Rat u Ukrajini sve više narušava ekonomske odnose zapadnih država i Rusije. U tom ekonomskom ratu, kako ga je u jednom trenutku nazvao francuski ministar finansija Le Mer, obe strane povlače poteze kojima se odnosi dodatno zaoštravaju. Sve je počelo posle napada na Ukrajinu, kada su zapadne države uvele niz ekonomskih sankcija što je dovelo do kontramera ruske strane. Rusija je posebno pogođena blokadom više od 300 milijardi dolara deviznih rezervi centralne banke. Takav potez Kremlj očigledno nije očekivao – ni tokom Hladnog rata sredstva centralne banke nisu dirana.

Sankcije do sada nisu imale nikakav efekat na ponašanje Rusije u Ukrajini, što je dovelo do velike frustracije na Zapadu. Pored ostalog, Rusiju relativno malo pogađaju sankcije pošto su do sada bili izuzeti energenti, a za njih dnevno naplaćuje samo od članica EU nešto manje od milijardu dolara. Priliv deviza koji ima Rusija od prodaje energenata zbog visokih cena je čak tri puta veći nego prošle godine. To je dovelo do velikog pritiska da se uvedu sankcije i na energente, ali to se ispostavilo mnogo težim nego što se očekivalo u Briselu.

ORBANOVA “ATOMSKA BOMBA”

Prva na redu se našla nafta, ali je šesti paket sankcija EU koji treba da obuhvati trgovinu naftom izazvao ozbiljne podele unutar EU. Države članice imaju različite interese pošto neke mogu relativno lako da se odreknu ruske nafte, dok za druge to predstavlja veliki problem. U najtežoj su situaciji nekadašnje članice istočnog bloka koje nemaju izlaz na more i naftom su se snabdevale isključivo iz nekadašnjeg SSSR preko naftovoda “Družba” (Češka, Slovačka i Mađarska). Ostale članice EU naftu mogu da obezbede iz drugih izvora tankerima.

Ali, čak i da se zanemari problem (cena) transporta sirove nafte do rafinerija, ruska nafta (tip “Ural”) ima određene specifičnosti. Rafinerijama u pomenutim državama potrebne su dodatne investicije da bi se tehnološki prilagodile na novi tip nafte.

U nameri da lakše provuče pomenuti paket sankcija, predsednica Evropske komisije Ursula fon der Lajen se poslužila trikom. I pre nego što je obezbedila saglasnost svih članica, ona je održala ratoboran govor u Evropskom parlamentu gde je predstavila novi paket sankcija. Računala je s tim da će članicama posle toga biti teško da ulože veto i da insistiraju na većim izmenama predloženog paketa jer će se plašiti da ne budu optužene za sabotažu u korist Putina. Ugledni portal “Politiko” piše da se Fon der Lajen po pitanju sankcija protiv Rusije pokazala kao ključni “američki čovek” u EU: čitava komunikacija oko sankcija sa SAD ide skoro isključivo preko nje.

Ali taj “manevar” nije (bar za sada) uspeo. Najčvršći otpor pružio je mađarski premijer Viktor Orban koji je predlog EK nazvao “atomskom bombom” za mađarsku ekonomiju i zatražio petogodišnje izuzeće uz finansijsku kompenzaciju. Ni Slovačka ni Češka nisu ni najmanje zadovoljne predlogom EK, a ustupke su zatražile i Bugarska i Hrvatska.

EK je ponudila kompromisno rešenje sa izuzećem primene sankcija do kraja 2024. godine za Mađarsku, Slovačku i Češku kao države koje nemaju izlaz na more, ali ni to rešenje, do trenutka slanja ovog teksta u štampu, nije prihvaćeno.

SEKUNDARNE SANKCIJE

Plan EK je bio da se sankcije “trijumfalno” ozvaniče 9. maja, na Dan Evrope. Od toga nije bilo ništa, pošto je Orban ostao nepopustljiv i posle iznenadne posete Fon der Lajen Budimpešti. Razlike između dve strane su velike pa će se pregovori u Briselu nastaviti, ali je jedinstven stav EU oko sankcija Rusiji očigledno prošlost, čak i da paket nekako prođe, prvi put se niz država “izuzima” od opšteg režima sankcija. Fon der Lajen je umesto proslave Dana Evrope uz novi paket sankcija Rusiji doživela pravi fijasko.

EK ne planira samo da zabrani kupovinu ruske nafte, već i da po američkom modelu koji je primenjen na Iran uvede i tzv. “sekundarne sankcije”. Kompanijama iz EU ili sa vlasnicima iz EU bi, po ovom predlogu, trebalo zabraniti da transportuju naftu, da osiguravaju brodove sa ruskom naftom, kao i da učestvuju u tehničkoj podršci za ruska nalazišta nafte. Namera EK je da na taj način pokuša da spreči da ruska nafta umesto u Evropu ode u druge države, budući da najveći deo sveta nije uveo nikakve sankcije Rusiji. Taj deo sankcija je naišao na otpor Grčke, Kipra i Malte, odakle su vlasnici ogromnog broja tankera. Brodovlasnici iz tih država (posebno Grci), koji su izuzetno bogati i uticajni, plaše se da će umesto njihovih tankera Rusija angažovati druge i da će tako trajno izgubiti to tržište.

Izvesno je da će, ako EU uvede sankcije za naftu u bilo kakvom obliku, cene nafte i naftnih derivata znatno skočiti. Rusija pokriva oko 10 odsto trenutne svetske proizvodnje nafte, čak i ako se samo blokira prodaja ruske nafte EU, uslediće veći poremećaji na tržištu. Arapski proizvođači nafte jedva čekaju da EU Rusiji uvede sankcije kako bi dodatno naplatili svoju naftu, a pritom ne pokazuju nimalo entuzijazma da naglo povećaju proizvodnju.

Sankcije u naftnom sektoru prema Rusiji dodatno će opteretiti kućne budžete stanovništva. Već sada potrošači u Evropi plaćaju gorivo i više od 2 evra po litru (ništa mnogo bolje nije ni u Srbiji). Uz već preskupu električnu struju i gas, to će predstavljati novi udar na džepove. Stanovništvo je prinuđeno da trpi ne samo posledice sankcija prema Rusiji, već i loše osmišljenu energetsku politiku (forsiranje zelene agende po svaku cenu itd.). Samo je pitanje vremena kada će se birači pobuniti protiv sve većeg energetskog siromaštva u koje ih uvode njihove vlade.

RUSKI GAS NEMA ALTERNATIVU

Na Zapadu se pored nafte sve više spominje i mogućnost uvođenja sankcija na ruski gas. Kod gasa je situacija neuporedivo kompleksnija pošto se u EU doprema najvećim delom preko mreže gasovoda, dok se samo mali deo gasa transportuje tankerima u tečnom stanju. Tečni gas je pride po pravilu znatno skuplji od gasa koji se dobija iz gasovoda (nema potrebe za tankerima i dvostrukim pretvaranjem gasa, prvo iz gasnog u tečno stanje, a onda na odredišnom terminalu iz tečnog u gasno stanje).

Iz Rusije je EU do sada podmirivala 40 odsto potreba za prirodnim gasom. Gašenje nuklearki u Nemačkoj i u još nekim državama će povećati potrebe za gasom kao tranzicionim energentom (do “zelene budućnosti”). Osim toga, evropska nalazišta gasa se ubrzano iscrpljuju a nova se ne otvaraju. Sve to povećava potrebu za uvozom. Ni eventualna velika ekspanzija tzv. “obnovljivih izvora energije” neće moći da popravi situaciju u nekoliko narednih godina (a pitanje je da li će moći i tada).

To je adut kojim Rusija raspolaže u ovom sukobu, jer je u kratkom roku nemoguće obezbediti alternativno snabdevanje EU gasom. Iz nalazišta u drugim državama (Norveška, Alžir, Azerbejdžan) koja su gasovodima povezane sa Evropom ne može se u narednih nekoliko godina drastično povećati proizvodnja gasa, a problem je i u ograničenim transportnim kapacitetima gasovoda.

Jedina alternativa koja preostaje za uredno snabdevanje EU je nabavka velikih količina tečnog gasa iz SAD i Katara. Ali i to će biti teško organizovati u kratkom roku, budući da nema dovoljno lučkih terminala za pretvaranje gasa iz tečnog u gasno stanje. Nemačka, na primer, nema nijedan takav terminal pošto se najviše uzdala u (do sada) pouzdano snabdevanje gasom iz Rusije. Trenutno se gradi jedan terminal u Vilhelmshafenu koji bi mogao da bude u upotrebi početkom 2023, dok će za izgradnju većeg broja terminala biti potrebno bar nekoliko godina čak i ako se brzo obezbede sve neophodne dozvole.

Pitanje je i koliko ima raspoloživog gasa za transport brodovima. Katar je već elegantno odbio zahtev Nemačke za kupovinu gasa jer je unapred prodao najveći deo svoje proizvodnje, a tek nešto malo mogao bi da ponudi sledeće godine. Pored toga, u svetu trenutno nema dovoljno raspoloživih velikih tankera za transport tečnog gasa u Evropu koji bi mogli da zadovolje sve njene potrebe. Postojeći tankeri su već prilično zauzeti za transport gasa u Aziju, pa sve i da ima viškova gasa na tržištu i dovoljno terminala u Evropi, neće biti dovoljno slobodnih tankera (za izgradnju novih tankera takođe treba nekoliko godina).

Sve to vrlo dobro znaju u Austriji, pa su njihovi političari glasno upozorili da je sankcionisanje gasa “crvena linija”. I u Nemačkoj su veliki otpori za sankcije na gas, ali je problem što su u slaboj koalicionoj vladi Zeleni spremni da rizikuju sukob sa Rusijom oko gasa, iako bi to po nemačku privredu imalo nesagledive posledice. Ministarka spoljnih poslova Analena Berbok je čak pomenula da će Nemačka od 2024. godine moći da funkcioniše bez ruskog gasa.

GASNA KRIZA ZBOG PLAĆANJA U RUBLJAMA

Kada je Zapad zamrznuo sredstva ruske centralne banke Rusi su shvatili da moraju da obezbede da im stigne novac za naftu i gas a ne da novi talas sankcija “zarobi” još nekoliko desetina milijardi evra na računima u zapadnim bankama. Zato je i smišljen novi mehanizam plaćanja za kupce gasa iz onih država koje su uvele sankcije Ruskoj Federaciji i samim tim su proglašene “neprijateljskim”. Po uredbi koji je doneo predsednik Putin, ruski gas se mora plaćati u rubljama preko Gasprom banke (za sada nije obuhvaćena zapadnim sankcijama) na sledeći način: kupac gasa uplaćuje sredstava u evrima/dolarima na račun u Gasprom banci i onda izdaje nalog da se ta sredstva konvertuju u rublje na poseban račun (nazvan “K”) u toj banci i da se tek onda sredstva (u rubljama) prebace Gaspromu a gas se smatra plaćenim tek kada rublje “legnu” na račun Gasproma. Konverzija dolara/evra u rublje se vrši preko Moskovske berze i ruske centralne banke .

Na prvi pogled, za kupce gasa tu i nema (skoro) nikakve razlike, pošto uplaćuju evre/dolare, a konverziju u rublje će po njihovom nalogu obaviti Gasprom banka. Ugovorima o kupovini gasa i inače se predviđa da je kupac dužan da uplati sredstva na račun (u evrima/dolarima) koji Gasprom odredi. Dodatni korak, odnosno nalog za konverziju u rublje, ne bi u iole normalnim okolnostima predstavljao nikakvu posebnu prepreku za kupce gasa.

Međutim, upravo u tom grmu leži zec: finansijski rat Zapada protiv Rusije obuhvata i blokadu operacija sa ruskom centralnom bankom, pa bi se na ovaj način obesmislile zapadne sankcije (a i sprečila bi se potencijalna nova zaplena ruskih sredstava). Posle određene konfuzije, Evropska komisija se krajem aprila izjasnila da ovakav način plaćanja predstavlja kršenje sankcija. Po njihovom tumačenju, prihvatljivo je da kompanije otvore račun u Gasprom banci i da izvrše uplatu na račune u dolarima/evrima u Gasprom banci ali ne i sledeći korak, odnosno da se vrši konverzija u rublje i da se tek prenosom rublji na račun Gasproma gas smatra plaćenim.

RUSKI “KOMPROMISNI” PREDLOG

Kako bi “olakšala” evropskim kompanijama plaćanje gasa, Rusija je 4. maja donekle modifikovala uredbu o plaćanju gasa. Konverzija iz evra/dolara u rublje više se neće vršiti uz posredovanje Centralne banke Rusije, već će transakcija biti sprovedena preko ruskog klirinškog centra i trajaće najduže dva dana. Izbegavanje bilo kakvog pominjanja Centralne banke je način da se direktno ne krše sankcije EK. Gasprom je odmah obavestio sve svoje klijente da se na taj način mogu vršiti plaćanja bez direktnog kršenja sankcija. U ovom trenutku još uvek nije poznat stav Brisela o tome. Za sada nema ni podataka o tome koliko je kupaca iz EU, pored Mađara, platilo gas u rubljama.

Ceo spor oko detalja plaćanja sam po sebi je besmislen. Ako EU želi da koristi i dalje ruski gas, onda je potpuno sporedno pitanje konverzije u rublje i plaćanje u toj valuti umesto u evrima/dolarima. Ako, naprotiv, Evropa ne želi da “finansira rusku agresiju”, jednostavno treba da to kaže i obustavi svaku dalju kupovinu ruskog gasa.

KONFRONTACIJA POLJSKE SA RUSIJOM

Ovakva situacija dovela je do konfuzije, jer je Mađarska prihvatila da plaća gas u rubljama, dok su Poljska i Bugarska to odbile, a Italija je zatražila dodatna “objašnjenja”, uz predlog da se za prvo vreme plaćanja obavljaju u rubljama. Da budemo sasvim precizni, države ne plaćaju gas Gaspromu, nego preduzeća koja se bave distribucijom gasa, ali u ovom sporu ona se ponašaju prema nalogu svojih država.

Snabdevači gasa iz Poljske i Bugarske prvi su odbili da otvore poseban račun u rubljama i da izvrše konverziju iz evra u rublje, već su samo transferisali evre na račun u Gasprom banci. Ruska strana je odbila da to smatra plaćanjem za gas i 27. aprila njima je obustavljena isporuka gasa.

Poljska se relativno lako mogla odlučiti za taj korak iz nekoliko razloga. Prvo, ona ima terminale za tečni gas; drugo, njena skladišta gasa su popunjena sa 76 odsto kapaciteta i, što je još važnije, uskoro će proraditi gasovod ispod Baltičkog mora do Norveške. Pored toga, Poljska je odlično povezana gasovodnom mrežom sa drugim članicama EU (Nemačkom), pa je nedostajuće količine gasa delom nadoknadila iz Nemačke.

Očigledno se Poljska već duže vreme ozbiljno pripremala za prekid snabdevanja gasom iz Rusije. Takav stav ne čudi kada se posmatra njen celokupan odnos prema Rusiji. Iz poljske vladajuće stranke PiS čak tvrde da su Rusi 2010. godine namerno “srušili” avion sa poljskim predsednikom Lehom Kačinjskim, rođenim bratom najmoćnijeg poljskog političara Jaroslava Kačinjskog.

AMERIČKI KURS BUGARSKE

Mnogo je zanimljivije zašto se Bugarska odlučila na direktnu konfrontaciju sa Moskvom. U toj državi trenutno upravlja “vlada sa Harvarda”: ključni ljudi, premijer Petkov i potpredsednik i ministar finansija Vasilev, završili su Harvard.

Bugarska je najsiromašnija članica EU i relativno je mali potrošač gasa od svega 3 milijarde kubika godišnje. Za razliku od poljskih, bugarska skladišta su trenutno popunjena samo 17 odsto, što omogućava snabdevanje tek za mesec dana (olakšavajuća okolnost je što je završena grejna sezona).

Bugarska se izbijanjem krize u Ukrajini našla u nezgodnoj poziciji pošto se u vladi nalazi i socijalistička partija, koja se protivi sankcijama Rusiji i snabdevanju Ukrajine oružjem. Opozicija, pak, tvrdi da vlada ipak tajno isporučuje oružje Ukrajini. U tome izgleda ima dosta istine. Po svemu sudeći, oružje sovjetskog porekla se u velikim količinama šalje drugim članicama NATO-a koje ga prebacuju u Ukrajinu. Premijer Petkov je u trenutku “entuzijazma” čak pozvao građane da dobrovoljno slede njegov primer i uplate po jednu mesečnu platu da bi pomogli Ukrajini da kupuje municiju, ali teško je poverovati da će se na taj način prikupiti bilo kakva sredstva.

Rizičan potez Bugarske zbog odbijanja plaćanja gasa u rubljama može se objasniti time što su na njenom čelu “američki ljudi”, pa je premijer Petkov lako podlegao američkom pritisku. Za najsiromašniju članicu EU to je, međutim, višestruko rizičan i ekonomski štetan potez. Samo za gradnju gasovoda “Turski tok” Bugarska je uložila čak milijardu i po evra, a alternativna nabavka gasa (kada bude operativan novi gasovod ka Grčkoj) biće značajno skuplja.

Ovo nije prvi put da Bugarska sama sebi puca u noge kada je gas u pitanju. Pre više od 10 godina su se “proslavili” kada su pod pritiskom Vašingtona i Brisela sabotirali gradnju gasovoda “Južni tok”. Da su imali i gram samostalnosti do danas bi već povratili sva uložena sredstva u taj projekat i dobro bi zarađivali na tranzitu gasa. Njihovo mesto zauzela je Turska, pa tako gasovod prolazi ispod Crnog mora do te države gde se nalazi glavno čvorište i ona od njega ima najviše koristi.

Alternativno snabdevanje Bugarska može da obezbedi tek od septembra kada bude u punoj funkciji gasni interkonektor sa Grčkom. Preko tog pravca Bugarska će moći da kupuje deo gasa iz Azerbejdžana (usled ograničenog kapaciteta gasovoda i unapred rasprodatih količina, Bugarska odatle može dobiti najviše trećinu godišnjih potreba), kao i tečni gas koji će se tankerima dopremati do terminala u grčkoj luci Aleksandropulos. Završetak radova na gasovodu očekuje se krajem juna, ali gasovod u najboljem slučaju može da počne da radi u septembru. Ali to nije sve: terminal u Aleksandropulosu biće završen (ako sve bude po planu) tek za 20 meseci, a do tada će Bugarska ostati da visi.

Zato i ne čudi da su Bugari, za razliku od Poljaka koji su mirno prihvatili “zatvaranje slavine”, brže bolje potrčali u Brisel kako bi “objasnili” evropskim političarima da stav EU oko plaćanja gasa ne pije vodu, ali nisu (za sada) ništa postigli. Bugarska se privremeno snašla tako što je počela da kupuje ruski gas od Grčke, ali su prinuđeni da ga plaćaju skuplje (20 do 30 odsto) zbog posredničke provizije.

Koliko bedno stoji Bugarska u Briselu govori i podatak da je njihov zahtev za odlaganjem sankcija za rusku naftu glatko odbijen, za razliku od srednjoevropskih država kojima se nudi odlaganje embarga do kraja 2024. godine.

SRBIJA U PROCEPU

Srbija za sada nema nikakvih problema sa plaćanjem Gaspromu, pošto još uvek spadamo u “prijateljske zemlje”. Nevolje mogu doći sa bugarske strane, ako Bugarska eventualno odluči da zatvori gasovod ili da sama “povuče” deo gasa koji ide ka Srbiji i Mađarskoj (to je radila Ukrajina 2009. godine). Bugarski ministar energetike Nikolov je izjavio da njegova zemlja neće ometati transport, ali je premijer Petkov bio prilično neodređen kada je rekao da Bugarska razmatra sve ugovorne odnose sa Gaspromom, uključujući i tranzit gasa za Srbiju i Mađarsku, “jer jednostrana ucena nije prihvatljiva”. Ovakav stav Petkova očigledno ne isključuje ni mogućnost prekida snabdevanja gasom iz tog pravca.

Srbija može da se snabdeva i ruskim gasom preko Mađarske i Ukrajine (iako besni rat, gasovod preko Ukrajine radi jer obe strane za tim imaju interes), ili preko Nemačke i Mađarske – samo je nevolja što će taj gas biti skuplji zbog većih transportnih troškova. Najveće nevolje za Srbiju bi nastupile ako dođe do potpunog embarga na kupovinu gasa iz Rusije. Takav potez EU bi imao katastrofalne ekonomske posledice ne samo za Srbiju, već i za čitav niz evropskih država.

UGOVOR SA GASPROMOM ISTIČE KRAJEM MAJA

Srpske vlasti se trenutno koprcaju kako bi izbegle pritisak Zapada da se “nađu na pravoj strani istorije” uvođenjem sankcija Rusiji, mada su dosad dvaput glasale u UN protiv nje. Situaciju Srbije realno u ovom trenutku pogoršava i činjenica da nema dugoročni ugovor sa Gaspromom. Usled trapavosti i nesposobnosti, a verovatno i oklevanja na najvišem nivou u pokušaju da se postignu povoljniji uslovi, Srbijagas nije krajem prošlog leta zaključio nov dugoročni ugovor. Stari ugovor je istekao krajem prošle godine, pa je na jedvite jade, posle posete Vučića Putinu, privremeno produžen do kraja maja. Taj rok se brzo približava, ali iako su dve strane imale dovoljno vremena da zaključe nov dugoročni ugovor, to se još nije desilo.

Izgleda da je kod sklapanja novog aranžmana sa Gaspromom srpska strana oklevala u nameri da se što manje zameri Zapadu. To je indirektno potvrdila i ministarka energetike Zorana Mihajlović kada je izjavila pre nekoliko nedelja da se pregovara i o privremenom ugovoru koji bi važio samo do kraja godine.

Ipak se od “privremenog ugovora” po svemu sudeći odustalo. Predsednik Vučić je prilikom “obraćanja narodu” potvrdio da će uskoro početi razgovori oko novog desetogodišnjeg ugovora sa Gaspromom, ne pominjući mogućnost privremenog rešenja.

Ako bi zaključila nov dugoročni ugovor sa Gaspromom, Srbija bi imala obezbeđeno snabdevanje pod povoljnim uslovima. To bi u svakom slučaju bilo mnogo jeftinije nego kupovina gas na tržištu u ovom trenutku, a posebno tečnog gasa (čak i da možemo da ga transportujemo).

Srbijagas trenutno dobija ugovorenu količinu gasa od 6 miliona kubika dnevno po “staroj” ceni od 270 dolara za hiljadu kubika, dok za sve preko toga mora da se plaća puna tržišna cena, odnosno i do 1000 dolara za istu količinu. Srpska pozicija je dodatno otežana, jer Srbija nije na vreme proširila gasno skladište od 400 miliona na milijardu kubika gasa, mada se to najavljivalo još od 2017. godine. Da smo tokom zime imali na raspolaganju u skladištu milijardu kubika, Srbija bi uštedela bar 300 miliona dolara samo na razlici u ceni gasa za potrošnju preko ugovorenih 6 miliona kubika.

KATASTROFALAN I MANJE POGUBAN SCENARIO

Prilikom ugovaranja novog desetogodišnjeg ugovora za snabdevanje gasom ključni element će biti formula po kojoj se obračunava cena. Da ne ulazimo u problematiku svih detalja tih pregovora, veliko je pitanje da li će ruska strana i dalje biti “velikodušna”. Srbija je već glasala protiv Rusije u UN, a tabloidi koji su pod Vučićevom neposrednom kontrolom sve više napadaju Putina i Rusiju.

U pitanju je igra velikih brojeva. Čak i uz dugoročan ugovor koji bi bio veoma povoljan, cena gasa za Srbiju će biti oko dva puta veća od prošlogodišnje (ali i to je dvostruko povoljnije nego trenutna tržišna cena). Srbija iz domaćih nalazišta dobija oko 500 miliona kubika gasa (ta nalazišta su u vlasništvu NIS-a, odnosno indirektno Gasproma) i mora da obezbedi uvoz od bar 2 milijarde kubika. Po ceni od 270 dolara, Srbija je prošle godine potrošila gasa u vrednosti od 650-700 miliona dolara. Da je taj gas kupovala po trenutnoj berzanskoj ceni, to bi koštalo između 2,5 i 3 milijarde.

Uz povoljan dugoročan aranžman Srbija bi gas plaćala oko 1,3–1,5 milijardi godišnje, odnosno bar milijardu dolara manje nego da gas kupuje na tržištu (sve i da imamo kako da ga dopremimo). Poređenja radi, bespovratna pomoć EU Srbiji u sedmogodišnjem periodu je iznosila 183 miliona evra godišnje (samo deo toga je ostajao u zemlji, kada se odbiju strani konsultanti koji su plaćani itd.). Lako se može zaključiti koliko bi Srbiju koštao prekid svih veza sa Rusijom, odnosno uvođenje sankcija, što zanemaruju mnogi “stručnjaci” koji se zalažu za bespogovorno prihvatanje svih briselskih zahteva.

Za Srbiju bi kupovina gasa po tržišnim cenama predstavljala pravu katastrofu. Tri milijarde dolara godišnje je astronomska suma i ti troškovi se moraju preliti na račun krajnjih potrošača. U tom scenariju nas čeka ogromno poskupljenje grejanja iz toplana i velikog broja industrijskih proizvoda, uz nagli rast inflacije i žestoko osiromašenje stanovništva. Ni uz povoljan dugoročni aranžman neće biti moguće izbeći poskupljenje gasa za potrošače, ali bi taj udar ipak bio dva puta manji.

Radi diverzifikacije snabdevanja gasom, Srbija je početkom godine počela i izgradnju gasnog interkonektora sa Bugarskom koji delimično finansira EU, i on bi trebalo da bude završen do kraja sledeće godine. Tim pravcem bi Srbija mogla da kupuje (američki?) tečni gas iz terminala u grčkoj luci Aleksandropulos (koji će biti gotov u najboljem slučaju za 20 meseci) ili (kada bi bilo slobodnih količina) gas iz Azerbejdžana. Međutim, kapacitet interkonektora koji se gradi je samo 1,8 milijardi kubika, što ne može da u potpunosti pokrije sve potrebe Srbije, posebno u slučaju da poraste potrošnja gasa. Srbija, naravno, ima i mogućnost da gas uvozi pravcem preko Mađarske, ali se postavlja pitanje odakle će Mađarska dobijati gas ako dođe do potpunog prekida snabdevanja EU gasom uz Rusije.

KONAČNI OBRAČUN TEK SLEDI

Do trenutka slanja ovog teksta u štampu samo su Poljska i Bugarska ostale bez ruskog gasa. Međutim, pravi “obračun” između EU i Rusije se očekuje tokom maja, kada najvećem broju snabdevača dospevaju za plaćanje fakture za gas. Ako do tada ne plate potrošeni gas u rubljama, preti im potpuni prekida snabdevanja, u kom slučaju bi praktično najveći deo Evrope ostao bez ruskog gasa.

Olakšavajuća okolnost je što se preko leta troši znatno manje gasa nego preko zime, ali se u to vreme moraju napuniti gasna skladišta širom Evrope, koja su trenutno popunjena samo sa 37 odsto kapaciteta. U pitanju je uobičajena praksa: skladišta se pune tokom leta kako bi se izjednačila potrošnja preko cele godine. Ako dođe do eventualnog prekida snabdevanja uz nedovoljno popunjena skladišta, mogu nastupiti ogromni problemi tokom zime kada je potrošnja najveća.

Nemački vicekancelar i ministar privrede i energetike Robert Habek izjavio je da će prekid snabdevanja gasom naneti težak udarac ekonomiji i dovesti do povećanja cena za potrošače (i to sve u uslovima rekordne inflacije). Habek je naglasio da će EU sama sebi napraviti štetu, ali da su Evropljani ipak spremni da podnesu taj teret kako bi pomogli Ukrajini.

Italijanski ministar za životnu sredinu Roberto Cingolani smatra da se evropskim kompanijama mora privremeno dozvoliti kupovina gasa u rubljama u toku narednih nekoliko meseci (doduše, tu izjavu je ubrzo ublažio pošto su ga napali da je previše popustljiv).

Evropskog jedinstva po tom pitanju očigledno nema. Iz mađarske kompanije MOL tvrde da je pored njih bar još desetak kompanija otvorilo račune u rubljama u Gasprom banci i da su spremne da na traženi način izvrše plaćanja, ali da o tome ćute. Izvesno je da nijednoj (privatnoj) energetskoj kompaniji ne odgovara prekid snabdevanja gasom, jer u tom slučaju ostaje bez sigurnih prihoda.

U pitanju je politička igra u kojoj Rusija za sada pokazuje čvrstu nameru da izbegne da joj EU ponovo “zapleni” novac. Utisak je da se EU našla zatečena, pa iako je Putinov dekret obnarodovan pre više od mesec dana očigledno nije razrađen mehanizam zajedničkog odgovora ruskim zahtevima.

Više nema mnogo prostora za “kreativna tumačenja” i manevre, sukob je eskalirao do tačke u kojoj jedna strana mora da “kapitulira”. Rusi su 4. maja izmenama Putinove uredbe olakšali “žabu” koju Evropljani moraju da progutaju. Pored toga, u uredbi je ostavljena mogućnost da ruska strana “dozvoli” izuzetke od plaćanja računa u rubljama, a druga mogućnost je da EK zažmuri i da ne kažnjava kompanije koje plaćaju gas preko računa u rubljama.

Ako nijedna strana ne odstupi od svojih maksimalnih zahteva, Evropu čeka ogromna kriza koja će početkom hladnog vremena (a to je već septembar na severu Evrope) dobiti dramatične obrise. Nedostatak gasa dovešće do zaustavljanja proizvodnje u čitavom nizu industrijskih kompanija (da pomenemo samo BASF), a veliko je pitanje da li će moći da se obezbedi dovoljno gasa za grejanje stanovništva, što bi dovelo do humanitarne katastrofe nepojmljivih razmera. Ako dođe do prekida snabdevanja gasom, izvesno je da će obe strane, i Rusija i EU, pretrpeti ogromne štete. A ko će imati najviše koristi, čitaoci mogu lako da zaključe.