Izbori su rezultat kontinuiranih političkih aktivnosti, rezultat stalne komunikacije političkih partija i njihovih aktualnih i potencijalnih pristalica, ali i određenih istorijskih okolnosti. Malo je partija u nas koje se mogu pohvaliti stalnim aktivitetom i stalnom komunikacijom sa pristalicama. Pomenimo kao izuzetke samo Srpsku naprednu stranku i Stranku slobode i pravde. Ostale su zabavljene unutrašnjim sukobima i razlazima ili tavore. A od izbora očekuju čudo!

Predizborno mnenje je sekvenca opšteg javnog mnenja, a izborni rezultat je tek saldo onoga što se desilo i što se dešava pre izbora. Nastojeći da izbegne opsesiju izbornim rezultatom tako karakterističnu za političare i najveći deo medija, Demostat se u ovom istraživanju bavio društvenim kontekstom u kojem se izbori dešavaju.

Upravo taj kontekst definiše izbore i bitno utiče na sam rezultat izbora, stoga je društveni kontekst izbora i bio glavni cilj našeg istraživanja.

U ovom tekstu predstavlja se deo nalaza predizbornog istraživaja javog mnenja koje je realizovao Istraživačko-izdavački centar Demostat putem telefonske ankete (CATI), od 9. do 17. marta, na uzorku od 1223 ispitanika. Interval poverenja: za 5 odsto, za populaciju 5.200.000, sa 95 odsto verovatnoće: +/-1,34; za 50 odsto, sa 95 odsto verovatnoće +/-3,07. Broj pitanja 30; prosečna dužina intervjua 10,5 minuta.

Međutim, cilj je samo delimično ostvaren. Opseg pandemije nije dozvoljavao da ostvarimo optimalnu realizaciju istraživanja. Umesto zamisli o neposrednom ličnom intervjuu, bili smo prinuđeni da podatke prikupljamo putem telefonske ankete čija primena u Srbiji nosi niz slabosti, a pre svega veliki broj odbijanja ankete i mali broj pitanja, sa manjim brojem ponuđenih odgovora. Takozvana poststratifikacija nije čarobni štapić koji otklanja sve slabosti telefonske ankete – realno moguć uzorak ostaje artificijelan jer se statističkim putem ne mogu otkloniti sve greške koje proističu iz telefonskog kontakta sa uzorkovanim pojedincima u konfuznom javnom mnenju zaplašenih ljudi čije je međusobno nepoverenje i nepoverenje prema mogim politički i društveim istitucijama veoma visoko. O tome svedoči i nalaz iz ovog martovskog istraživanja Demostata po kojem oko dve petine ispitanika koji su prihvatili telefonsku anketu “priznaju” da se boje razgovora o izborima sa nepoznatim ljudima. Sve u svemu, rezultati predizbornih telefonskih anketa u Srbiji, jedino primenljivih u vreme pademije, samo su indicije o stvarnom odnosu građana prema izborima.

IZBORI NA RAZROVANOM POLITIČKOM POLJU

Retko ko danas u Srbiji ne primećuje političku polarizaciju ovdašnjeg naroda. No, mnogo manje se upotrebljava sintagma “Za i protiv sadašnje vlasti”, a mnogo više “Za i protiv Vučića”. I već to pokazuje prirodu i karakter političkih odnosa u Srbiji. Potom u javnim neformalnim razgovorima sledi kuknjava za jedinstvom i prizivanje sabornosti. I kao da svi zaboravljamo da su polarizacija i pluralizacija prirodne dimenzije društvenih odnosa, od vlasništva nad svojinom do ideologije i “sportskog” navijanja.

Važno je primetiti da često pominjana politička polarizacija ima oblik komete: glavu kao “čvrsto jezgro” i široki lepezasti i razuđeni “rep”. Tako jedan pol naše polarizacije čini vazalno organizovan kartel vlasti – vožd kao senior sa svojim vazalima, njihova partija, njihovi miljenici i njihovi navijači. Drugi pol naše polarizacije baš i nije neki pol, već više nešto što ostaje iza onog dominantnog pola, iza glave komete. To je razuđena konfuzna masa sa usamljenim ostrvima organizovanog političkog pogleda na ovo društvo i tek poslednjih nekoliko meseci nalazimo pojavu organizovanog političkog delovanja gde, na političkom polju, prepoznajemo nekoliko aktera koji, hteli-ne hteli, definišu izbornu scenu Srbije.

Na jednoj strani političkog polja je najbrojnija vazalno organizovana politička partija koju integriše i drži u rukama najpopularniji političar kojeg narod percipira kao svemoćnog vođu. U njihovom vlasništvu je država sa monopolom sile i dominacijom nad sve tri grane vlasti, kao i znatna prevlast nad medijima…U njihovoj službi je nekoliko stotina hiljada zaposlenih uglavnom visokoobrazovanih radnika.

Na drugoj, opozitnoj strani je jedna nešto brojnija partija i mnoštvo malobrojnih partija, pokreta i udruženja, nekoliko labavih političkih saveza među kojima je najbrojniji savez okupljen oko najbrojnije opozitne partije, a tu je i nekoliko malih partija spremnih da se u svakom trenutku priklone svemoćnom vladaru…

Na trećoj strani je raspolućeno javno mnenje koje je proisteklo i stalno proističe iz većinske podaničke političke kulture. Na jednoj polovini tog mnenja nalazimo partijske pristalice, a među njima su nešto malo brojnije pristalice domiantne partije i njene partokratske države i njene voluntarne finansijske, institucionalne, sudske, medijske i svake druge svemoći. Opozitne partjske pristalice su rasute po brojnim partijama i po celom političkom polju, od ekstremne desnice, do deklarativne levice. Drugu javnomnjensku polovinu obeležava svakojaka konfuzija svega i svačega, politička zbrka, galimatijas…

Na četvrtoj strani političkog polja nalazimo rastureno civilno društvo. Na toj sceni izdvaja se tek dvadesetak organizacija koje drže do svog integriteta i koje u javnosti održavaju pozitivnu predstavu o samosvojnom civilnom društvu pred sve širim naletima falsifikovanog civiliteta organizacija partokratske države…

U petoj dimenziji ovdašnjeg političkog sveta nalazimo razbucanu inteligenciju. Ogromna većina je u unutrašnjoj internaciji, drugi veliki deo priklonjen je partokratskoj državi i njenom vlasnicima, što prikriveno što javno; u trećem delu se prepoznaju desetine javnih ljudi koji održavaju dignitet ove društvene grupe. Generalno gledano, jedni su u službi partokratske države a drugi čekaju procenjujući stranu na kojoj će biti politički pobednici, kako bi im se priklonili i uzeli udela u podele pobedničkog venca i pobedničkog kolača!

Kakav se rezultat izbora može očekivati ako su izborni akteri takvi kakve smo ih ovde ovlaš naznačili? Da li se može očekivati promena smera izbornih orijentacija? Da li je moguć dobar izborni rezultat opozitnih partija, koalicija, pokreta i udruženja?

Prethodno pitanje se odnosi na verodostojnost izjava potencijalnih birača o svojim izbornim opredeljenjima. Dakle, koliko je izjava anketiranih ljudi o tome da li će izaći na izbore i potom ako izlaze za koga će glasati, izraz stvarnh pogleda na političku scenu Srbije? Isto pitanje se odnosi i na samo glasanje. Da li je glasanje zaista rezultanta stvarnog mišljenja birača o partijama i koalicijama ili je rezultat raznih pritisaka koji se vrše od strane političkih moćnika i straha da “oni koji sve znaju” ipak ne saznaju za koga je ko glasao.

Ista je i valenca istraživanja, odosno istraživača predizbornog mnenja građana Srbije. Koliko su istraživači zanatski i u celini gledano profesionalno sposobni i vrednosno namerni da savladaju sve prepreke koje se pojavljuju pri pokušaju da se dođe do autentičnog pogleda ispitanika na izbornu scenu?

I na kraju, da li je uopšte nekome potrebna objektivna slika izbornih stavova i izbornog ponašanja građana ili je naručiocu (političarima i medijima) potrebna samo potvrda onoga što on vidi ili želi da vidi na predizbornoj sceni Srbije?

NEKI GRAĐANI SU PROTIV POSTOJEĆE VLASTI, ALI NEĆE DA GLASAJU ZA OPOZICIJU

U poslednjih nekoliko meseci došlo je do važnih promena u percepciji i stavovima javnog mnenja u odnosu na vlast i partokratsku državu i na potrebu promene vlasti onakve kakva je sada na delu. U prvoj polovini marta ove godine nalazimo da su gotovo izjednačena politička opredeljenja za tri opcije odnosa građana prema promeni vlasti:

• za trećinu ispitanika (32 posto) dobra je i sadašnja vlast;
• nepuna trećina (30 posto) ispitanika misli da bi bilo dobro da neko drugi bude na vlasti;
• za nešto više od trećine ispitanika (38 posto) svaka je vlast ista; svejedno ko je na vlasti.

U odnosu na istraživanje obavljeno u drugoj polovini decembra prošle godine, isti je broj ispitanika koji pristaje uz aktualnu vlast, opao je broj ispitanika kojima je svejedno ko je na vlasti sa 49 posto na 38 posto, a na trećoj strani povećan je gotovo duplo – sa 18 na 30 posto – broj ispitanika koji smatra da je bolje da dođe do promene vlasti. Ovakvi nalazi i ovakvi trendovi ukazuju na to da u Srbiji više neće biti isto, bez obzira ko će imati većinu u Skupštini Srbije, ko će biti izabran za predsednika Republike i ko će biti vlast u Beogradu.

Međutim, treba reći da se pozitivan stav prema promeni vlasti još nije pretočio u glasanje za partije opozicije. Drukčije rečeno, nešto je više građana koji se izjašnjavaju za promenu vlasti nego građana koji iskazuju nameru da glasaju za stranke opozicije koje bi izvele tu promenu. S druge strane, za nekoliko postotaka je više građana koji će glasati za partije sadašnje vlasti nego građana koji su na nivou stavova za opstanak te iste vlasti. Vidljiva je razlika između mišljenja i vrednosne ocene postojeće vlasti i izbrnog ponašaja jednog broja građana.

Nekoliki razlozi doprinose ovoj nadmoći političkog odnosno izbornog ponašanja u odnosu na ideološko opredeljenje građana kada je reč o aktuelnim i potencijalnim pristalicama vladajućih partija. Jedan deo građana podleže pritisku vladajućih partija (zastrašivanje, ucenjivanje i podmićivanje) i zanemaruje svoje ideološko opredeljenje pa glasa za partije vlasti. Drugi deo građana vladajućoj partiji privlači imidž lidera stranke i njegova politička svemoć pa glasa za njegovu partiju zanemarujući svoja opredeljenja. Treći deo građana koji glasa za vladajuće partije zanemarujući svoje ideološke poglede i svoje vrednosti čine oni na koje jači uticaj na glasanje ima prividna kompaktnost dominantne partije i koalicije koju vodi SNS, naspram rasutih opozicionih partija. Okosnicu opozitnih partija čini koalicija Ujedinjeni za pobedu Srbije i Zeleno-leva koalicija Moramo. Ove dve koalicije sa još nekim opozitnim partijama koje pređu cenzus a koje neće promeniti stranu, mogu da ostvare značajni rezultat. Prema izbornim namerama naših ispitanika sredinom marta ove godine, ove partije uz podršku drugih opozicionih stranaka koje pređu cenzus i ne pređu u tabor političkih partija koje su sada na vlasti, imaju dobre šanse da osvoje većinu na lokalnim izborima u beogradskom regionu.

O karakteru eventualne izborne pobede vladajuće partokratije govori procena legitimnosti izbora i legitimnosti izborne kampanje i drugih sredstava koji se primenjuju uoči aprilskih izbora.

LEGITIMNOST APRILSKIH IZBORA

Legitimnost predstojećih aprilskih izbora je pod velikim znakom pitanja. Možemo čak tvrditi da znak pitanja nije potreban. Javnomnjenska delegitimacija izbora je činjenica koju je teško poreći i o tome posredno ili neposredno govore istraživanja i analize Demostata, Crte, Biroa za društvena istraživana i drugih. O osnovnim formama delegitimacije izbora svedoče sledeće pojave:

• visoka politički motivisana izborna apstinencija građana;
• rasprostranjeno mišljenje o nepoštenim i neslobodnim izborima;
• izborna patologija: zastrašivanje, ucenjivanje i podmićivanje potencijalnih birača;
• medijski monopol dominantne partije;
• funkcionerska kampanja…

Prema nalazima Demostatovog istraživanja, dve petine ispitanika (43 posto) misli da predstojeći izbori neće biti pošteni i slobodni. Takođe dve petine ispitanika (41%) ima suprotno mišljenje: predstojeći izbori biće pošteni i slobodni. Približno svaki šesti ispitanik nije odgovorio na ovo pitanje, bilo da nije imao odgovor bilo da je ostao uzdržan.

Prema predizbornom mnenju građana, 45 posto ispitanika misli da narod ne izlazi na izbore zato što misle da njihov glas ne može ništa da promeni; 29 posto smatra da se “mnogi ljudi plaše da glasaju za one koje hoće jer ih neki ucenjuju i prete im”; približno svaki osmi ispitanik nije znao da odgovori na ovo pitanje.

Višepartizam se nije ukorenio u Srbiji bez obzira na političke promene koje je doneo 1990, 2000. i 2012. godine. Broj punoletnih građana koji delegitimišu višestranačke izbore i izbore uopšte doseže polovinu upisanih u birački spisak. Natruha jednopartizma danas ima više nego što je bilo natruha političkog pluralizma za vreme jednopartijske vladavine. Partokratija menja formu, a suština ostaje ista: jedan vođa, jedna partija i neprijatelji na sve strane.

ZLOUPOTREBA NARODNIH EMOCIJA

Nesumnjivo da građani pitanje privrede i pitanje životnog standarda vide kao dominantna. O tome svedoči i podatak da ta pitanja smatraju najvažijim u partijskim programima – tako misli više od dve trećine ispitanika.

Trećina ispitanika kada poredi sadašnje ekonomsko stanje svog domaćinstva sa stanjem od pre godinu dana, kaže da je sada lošije. Ako ovom postotku dodamo i 24 posto onih koji kažu da je stanje isto kao i pre godinu dana ali da očekuje pogoršanje, onda nalazimo da 57 posto ispitanika ili živi lošije nego prošle godine ili očekuje da će se pogoršati ekonomsko stanje njegovog domaćinstva.

U svakom slučaju, pitanja privrede, životnog standarda, zapošljavanja, visine plata i druga pitanja vezana za rad predstavljaju temelj na kojem nastaju političke i vrednosne ocene, kao i emocije koje imaju političku težinu. Dugogodišnja istraživanja ukazuju na povezanost promena raspoloženja kao što su osećanje bojazni i straha, osećanje nade da će biti bolje, osećanja nesigurnosti i neizvesnosti, zadovoljstva i nezadovoljstva – obeležavaju emocionalnu klimu uoči ključnih društvenih promena, kao onih koje su se dogodile 1990. i 2000. godine.

Opšte je ovdašnje pravilo da vlasnici vlasti zastrašuju narod koji mogu da zastraše, raspiruju nadu kod naroda kojem je jedino nada preostala, obećavaju životnu sigurnost onima kojima je preko potrebna (“S nama nema neizvesnosti”), sve u cilju opstanka na vlasti. Aspiranti na vlast tvrde da nema razloga za strah, da upravo oni donose ostvarenje nade i da garantuju minimum sigurnosti i izvesnosti, a sve u cilju osvajanja vlasti. (Ovde ostavljamo po strani jednu civilizacijski opasnu emociju – generisanje i osporavanje mržnje prema drugima i prema svakoj drugosti.) Tako je bivalo 1990, 2000, 2012, a po svemu sudeći, predstoji nam opet jedna takva prelomna godina, bilo na ovim sada bilo na sledećim izborima.

Ako raspoženja građana Srbije podelimo na pozitivna kao što su zadovoljstvo, nada da će biti bolje, osećaj sigurnosti i sl., i na negativna raspoloženja kao što su nezadovoljstvo, bojazan i strah, nesigurnost i sl., onda se u poslednjih šest meseci primećuje blaga premoć pozitivnih raspoloženja (između 54 i 57 posto) na kraju prošle godine, a potom sledi nagli pad pozitivnih raspoloženja na 26 posto i rast negativnih raspoloženja na čak 74 posto. Ova promena raspoloženja najizrazitija je u padu broja ispitanika koji se nadaju da će biti bolje – sa 41 posto na 19 posto i rastu bojazni i straha – sa 16 na 42 posto.

Veoma je indikativan podatak o ovim promenama raspoloženja naroda. Izvesno je da se deo ovih promena duguje izbornoj patologiji koju diktira jedina partija koja ima kapacitete za tako nešto, ali veliki je udeo i međunarodnih ratnih sukoba čija je prva žrtva ukrajinski narod, kao i posledica svega toga i u najavi i u praksi. Polovina ispitanika se pribojava mogućih sukoba na području bivše Jugoslavije, a 38 posto ispitanika odgovorost za širenje panike o nestašicama hrane i goriva vezuje za prve ljude vlasti i njihove medije, dok 32 posto odgovorost vidi u opozicionim medijima i liderima.

Na kraju treba pomenuti ključno otvoreno pitanje: šta može da izađe iz sučeljavanja sve masivnijeg straha naroda i sve jačeg političarskog hibrisa, kao nezajažljive žudnje za vlašću, ako ne svih političara, onda nekolicine namoćnijih među njima. Ništa dobro, svakako.