Možda se desi čudo i da u trenutku kada čitate ovaj tekst u četvrtak znamo konačne rezultate izbora za skupštinu Grada Beograda; u utorak popodne, 12. aprila, devet dana nakon izbora, još nema konačne odluke Gradske izborne komisije (GIK). Na njenom internet portalu i dalje stoji samo rešenje od 4. aprila kada je bilo prebrojano nešto više od 88 odsto glasova onih koji su u nedelju 3. aprila izašli na birališta u Beogradu.

Dakle, rezultati izbora se ne znaju, najavljeno je ponavljanje na četiri mesta u glavnom gradu Srbije i na tim mestima mogućnost da ponovo bira imaće nešto više od pet hiljada birača u subotu 16. aprila.

Kada se to okonča, valjda će biti objavljeni konačni rezultati, ali i koliko je građana učestvovalo na izborima. GIK je saopštio da je u Beogradu prvobitno glasalo nešto oko 807 hiljada birača. Ranije prošle nedelje, lider Stranke slobode i pravde Dragan Đilas objavio je da je na izborima u Beogradu glasalo više od 900 hiljada birača.

Ono u čemu se “slažu” i GIK sa svojim nezavršenim izbornim rezultatima i Đilas jeste činjenica da se ne zna konačni pobednik. Odnosno – ne zna se ko bi mogao da formira vlast u Beogradu i da li će pregovori oko formiranja vlasti u prestonici biti odvojeni ili deo razgovora u vezi sa formiranjem Vlade Srbije. Prema podacima GIK a, naprednjaci i socijalisti imaju 56 odborničkih mesta, dok sva opozicija ima 54 (Ujedinjeni, Moramo, Nada, Dveri, Zavetnici). Opozicija tvrdi da je rezultat obrnuti ili da je u najmanju ruku izjednačen.

Niko ne pominje šta je sa neprebrojanim glasovima i kome su oni pripali.

ĐILAS I VUČIĆ, OČI U OČI

Postizbornu uravnilovku narušila je naprasna prošlonedeljna javna odluka Dragana Đilasa da pozove Aleksandra Vučića da se sastanu i da reše političku krizu. On je to učinio, kako je javnost saznala, bez ikakvih konsultacija s bilo kim od svojih partnera iz koalicije, kao i bilo kim iz opozicije. Jednostavno, rešio je da preseče i da “skrati muke” svima koji ipak čekaju da vide da li će naprednjaci pasti bar u Beogradu kada su već svi jasno priznali rezultate na Republici i na predsedničkim izborima.

Đilas je prihvatio susret na jednoj televiziji 6. aprila, a Vučić mu se, takođe preko televizije, javio u petak 8. aprila. Rekao je u razgovoru na RTS u da će ga zvati jedan dan od nedelje. I zaista, u ponedeljak 11. aprila, Đilas se pojavio na kapijama Novoga dvora u kome stoluje predsednik Srbije.

Svih tih dana u javnosti se svakodnevno čeka da se objave rezultati izbora u Beogradu. Tako bi se konačno saznalo ko je i kako konačno prošao, ali i da se vidi na koliko će mesta izbori biti ponovljeni jer je opozicija uložila na stotine prigovora. U isto vreme, na samu najavu da bi opozicija mogla da se objedini u skupštini Beograda da bi smenila naprednjačko-socijalističku koalicija, krenule su optužbe, klevetanje i uvrede po desnici u tabloidima i na TV stanicama sa nacionalnom frekvencijom. Vlast je nastavila da radi ono što radi već deset godina: formira javno mnjenje, podiže i spušta rejtinge uz pomoć medija pod svojom kontrolom. Tako je pljuvačina po Bošku Obradoviću, Milici Zavetnici Đurđević Stamenkovski i koaliciji Nada trajala nekoliko dana.

Onda se dogodio taj sastanak Đilasa sa Vučićem, najavljen kao neka a vrsta srpskog političkog “trila in manila”, meča dvojice prekaljenih trkača na beogradskim izborima. Pominjemo samo beogradske izbore jer je, navodno, samo to bila tema i samo se o tome razgovaralo, a ne o nekim većim i širim sporazumima ove dvojice političkih neprijatelja “koji bi jedan drugom oko da izvade”.

Đilas i Vučić su stari znanci kada je reč o izborima u Beogradu. Pre ovih 3. aprila, međusobni skor bio je izjednačen: Đilas je poveo sa dva naprema nula pobedama 2008. i 2012. godine, Vučić je izjednačio pobedama na izborima 2014. i 2018. godine. I sada, u petom setu ovog zamišljenog političkog meča, njih dvojica, izranjavani uvredama i teškom verbalnom artiljerijom, pri čemu je Vučić na svojoj strani imao ceo državni aparat i bezbroj medija, izgleda da mogu da se slože da pobednika nema i da treba ponoviti rundu.

Svi su čekali da čuju šta se dogodilo na sastanku u Predsedništvu i o tome je govorio samo Đilas, najpre odmah po okončanju susreta ispred Predsedništva, a potom i na televiziji. Po onome što je ispričao, sastali su se u Vučićevom kabinetu, Vučić je gledao televiziju, prokomentarisali su malo stanje u Ukrajini i popričali o rezultatima izbora u Beogradu.

Đilasa je neko savetovao da se služi Vučićevim oružjem pa neprestano ponavlja legalitet i legitimitet. Prema njemu, Vučić je izgubio u Beogradu jer je opoziciono raspoloženje većinski protiv njega i on, uprkos tome što bi na legalan način mogao da formira vlast, nema legitimitet da to uradi i tome slično. Naizgled, akademska rasprava zaklonila je suštinu.

A suština je da se ne znaju rezultati izbora, proces nije okončan po zakonu po kome su se svi trkali, pa nije jasno zašto je Đilas požurio da se sastane sa Vučićem. Isto tako i zašto je sam doneo tu odluku rizikujući da bukvalno ostane sam na političkoj ledini. Njegov poziv da se odmah odluči da se ide na nove izbore i pre nego se formalno završi trenutni proces niko do kraja nije razumeo. Štaviše, depresija posle ovakvih rezultata je takva da niko i ne očekuje da u novoj rundi Vučić može da se pobedi.

I pre nego što je otišao na sastanak kod predsednika Srbije – što je po sebi čudno ako je tema bila šta ćemo sa Beogradom – po Đilasu su zbog ovih nedoumica opleli sa svih strana. U pitanje je dovođen njegov politički i ljudski integritet, izražavane sumnje da je “izdao” i “prodao se”, te da je još ranije napravio dogovor sa Vučićem, a da je sve ostalo bila jedna velika predstava. On je sve te navode, razume se, odbacio objašnjavajući kako je najvažnije da se odbrani volja Beograđana, to jest – da se smene naprednjaci u Beogradu. Ono što mu sreću kvari jeste činjenica da su naprednjaci pojedinačno ubedljivo najjača opcija u gradu i da im za većinu nedostaje manje od deset mandata. Kao što se videlo po preliminarnim rezultatima, oni imaju tu većinu sa svojim partnerima iz SPS a ako i dalje ostanu u koaliciji.

LJUBOMORA ZBOG PUTINA

Ivica Dačić koji je zatvorio radnju i radi popis, postigao je mnogo više na izborima nego što su svi predviđali i sada čeka da vidi rasplet. Odnosno – da li je i dalje dobar koalicioni partner za Vučića. Dačićevo odbijanje da trči za predsednika i blanko podrška Vučiću ovom je donelo pobedu u prvom krugu, a to je za naprednjake i bio glavni cilj ovog izbornog procesa.

Ipak, s Dačićem je naprasno nastao problem jer je “ispalo” da se on šepurio kroz kampanju Vučićevim perjem, baš kao i ostali desničari koji su prešli cenzus: naprednjaci su “poludeli” jer nisu mogli da koriste ljubav prema predsedniku Ruske federacije Vladimiru Putinu kao u ranijim kampanjama, nego su taj zagrljaj preuzeli drugi. A Vučić to nije radio, kako veli, jer je odgovoran iako zapravo nije smeo zbog pritisaka sa Zapada – Putin je u međuvremenu postao đavo i sa njim se pristojan svet ne druži.

Tako je Putin, odnosno, “ljubav prema majčici Rusiji” postala najvažnija stavka u budućem raspoređivanju političkih snaga u Srbiji. Ako se pre nekoliko meseci verovalo da će tema ekologije i Rio Tinta biti presudna, ruska agresija je promenila sve i tako uticala i na srpske birače. U tome su im pomogli mediji koje kontroliše režim nastavivši sa pričom o Rusiji kao velikoj zaštitnici Srbije i Srba i žrtvi NATO pakta, baš onako kako smo mi bili žrtve. Ta bajka se dobro primila u biračkom telu, koje je već deset godina preparirano i vraćano na podešavanja: od Zapada samo pare, a srce i duša su u Rusiji.

Zbog toga je položaj socijalista i ostalih putinofila (a tu je i vladajuća SNS koalicija) upitan u budućnosti, osim ako ne odluče da okrenu leđa Zapadu pa Srbija postane zaista ostrvo usred Evrope, okovano hladnim ledom NATO pakta i Evropske unije.

VREME NETRPELJIVIH

Ali, pre svega toga, lom se dogodio u samoj opoziciji i to onoj “neputinovskoj”, koju čine koalicija Ujedinjeni za pobedu i koalicija Moramo. Niko od Đilasovih partnera nije podržao njegov pokušaj da donosi odluke koje mogu da budu kontroverzne.

Potez su, redom, odbacili i kritikovali svi: od DS a, preko Narodne stranke i Vladete Jankovića koji je vodio koaliciju na izborima za Beograd, do “istaknutih” pojedinaca koji su podržali ovu koaliciju Ujedinjeni za pobedu i pozivali građane da izađu na izbore. Janković je rekao, diplomatski, da je Đilasov integritet nesporan, ali da mu je potez pogrešan. Najdalje je otišao predsednik Narodne stranke Vuk Jeremić koji je rekao da ako Vučić prihvati predlog Dragana Đilasa, onda je to tehnička koalicija SNS a i SSP a.

U nekoliko dana videli smo od čega je sastavljena opozicija: veliki broj “pokreta i stranaka” sa vrlo malo infrastrukture i podrške u narodu, a svi željni dokazivanja i uvereni da je baš njihova ideja najbolja. Glasovi nisu prebrojani, a sve je već podeljeno, svako je sebe video u nekoj skupštinskoj skamiji i već tamo vodi političke borbe sa zlim režimom, a sve na polzu naroda i otadžbine. Prinudno zaključana netrpeljivost – a najveća je prema Đilasu – eksplodirala je u momentu i rasturila svaki opozicioni koalicioni potencijal u sekundi.

Razume se, Đilas je to izazvao svojom naprasnom odlukom i nije jasno zašto je tako postupio: nema veliku glasačku mašinu iza sebe, stranka mu nije moćna, niti je pobedio na izborima, niti može na ulici da odbrani bilo šta. U zbiru, sve za sada izgleda kao niz amaterskih poteza koji su toliko čudni da možda, u ishodu, zbune protivnika i nanesu mu povrede jer on sam nije umeo da razume šta se to zapravo dešava. U svetu opozicije Đilas je opet iskočio, zauzeo centralno mesto, ali se čini da bi mogao da ostane sasvim sam, bez bilo kakve realne podrške.
S druge strane, on je prebacio pritisak na Vučića terajući ga da nešto prelomi. Vučić se nije izjašnjavao o njihovom sastanku, a i znamo da on “ne prepričava sastanke u četiri oka”, kako često voli da kaže. Ipak, Vučić je poslao dve simbolične poruke. Prava je da novinari tabloida i televizija pod kontrolom režima nisu ništa pitali niti provocirali Đilasa što se prvi put desilo od kad se Đilas vratio u politiku. Druga poruka je utišani Simo Spasić – on se samo vrzmao oko Đilasa i kamera noseći svoje idiotske poruke koje su se videle na TV ekranima, ali nije urlao u megafon. Od koga je, nije malo.

U SUSRET VRELIM DANIMA

Ostaje da se vidi da li će Vučić nastaviti da se igra izborima jer njemu to u krajnjoj liniji odgovara. On je i dalje predsednik Srbije, ali da li će Beograd i Srbija imati vladu i kad, ostaje neizvesno. Svakako, Vučić ima dovoljno vremena da na miru kreira politički ambijent kako mu odgovara i da na otezanju kupuje vreme koje mu služi da ne donosi nikakve odluke kada je reč o sankcijama Moskvi. A ako i bude nužda da ih donese – a već je akumulirao skoro dva meseca odbijanja da to učini – i to je neki kapital sa kojim bi mogao da omekša srce Vladimiru Vladimiroviču.

Poenta čitave matematike je sledeća: opozicija nije uspela da nanese poraz Vučiću u Beogradu gde se to očekivalo – što zbog slabe kampanje, što zbog povezanih izbora, što zbog toga što nije mogla da nastupa ujedinjeno. Vučić je osvojio najviše glasova, ali je to Pirova pobeda jer je doba nevinosti od 10 godina u odnosima sa Zapadom prošlo i sada se grubo traže odluke i dela.

Ni mira, ni stabilnosti – to je Srbija dobila nakon aprilskog glasanja. Svuda vri na političkoj sceni, ali ne izgleda da ta tenzija postoji i u građanstvu. Građani su masovno izašli na izbore kako se od njih i tražilo. I to je to. Ne može od njih da se očekuje da glasaju svakih nekoliko meseci. Opozicija je u velikoj meri promašila poruke i nije uspela, tamo gde je imala priliku, da se nametne kao bolja opcija od naprednjaka za koje se veruje da od njih ne može da bude gore. A kako se zove to što je slabije od onoga što je najgore, to je pitanje za ozbiljne politikologe.

Narod će se spremati da predahne oko Uskrsa i Prvog maja, veliki broj će slaviti Đurđevdan. Deca se spremaju za malu i veliku maturu, oni koji rade u automobilskoj industriji pratiće da li će njihovi poslovi biti ugroženi. Na Moravskom i drugim koridorima radovi se nastavljaju jednakim intenzitetom, javlja ministar građevine Tomislav Momirović. Vreli dani tek dolaze.

Tekst je deo projekta “Unapređenje demokratije u Srbiji”, koji nedeljnik “Vreme” realizuje uz podršku američke Nacionalne zadužbine za demokratiju (NED). Projekat “Podsticanje javne debate o demokratiji uoči izbora” finansira NED. Ovaj tekst, celokupan sadržaj i izneti stavovi su isključiva odgovornost nedeljnika “Vreme” i ni na koji način ne odražavaju stavove i mišljenja NED-a.