Porodica Karađorđević

Abdikacija otkrila rascep

Ako Srbija ikada ponovo bude monarhija i priliku da povrate makar i simboličnu vlast dobiju Karađorđevići, drugi po redu za tron biće Filip Karađorđević, pošto je u njegovu korist abdicirao princ naslednik Petar Karađorđević.

Za sada je prvi pretendent na presto njihov otac Aleksandar Karađorđević (77), koji se pre 30 godina vratio iz egzila i već više od 20 živi sa suprugom, grčkom princezom Katarinom, uz saglasnost i trošak države (Republike), u kraljevskom Belom dvoru na Dedinju.

Princ Petar (42), najstariji od trojice Aleksandrovih sinova (drugi je novopečeni naslednik krune Filip, a treći njegov brat blizanac Aleksandar), živi na relaciji London–Sevilja, a u seviljskoj Palati Svetog Andreja potpisao je prošle nedelje da se odriče “svih prava i prerogativa koji mi pripadaju po osnovu prvorodstva u lozi Starešine Kraljevskog Doma Srbije i Jugoslavije”.

Ceremoniji je prisustvovala njegova majka, prva supruga prestonaslednika Aleksandra, Marija da Glorija od Orleana i Braganse, iz kraljevske porodice Burbona, kao i predstavnik Krunskog veća i sveštenik Srpske pravoslavne crkve, te novi princ naslednik sa suprugom Danicom, ali ne i starešina porodice, što je potvrdilo glasine da među Karađorđevićima već dugo nema saglasja.

Aleksandar se oglasio nakon dva dana i saopštio da abdikacija “nije sprovedena u skladu sa tradicijom”, odnosno da procedura “nije odigrana uz blagoslov naše svete crkve i uz učešće Krunskog saveta u procesu, nego se sve desilo u inostranstvu, bez valjanog razloga za obavljanje tako važne stvari daleko od naše otadžbine”.

Njegovo protivljenje ipak ne može izmeniti odluku princa Petra, i sada je nasledno pravo na princu Filipu, koji živi u Srbiji, sa suprugom, slikarkom Danicom Marinković, i sinom Stefanom, prvim Karađorđevićem rođenim u Srbiji nakon skoro jednog veka. Aktivan je u javnosti, i zadobio je simpatije nakon što je podržao ekološke proteste i imao nekoliko gledanih televizijskih nastupa.

No, nema naznaka da se u skorije vreme može nadati kraljevskoj tituli, a još manje njegov otac, koji je po mnogima svojim javnim delovanjem i nastupima u poslednje dve decenije doprineo da se ospe ionako mali broj pobornika povratka monarhije, što njemu očigledno ne smeta, jer ima Krunski savet i Beli dvor.

Targetiranje novinara

Gradonačelnica ne štedi bivše kolege

Dragana Sotirovski, gradonačelnica Niša, ponovo se okomila na novinare i medije i učvrstila se u Top 10 naprednjaka koji neskriveno i permanentno ispoljavaju netrpeljivost prema “sedmoj sili” i olako lepe etikete, iako je pre ulaska u politiku, pre pet godina, preko dve decenije radila kao novinarka, što sa ponosom ističe u opširnom životopisu na zvaničnom sajtu Grada Niša.

Gostujući na Niškoj televiziji, gradonačelnica je održala predavanje redakcijama zbog “priučenih i neiskusnih novinara”, a potom je targetirala pojedine medije.

“Ja potpuno razumem da postoje medijske kuće koje finansiraju stranci, i to vrlo otvoreno, koji se bore protiv ovog sistema, protiv mene kao gradonačelnika, protiv premijerke, protiv predsednika… Uvek imate medije, odvajkada, koji su to radili i koji će raditi”, mišljenje je gradonačelnice Niša izneto na lokalnoj televiziji, i nije prvi put da ona na taj način diskredituje bivše koleginice i kolege.

Nakon što se pre dve godine sa mesta načelnice Nišavskog okruga popela na najveću funkciju u gradu, Dragana Sotirovski je sve više iskazivala ljutnju zbog neugodnih pitanja novinara, a u proleće prošle godine dogodio joj se prvi ispad i od tada sve manje bira reči, posebno u ophođenju sa novinarima “Južnih vesti”. I njoj se iza svakog novinarskog pitanja priviđaju “tajkunski mediji” i “strane ambasade”, a na društvenim mrežama je novinare, aktiviste i opozicione političare nazivala “propalim Đilasovim kafedžikama”, “ljudskim olupinama”, “ženama od kojih su muževi na vreme pobegli”, i sve tako, u tom pravcu.

Povodom poslednjeg ispada reagovala su udruženja, a oglasili su se bivše koleginice i kolege iz Niša, pa je tako Biljana Mijalković, urednica dopisništva Radio Beograda 2, rekla za “Danas” da zna “koliko ima neiskusnih i neobaveštenih novinara, posebno mladih, ali da njih ne treba kritikovati, vređati i obeshrabriti”, i naglasila kako je “posebno opasno po bezbednost novinara etiketirati ih kao strane plaćenike”.

Dopire li to do bivše novinarke?

Srpske video-igrice

Procvat gejming industrije

Industrija video-igara je jedna od najbrže rastućih industrija na svetu, a tako je i u našoj zemlji, gde beleži godišnji rast od 20 odsto. U prošloj godini gejming industrija prihodovala je kod nas 125 miliona evra, što je mali udeo u 180 milijardi dolara, koliko zaradi na globalnom nivou, ali je značajan za srpsku ekonomiju i ima veliki potencijal.

Kako piše “Politika”, samo u protekloj godini video-igrice nastale u Srbiji preuzete su 370 miliona puta, a najuspešnije su Top eleven beogradske kompanije “Nordeus” i “Woka Woka” studija “Two desperados”.

U Srpskoj asocijaciji industrije video-igara kažu da ovdašnja gejming industrija zapošljava 2200 stručnjaka – programera, likovnih umetnika, dizajnera zvuka i producenata, a u ovoj godini otvoriće novih 450 radnih mesta.

O ekspanziji ove industrije kod nas govori i prošlogodišnja kupovina “Nordeusa” od strane američke kompanije “Take-Two” za 378 miliona dolara.

Dan slobode medija

Problematična zemlja

Novinarska udruženja, medijske asocijacije i Sindikat Nezavisnost u zajedničkom proglasu povodom Dana slobode medija pozvali su građane da se bore za slobodu medija, jer “bez slobodnih medija i nezavisne novinarske profesije nije moguće da se čuje glas obespravljenih, niti onih koji su izloženi pritiscima ili represiji”.

UGS Nezavisnost i Koalicija za slobodu medija (Asocijacija medija, AOM, NDNV, NUNS, Lokal pres i Fondacija “Slavko Ćuruvija”) konstatuju da je i ove godine svetski Dan slobode medija Srbija dočekala u medijskom mraku, jer na “javnoj sceni dominiraju lažne vesti i propagandne informacije”, “govor mržnje postao je normalizovan”, a “informativna blokada onemogućava podsticanje kritičke svesti”.

“Godinama unazad svedočimo gušenju medija koji deluju u skladu sa kodeksom struke, profesionalni novinari izloženi su svakodnevnim pritiscima i pretnjama samo zbog toga što zastupaju javni interes, i malo ko za te pretnje odgovora, a često napadima na novinare prethode prozivke i etiketiranja novinara od državnih zvaničnika ili lokalnih političara koji time zapravo podstiču nasilnike i nasilje prema profesionalnim novinarima”, kaže se u Proglasu, i naglašava se da “građani moraju da budu svesni da su pretnje novinarima direktan atak i na njihove slobode”.

A o situaciji u našoj zemlji kada su medijske slobode u pitanju, Džejmi Vajzmen iz Međunarodnog instituta za štampu (IPI) kaže “da se u Srbiji beleži konstantan broj napada, pretnji smrću i klevetničkih kampanja protiv novinara”, što potvrđuje i Platforma Saveta Evrope za zaštitu novinarstva i bezbednost novinara. Reporteri bez granica su nas u Svetskom indeksu medijskih sloboda svrstali u kategoriju “problematičnih” zemalja i najslabije rangirali od svih eks-YU zemalja (79. mesto), a Fridom Haus konstatuje pad medijskih sloboda i veću ugroženost medijskih radnika.

Toliko o slobodi medija.

In memoriam: Zoran Sretenović

Timski igrač iz udžbenika

Jedan od najboljih i najtrofejnijih košarkaša sa ovih prostora, Zoran Sretenović, preminuo je iznenada prošle nedelje u Beogradu, u 58. godini.

Svoje zvezdane sportske trenutke doživeo je u splitskoj Jugoplastici i bio važan deo po mnogima najboljeg evropskog klupskog tima ikada. U pet sezona za “žute” osvojio je tri titule evropskog prvaka, četiri prvenstva i dva kupa Jugoslavije.

Košarku je počeo da trenira i igra u OKK Beogradu, odakle prelazi 1984. u Crvenu zvezdu, a dve godine kasnije seli se u Split. Nakon epopeje sa Jugoplastikom igrao je u nemačkom Bambergu i francuskom Antibu, a 1993. vraća se u zemlju i nastupa za Partizan, Borovicu iz Rume i beogradski Radnički. Karijeru završava u poljskom Stal Ostrovu.

Ima i dva zlata sa evropskih prvenstava – prvo sa reprezentacijom SFRJ iz 1991. i drugo iz 1995. sa SRJ.

Bio je oličenje timskog igrača, i kao što je zlatna generacija Jugoplastike nezamisliva bez Tonija Kukuča i Dina Rađe, tako je nezamisliva i bez Srete, koji je razigravao i proigravao, a kad je trebalo i ubacivao presudne koševe.

Trenersku karijeru je započeo u podgoričkoj Budućnosti, a potom je vodio i timove Hemofarma, Igokee, Vojvodine i nekoliko poljskih klubova.