Jedina neizvesnost na predstojećim izborima može da se dogodi u glavnom gradu, gde režim očigledno ne stoji najbolje. To su, možda i bolje nego bilo koje istraživanje, pokazali rezultati referenduma: i pored poziva na bojkot od strane većeg broja opozicionih stranaka i uz relativno malu izlaznost, čak 54 odsto birača zaokružilo je NE.

Opoziciji u prilog na izborima ide i nepopularnost defakto prvog čoveka grada Gorana Vesića. To će teško moći da “pokrije” Aleksandar Šapić kao kandidat za gradonačelnika, jer za vreme izborne kampanje Vesić ne prestaje da se svakodnevno pojavljuje (makar na društvenim mrežama). To vlast može koštati dobrog dela glasova (73.000) koje je Šapić dobio na gradskim izborima 2018. godine (a i na parlamentarnim 2020. godine), i to prvenstveno na Novom Beogradu.

RASTUR RADI U KORIST REŽIMA

Međutim, režimu na beogradskim izborima ide u prilog fragmentacija političkih partija, koja je posebno izražena kod nacionalno orijentisanih stranaka.

Zanimljivo je da je na gradskim izborima prepolovljen broj lista u odnosu na 2018. godinu, pa je umesto 24 liste biračima na raspolaganju (samo) 12, od kojih je izvesno da će samo tri proći cenzus: SNS, Ujedinjeni za pobedu Beograda i Moramo – za dobar grad. Sve ostale liste, njih devet, mogu da se nađu ispod cenzusa. Ni SPS nije siguran jer beleži ogroman pad glasova od 11,5 odsto, koliko su imali 2014. godine na skromnih 6,1 odsto 2018. godine. Njihov položaj posebno otežava činjenica da im je najveći deo birača u poznim godinama, odnosno da se baza njihovih “ubeđenih” birača rapidno smanjuje.

U takvim okolnostima rastur na gradskim izborima lako može biti i veći od 10 odsto, a nije isključeno ni da bude 15 odsto. Na izborima 2018. godine rastur glasova je bio čak 21 odsto, doduše, uz izborni cenzus od 5 odsto; da je cenzus bio 3 odsto, rastur bi bio i dalje visokih 13,4 odsto glasova.

Praktično bez ikakvih šansi za prelazak cenzusa je lista broj 12 (Ruski manjinski savez), a veliko pitanje je i šta može da uradi Nemanja Šarović na mestu broj 9, bez ikakve organizacije iza sebe.

Rastur glasova po pravilu najviše koristi najjačoj stranci: uz rastur od 15 odsto, stranka koja bi osvojila 42,5 odsto glasova može da računa na većinu u gradskoj skupštini.

Teško je verovati da će rastur biti veći od 15 odsto pošto na izbore izlazi samo 12 lista. Izvesno je da će tri liste ubedljivo preskočiti cenzus i da zajedno mogu da dobiju do 80 odsto glasova, ali i ne više od toga. To povlači da će ostalih devet lista “deliti” bar 20 odsto glasova, odnosno da svaka u proseku dobija 2,22 odsto glasova. Ti glasovi neće biti ravnomerno raspoređeni po svim listama, već će određene liste dobiti više a određene manje (posebno dve navedene), tako da statistička raspodela ukazuje da će bar još dve liste “preskočiti” cenzus (za opoziciju bi bilo idealno da to ne bude SPS).

VREDNOST GLASA ZA “MALU” LISTU

Konvencionalna mudrost kaže da birač treba da odabere listu koja sigurno prelazi cenzus jer tako ne rizikuje da mu glas ode u rastur i da od njega najviše profitira najjača stranka. U situaciji kada od opozicije samo dve prozapadne liste (Ujedinjeni za pobedu Beograda i Moramo) izvesno prolaze cenzus, to drastično sužava mogućnost izražavanja političkog afiniteta više od 10 odsto opozicionog biračkog tela. Kako da glasa birač koji iz različitih razloga ne miriše listu iza koje stoji Dragan Đilas ili smatra da su “Moramo” potpuno neozbiljni? Upravo ta “konvencionalna mudrost” može da dovede do povećane apstinencije birača, posebno u trenutku kada vlada velika apatija u društvu, uz dodatnu nesigurnost koju izaziva rat u Ukrajini. Pored nacionalno orijentisanih stranaka na ivici cenzusa, u Beogradu se nalazi i lista Borisa Tadića (kao “potpuno proevropska”).

Međutim, stvari ipak nisu jednostavne, jer u ovako “tesnim” okvirima birači ipak imaju mnogo rezona da glasaju i za liste koje ne prolaze “sigurno” cenzus. U čemu je štos? Ako uzmemo u obzir da će u apsolutnim brojevima za prelazak cenzusa biti potrebno oko 25.000 glasova (2018. glasalo je 814.000 birača), i ako pretpostavimo da će bez “neodlučnih” glasova bar dve liste imati više od 20.000 birača (na to ukazuje statistička raspodela), uz oko 5.000 “dodatnih” glasova te liste će preskočiti cenzus. Odnosno, ako bi 10.000 “dodatnih” glasova potencijalnih apstinenata dovelo da dve manje opozicione liste pređu cenzus, ukupni rastur glasova biće mnogo niži od 15 odsto. To automatski podiže prag za većinu koju treba da ima SNS (sa SPS-om), odnosno, umesto na primer 42,5 odsto, za većinu će biti neophodno da dobiju bar 46 odsto glasova. Prema podacima kladionica, koje su se do sada pokazivale kao vrlo pouzdane, čak četiri liste se nalaze u blizini cenzusa (jedna lista ga preskače), tako da bi sa po dodatnih 5.000 glasova sve one ušle u skupštinu grada.

Glasanje neodlučnih birača za slabije pozicionirane liste pokazuje svojevrsni paradoks: ako bi tih, uslovno rečeno dodatnih 10.000 glasova potencijalnih apstinenata otišlo na dve “sigurno prolazne” opozicione liste, to bi njima donelo samo jedan od 110 mandata (možda i dva, koliko bi izgubio SNS). Sa druge strane, ako bi uz te glasove dve male liste preskočile cenzus, one bi dobile čak sedam odbornika, i tada SNS dobija četiri odbornika manje. Zato glas neodlučnih birača vredi nekoliko puta više ako se uloži u opozicionu stranku na ivici i ona preskoči cenzus, nego u one koje sigurno prelaze cenzus.

Naravno, uvek postoji rizik i takvog glasanja: prvo, ta lista možda i ne prođe cenzus, a drugo, pitanje je da li ta lista možda neće na kraju ipak kolaborirati sa Vučićem. To ostavljamo na ocenu samim biračima, ipak je realno očekivati da bar dve liste neće ni pod kojim uslovima sarađivati sa režimom.

Ali, da zaključimo: birači koji u “sigurnim” listama ne vide svoju političku volju, mogu slobodno da glasaju i za neku od lista na “ivici”. Šansa da taj glas “propadne” postoji, ali je i potencijalni dobitak mnogo veći nego da se glasa za “sigurne” liste, a može biti i odlučan momenat u borbi protiv režima.