetu trajati beskonačno. Nema od toga ništa. Mi smo se zaduživali, uzimali i niko ne vraća – ne samo Srbija, retko ko vraća kredite u smislu da likvidira kredit. Uglavnom se uzimaju novi krediti, obnove se stari i uzmeš još malo više. Jer, da se krediti vraćaju, nama dug ne bi rastao, nego padao. A dug apsurdno raste, i ono što je bila kamata po dva odsto, toga više neće biti. Ne mogu da kažem da smo u dužničkoj krizi, ali nismo bili dovoljno oprezni, pogotovo kod deljenja pomoći tokom kovida. Veliki je novac tu podeljen, da bi se održala zaposlenost, da bi se održala stopa rasta, ali to sve ima svoju cenu, nema alhemije. Možemo mi stopu rasta da napravimo da bude 10 odsto – zadužimo se još 2-3 milijarde, umesto 50 završiš 150 kilometara auto-puta, i eto stope rasta, a koliko te to košta? Da li možeš to da servisiraš?”, pita Savić.

Podsetimo, na istom izlaganju na Biznis forumu na Kopaoniku početkom marta, predsednik Fiskalnog saveta Pavle Petrović rekao je i da je Srbija neselektivno i bez potrebe prve dve godine pandemije podelila za 50 odsto veću pomoć od uporedivih zemalja Centralne i Istočne Evrope, da su se isti efekti mogli postići sa mnogo manje potrošenih sredstava, te da je država samo građanima neselektivno podelila 1,9 milijardi evra.

“Srbija je olako skliznula u neracionalnosti”, ocenio je tada prof. Petrović, uz napomenu da je zaduženje države moglo biti za 2–2,5 milijardi evra manje da su mere bile racionalnije, a jednako ekonomski efikasne.

Mihailo Gajić pak podseća i na probleme o kojima se trenutno malo govori, a vezani su za Hestil i NIS.

“Hestil u Smederevu je veći deo rude gvožđa uvozio iz Ukrajine. Iako sada Srbija može da izveze više čelika u EU nego ranije zbog povećane kvote, pitanje je da li će to uspeti da uradi, odnosno da li će Hestil uspeti da nađe dodatne količine rude na tržištu, da organizuje prevoz i po kojoj ceni. To značajno može da utiče na performanse cele industrije i na sektor saobraćaja.

Još jedan važan segment, o kome se nedovoljno priča, jesu paketi sankcija EU prema firmama poput Gasproma. EU je zabranila firmama da posluju sa Gaspromom, ali ne samo na izgradnji novih bušotina i na novim investicijama, nego je zapravo zabranila transport gasa preko teritorije EU ka trećim zemljama, što je upravo način na koji gas iz Rusije dolazi u Srbiju. To može da ima uticaja i na uvoz nafte, zato što nafta u Srbiju stiže preko teritorije Hrvatske. Imajući u vidu da Gasprom ima 56 odsto udeo vlasništva u NIS-u, to može da onemogući dolazak sirove nafte i gasa u Srbiju. Postoje indicije da će biti napravljen izuzetak za zemlje Zapadnog Balkana. U slučaju da do toga ne dođe, jedino rešenje je da Srbija otkupi paket akcija Gasproma u NIS-u, tako da država bude pojedinačno najveći vlasnik, pa se sankcije ne bi odnosile na NIS. To bi takođe zahtevalo visoke rashode koji u budžetu nisu planirani”, zaključuje Gajić.

Tekst je deo projekta “Unapređenje demokratije u Srbiji”, koji nedeljnik “Vreme” realizuje uz podršku američke Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). Projekat “Podsticanje javne debate o demokratiji uoči izbora” finansira National Endowment for Democracy. Ovaj tekst, celokupan sadržaj i izneti stavovi su isključiva odgovornost nedeljnika “Vreme” i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja NED-a.