Korona i turizam 2022: Mađarska i Srbija
foto: mađarska agencija za turizam, www.schfoto.hu
Dva načina suočavanja sa virusom
Dok se u Mađarskoj ozbiljno radi na svim aspektima vezanim za turizam, situacija u Srbiji je sasvim drugačija iako se često govori kako se tu nalazi razvojna šansa zemlje. “Da bi ponudili stranim turistima više, oni prvo moraju da stignu do Srbije. A Beograd, recimo, i dalje nema glavnu železničku stanicu. To ga čini jedinom prestonicom Evrope koja nema železničku stanicu do koje građani znaju da dođu, a o turistima da ne govorimo. Rok za modernizaciju pruge je probijen skoro pet godina, pa ni danas ne možete vozom iz Beograda u Budimpeštu”, kaže za “Vreme” Tatjana Potić iz turističke agencije Oktopod. Prema njenim rečima, problem je i sa kapacitetima na nivou lokalnih vlasti, jer oni nemaju potreban kadar koji bi pripremio projekte, kako bi se onda moglo aplicirati za sredstva iz pristupnih fondova EU i na taj način sredila infrastruktura. Pa je tako Kopaonik usred ovogodišnje sezone nekoliko dana ostao bez vode jer je predimenzioniran i infrastruktura ne može da podnese toliki broj smeštajnih objekata
Dve godine od izbijanja pandemije i godinu dana nakon što je zatinjala ubrzo bila i ugašena nada da će moći kao nekad da se putuje, ali i živi od turizma, deluje da se za hotelijere, turističke agencije i putnike ipak vraća stara realnost. Većina država ukida epidemiološke mere. Novi virus korona kao da pokazuje znake umora i nošen nagonom za opstankom pretvara se u izazivača sezonske infektivne bolesti nalik gripu.
Gotovo dvogodišnju pauzu turističke organizacije država u okruženju iskoristile su da svoju ponudu unaprede i osveže, da kreiraju strategije nastupa za naredne godine, ali i rade na infrastrukturi.
Primer Nacionalne turističke organizacije Mađarske jedan je od boljih: 35 hotela je trenutno u fazi rekonstrukcije; unapređuje se oko 14.000 jedinica privatnog smeštaja (država pomaže i renoviranje smeštaja koji se izdaju preko AirBNB-a i drugih aplikacija); 115 plaža i 600 smeštajnih objekata tipa bed and breakfast već je obnovljeno u okviru državnog programa turističkog razvoja ove zemlje – Kisflaudy programa.
Naime, on je pokrenut još 2017. godine kao ključni stub Strategije turističkog razvoja Mađarske, s ciljem da ona postane turistički sedište centralne Evrope. Planirani razvoj nije zaustavljen tokom pandemije. Radilo se ne samo na turističkoj infrastrukturi, smeštajnim kapacitetima, restoranima i banjama, već i kada je reč o ulicama, trgovima, zgradama i drugim objektima od kulturno-istorijskog značaja.
Program je takođe usmeren i na zaštitu kulturne baštine. Taj posao vodi neprofitna organizacija NOF (National Heritage Protection and Development Nonprofit) upravljajući sa 50 objekata, među kojima se, između ostalog, nalaze najreprezentativniji zamkovi i palate. Jedan od njih je i zaštitni znak Budimpešte, dvorac Buda. Kako bi mu se vratio stari sjaj kakav je imao pre Drugog svetskog rata, unutar kompleksa dvorca obnavljaju se sve zgrade i četvrti.
Osim toga, u turističkoj ponudi Mađarske su i novi programi i nove rute, poput posete vinskim regijama. Mađarska ih ima čak 22, a u 32.000 vinarija godišnje se proizvede oko 270 miliona litara vina. Zasadi vinograda zauzimaju ukupno oko 65.000 hektara.
IZ SRBIJE KA MAĐARSKOJ
Iako je najavljivano da će se 2018. od Beograda do Budimpešte stizati za dva sata i 45 minuta, a brza pruga sa modernim vozom na sprat je od pre koji dan uspela tek da dođe do Novog Sada, građani iz Srbije stižu do Mađarske na druge, sporije načine, ali i dalje u velikom broju.
“U 2021. godini broj noćenja gostiju iz Srbije je, na sreću, povećan za 50 procenata u odnosu na 2020. godinu, a Srbija je u 2021. bila na 16. mestu država iz kojih turisti dolaze u Mađarsku”, kažu u Nacionalnoj turističkoj organizaciji (NTO) Mađarske.
U tom smislu, Budimpešta je i dalje najpopularnija, pa je poslednjih nekoliko godina oko 40 osto noćenja srpskih gostiju ostvareno upravo u mađarskoj prestonici. Posebno je popularna među mladima zbog svog noćnog života, ali i šopinga. Na drugom mestu za srpske turiste je Segedin, kao jedan pod pograničnih gradova, a veoma su posećene i banje poput Morahalom, Mako, Zalaegerseg i banje Đula. Inače, u prošloj “koronskoj godini” oko 52.000 srpskih gostiju je posetilo Mađarsku i ostvarilo oko 141.000 noćenja u hotelskim i privatnim smeštajima.
BOLJE OD OČEKIVANOG
U NTO Mađarske posebno su ponosni na Nacionalni centar za snabdevanje turističkim podacima (NTDSC), budući da sada u realnom vremenu mogu da vide ukupne podatke svih mađarskih smeštajnih objekata kako unapred (pre rezervisanja), tako i baš u tom trenutku. Na osnovu ovih informacija, prave se prognoze i one kažu da će očekivani, ukupan broj noćenja domaćih i stranih gostiju u Mađarskoj u 2022. biti između 34 i 37 miliona.
Pune dve godine nakon izbijanja pandemije, situacija u mađarskom turizmu je, reklo bi se, više nego zadovoljavajuća. Očekivana stopa ovogodišnjeg rasta je oko 25 odsto u odnosu na prošlu, čime bi se doseglo 85 odsto u odnosu na rezultate iz 2019. godine.
Tokom jeseni 2021. domaći turistički promet je dostigao, a na momente i premašio, nivo rekordne 2019, posebno u ruralnim područjima Mađarske, čime je značajno doprineo oporavku tamošnje turističke industrije. A onda su postepeno i strani gosti počeli da se vraćaju u Budimpeštu gde je ostvareno ukupno 20 odsto od svih noćenja turista u Mađarskoj. Taj udeo je iznosio samo 14 odsto u 2020. godini. Ukupni prihodi mađarskih smeštaja u 2021. godini iznosili su 370 milijardi forinti (oko 972,23 miliona evra). Od početka 2022. godine Mađarsku je posetilo 1,4 miliona gostiju iz svih delova sveta, a ukupni prihodi smeštaja iznosili su 57 milijardi forinti (oko 149,77 miliona evra).
I dok se u Mađarskoj ozbiljno radi na svim aspektima vezanim za turizam, situacija u Srbiji je, nažalost, drugačija iako se često govori kako se tu nalazi razvojna šansa zemlje.
“Da bi ponudili stranim turistima više, oni prvo moraju da stignu do Srbije. A Beograd, recimo, i dalje nema glavnu železničku stanicu. To ga čini jedinom prestonicom Evrope koja nema železničku stanicu do koje građani znaju da dođu, a o turistima da ne govorimo. Rok za modernizaciju pruge je probijen skoro pet godina, pa ni danas ne možete vozom iz Beograda u Budimpeštu”, kaže za “Vreme” Tatjana Potić iz turističke agencije Oktopod.
Prema njenim rečima, problem je i sa kapacitetima na nivou lokalnih vlasti jer oni nemaju potreban kadar koji bi pripremio projekte, kako bi se onda moglo aplicirati za sredstva iz pristupnih fondova EU i na taj način sredila infrastruktura. Tako je Kopaonik usred ovogodišnje sezone nekoliko dana ostao bez vode jer je predimenzioniran i infrastruktura ne može da podnese toliki broj smeštajnih objekata. I na Zlatiboru je slična situacija, konstatuje Tatjana Potić.
Turizmološkinja Sara Starčević smatra da ukoliko postoji volja da se turizam kao grana privrede vrati na stanje iz 2019, neophodno je veće usmerenje na podizanje svesti o turističkim potencijalima naše zemlje, očuvanje prirode i nastavak medijske promocije turističke ponude Srbije. Zatim, važno je ulagati i pomagati domaćim hotelijerima, pre svega u manjim mestima, kako bi ponuda i kvalitet bili na jednako visokom nivou.
“Pored toga, u samom Beogradu je neophodna veća ponuda grupnih i individualnih poseta unutrašnjosti Srbije i isticanje najatraktivnijih delova naše zemlje, kako bi strani turisti, kojih je još uvek najviše u prestonici, imali prilike da što bolje upoznaju ostatak naše zemlje”, smatra Sara Starčević.
Ona dalje napominje da je u periodu nakon početka pandemije bilo više promocije domaćeg turizma u medijima, ali da to nije dovoljno da bi se on održao i kasnije ili išao uzlaznom putanjom. Ono što ohrabruje je sve veći broj etno-sela u Srbiji, ali i nova ulaganja u modernizaciju Beograda.
“Naša zemlja nudi prirodne lepote kakve se ne mogu naći bilo gde, ali je i potrebno dodatno ulaganje i održavanje istih, a toga nema dovoljno. Pogledajte Sloveniju – ona je primer koji pokazuje na koji način održavanje prirodnih lepota dovodi do velikog broja stranih turista”, dodaje Sara Starčević.
Tanja Potić iz Oktopoda smatra da je za razvoj turizma neke države ključno da u turističke centre prvenstveno putuju državljani te zemlje, budući da su oni ti koji razvijaju destinaciju, a stranci dolaze tek kasnije.
“Potrebno je ulagati u varošice i sela da bi u njima mogli ostati mladi koji bi imali gde da školuju svoju decu i da oni sami rade u turizmu, kao delatnosti koja pokreće mnogo drugih delatnosti, poput poljoprivrede i zanatstva, a minimalno šteti okolini. Potrebno je da u tim mestima bude bolja zdravstvena zaštita, da bi ti ljudi imali gde da se leče i da leče svoje stare.”
Sagovornica “Vremena” dalje naglašava da banje moraju da odvoje rehabilitacione kapacitete od spa kapaciteta.
A gde je najveća šansa Srbije?
“Jedan od inostranih partnera sa kojim sam sarađivala je kazao da je Srbija idealna za putovanja šarma, kako ih je nazvao. Ljudi i običaji u očuvanoj prirodi su naša prava šansa”, smatra Tatjana Potić.
Kao dva projekta kojima nije posvećena potrebna pažnja ističe projekte Dunav i Rimski carevi. Pomalo se radi na vinskim turama, ali veliki problem je, prema rečima Tatjane Potić, to što hotelijeri u Srbiji ne daju podršku, prvenstveno cenovnu, turističkim agencijama već bolje uslove daju direktnim klijentima, pa je teško osmisliti i ostvariti isplativ program grupnih obilazaka.
Šta još nije iskorišćeno?
“Recimo, jedan od primera kako se ne može koristiti nešto što je urađeno je Golubačka tvrđava, u kojoj zaposleni ne poznaju posao i ne umeju da organizuju razgledanja, pa se borimo za termine. Lokaliteti nemaju stalnu vodičku službu i onda vam se može desiti da dođete na Lepenski Vir i da, osim lokalnog kučeta, nema ko da vas dočeka”, zaključuje Tatjana Potić.
A od države – ništa
Tatjana Potić, Turistička agencija Oktopod
“Zaposleni u turističkim agencijama u Srbiji nisu dobili značajnu sektorsku pomoć.
Jedina pomoć za zaposlene u turističkim agencijama predstavljala je dva puta po minimalna neto zarada, prvi put Uredbom iz decembra meseca 2020. i drugi put Uredbom iz februara 2021. Naravno, za one koji su preživeli do tada.
Prva reakcija resornog ministarstva je usledila 30. 4. 2020. godine donošenjem Uredbe o ponudi zamenskog putovanja tj. 45 dana od proglašenja vanrednog stanja u zemlji. Privredna društva i preduzetnici u tih 45 dana su bili u magli, kao i putnici koji su imali rezervisane i uplaćene aranžmane u turističkim agencijama. Tokom vanrednog stanja pokušavali smo da u direktnim kontaktima sa partnerima u inostranstvu pronađemo način da ne propadnemo, kao i da sačuvamo naše stalne putnike. Prva “pomoć” je usledila svim zaposlenima u Srbiji, tri neto plate uz odlaganje plaćanja poreza i doprinosa na plate za sedam meseci i mogućnost plaćanja u 24 rate. Međutim, uslov je bio da se ne smanji broj radnika na neodređeno vreme za više od 10 posto u roku od tri meseca nakon primanja poslednje uplate za neto platu (realno u narednih šest meseci) u odnosu na datum kad je doneta Uredba. Mi nismo uzeli tu “pomoć” jer nismo držali radnike na određeno vreme, već smo sve kvalitetne radnike imali prijavljene na neodređeno i nije bilo realno da bez dinara prihoda održimo broj od preko 70 zaposlenih narednih šest meseci (tri meseca plaća neto država, a tri mi, dok svih šest meseci poreza i doprinosa snose samo firme. Istu ovu pomoć su dobili svi zaposleni, uključujući zaposlene u IT sektoru i apotekama. Znači i oni koji nisu imali pad prometa, a kamoli potpuni prestanak rada. Stoga se ovo ne može računati u sektorsku pomoć.
Turistički vodiči nisu bili prepoznati kao kategorija koja uopšte postoji jer uglavnom nisu bili prijavljeni. Tek posle akcija tj. performansa koje smo izvodili u Beogradu, dobili su jednokratnu pomoć. Međutim, i to nisu dobili svi.
Gradski hotelijeri su dobili pomoć po krevetu i sobi da se ublaže posledice, ali fiksni troškovi koje hoteli imaju su toliki da je dobar deo njih tim sredstvima samo trenutno prigušio požar. Koliko mi je poznato, porezi i takse koje moraju da se plaćaju nisu bili smanjivani tokom pandemijske krize, a povećani su troškovi za održavanje higijene u skladu sa novim pravilima. Takođe, smanjen je kapacitet hotelskih objekata pa su smeštajne jedinice koje su primale goste snosile veći iznos fiksnih troškova, jer su morale pokriti fiksne troškove i za sobe koje nisu mogle biti izdate gostima, ali su isto tako morale biti održavane i funkcionalne s obzirom da su deo celog objekta.
Konačno, autobuski prevoznici su dobili pomoć nakon više od godinu dana od početka pandemije koja je uplaćivana sukcesivno tokom šest meseci za registrovane autobuse. Pretpostavljam da su računali da autobuski prevoznici neće registrovati autobuse kad im istekne registracija sve dok se situacija ne popravi, pa da će samo njima bliski moći da prime pomoć ili neki poput nas koji nisu odustali odnosno gde su vlasnici bili dovoljno finansijski jaki da održavaju poslovanje bez pomoći.”
Mirko Levajac, Rubicon travel
“Mislim da u Ministarstvu trgovine, telekomunikacija i turizma naš sektor nema dovoljan autoritet, znanje i snagu da bi Vlada bila usmerena na to da podstiče turizam.
Većina odluka o pomoći su više socijalnog karaktera ili su to kratkoročne, nedovoljno korisne injekcije u poluživo telo.
Jer dobiti ukupno 10 minimalaca u dve krizne godine za plate radnika, uz obavezu čuvanja ukupnog broja zaposlenih za dupli period davanja mesečnih pomoći, uz plaćanje PIO 60 odsto od strane poslodavca, nije potpora preduzeću nego namenska injekcija za zaposlene.
Ja sam dobio za firmu 940.000 dinara za minimalac za četiri zaposlena radnika. Ako posmatramo period od 24 meseca, to znači da sam dobio po zaposlenom oko 10.000 mesečno, a platio sam pun PIO za svakog zaposlenog, što iznosi18.000 mesečno… U okruženju niko nije dobio toliko malo.
Konkurisao sam za kredit Fonda za razvoj i dobio 4.000.000 tek u februaru ove godine, znači posle godine dana čekanja. A trebalo je Fondu dokazati pozitivnost u poslovanju.
Do februara je samo moja lična odluka bila da trošim finansijska sredstva firme za plate radnika. A jednostavna računica kaže – minimalac i PIO su ukupno oko 50.000 din, za 24 meseca i četiri radnika, to iznosi 4.800.000 dinara!
Zaposleni u turizmu su se masovno zapošljavali u drugim privrednim granama, tako da je bio značajan odliv kadrova. Da bismo zadržali dobar kadar, plaćali smo ih još preko ovoga 15.000–20.000 din mesečno čekajući ponovni početak rada.
Moj primer pokazuje da nisam dobio ništa, već obavezu da vratim državi za pet godina 4.200.000 dinara. Preživeo sam uragan, ali su firme pred kolapsom pa je državna odluka produžavanja vraćanja novca do 2023. godine slamka za spasavanje.
Da bi bio turoperator bez veze u osiguravajućim društvima, moralo se aplicirati u banci i uz vrlo strogu analizu firme dobila se ne garancija putovanja, nego proizvod “kreditiranje rizičnog posla preduzeća… Ja sam banci dao 120 odsto gotovinskog depozita u iznosu od 36.000 evra i još menice da bih dobio licencu A.
Da zaključim, još pre korone bio je proces ukrupnjavanja firmi koje će se lakše nadzirati, po cenu leševa porodičnih agencija. I mere pomoći su tako dizajnirane, pa je zaključak poražavajući.”
