Za “Vreme” iz Bona

Od Kancleramta u Berlinu ima par stotina metara do kultne kafane Ständige Vertretung (Stalno predstavništvo). Nju su krajem devedesetih otvorila dvojica bonskih ugostitelja, kad je sedište Vlade odlazilo iz Bona za Berlin. Na zidovima su divovski portreti političara, služe se kelš i kobasice, tu svraćaju i poslanici i turisti.

Kad je prošle srede (4. maj) predsednik Srbije Aleksandar Vučić, sa timom koji ga je pratio u berlinskoj misiji, svratio na pivo i kasnu večeru u Ständige Vertretung, mora da je sa setom gledao u slike Angele Dorotee Merkel na zidovima. U njeno vreme su izleti u Berlin bili ugodni, Vučić bi dobio fotografije sa kancelarkom u kontra-svetlu, dok se iza njih uzdiže toranj na Aleksanderplacu, možda pokoju majčinsku kritiku i išao bi srećan nazad da se hvali kako može da pozove gospođu Merkel u pola noći – ako treba.

Kažu da je Vučić i u kafani delovao samouvereno, ubeđen da još može da drži Srbiju na zaključcima Saveta za nacionalnu bezbednost koje je saopštio nakon početka ruske agresije. Iz tih zaključaka je upamćeno – i mnogo puta citirano po nemačkim novinama – da Srbija osuđuje kršenje teritorijalnog integriteta Ukrajine, ali da neće uvoditi sankcije Rusiji.

GLADAN I U LOŠEM RASPOLOŽENJU

Predsednik tvrdi da je u Ständige Vertretung stigao “u vrlo lošem raspoloženju”, pa se čak “nije ni osmehivao” jer mu je prethodno bio mučan sastanak sa Aljbinom Kurtijem. Od Vučića smo doznali i da je u Berlin vodio ćerku. Odlazak u kafanu je tokom “obraćanja” javnosti u petak (6. maja) pomenut jer su političari opozicione Narodne stranke tobože doznali da je Vučić tamo išao na pivo sa Kurtijem. Izvori “Vremena” su to označili kao besmislicu.

Opet prema Vučićevom svedočenju, on Kurtiju nijednom nije pružio ruku, priznajući da nije normalno da se ljudi ne rukuju pre nego što sednu za sto. Ali, kad se slušaju javni nastupi poslednjih dana i izvori “Vremena” koji otkrivaju šta se dešava iza zatvorenih vrata, kad se zna koliki je ulog na talonu, onda je jasno da ovo nisu dani uljudnosti.

U toku je “osma ofanziva” Nemačke tokom koje je Vučić u 24 sata morao pred kancelara Olafa Šolca i dve ključne ministarke, u presing su se dali i nemački poslanici, a ambasada u Beogradu je imala pune ruke posla. Najavljeno je da Šolc uskoro dolazi u Srbiju i poneki se hroničar setio vizite Angele Merkel kod Borisa Tadića 2011. godine, posete koja je bivšeg predsednika možda koštala i vlasti. Ali, šta tačno Nemci hoće? I na šta bi tačno Vučić bio spreman? Jasno je samo da bi ovu krizu, kako ocenjuje ugledni “Noje cirher cajtung”, srpski predsednik najradije prespavao, pa da se probudi opet u svetu u kojem se bezbrižno klacka između Istoka i Zapada.

U drukčija vremena, Olaf Šolc bi dočekao Vučića kao muška kopija Angele Merkel, čiji je vicekancelar do juče bio. Taj socijaldemokrata je hladan i racionalan, zna šta znače cene gasa, a šta radna mesta, i da zaokret od Rusije nije lak ni Nemačkoj, a kamoli Srbiji.

Šolc je kod kuće na udaru kritika da tobože ima previše razumevanja za Kremlj i da je prespor na obaraču kada treba uvoditi oštrije mere, a gone ga i ratoborniji koalicioni partneri iz redova Zelenih i Liberala. Diplomatska akcija prema Srbiji pak treba da demonstrira rešenost i ostavila je u čudu čak i ambasadore drugih zapadnih zemalja u Beogradu. Oni su se uklonili u stranu da ostave prostora za nemački pancer.

ŠOLC TRAŽI PRIZNANJE KOSOVA

Utisak je da je Šolc poručio Vučića i Kurtija u Berlin istog dana da bi pokazao kako pitanje Kosova nije palo u zapećak zbog Ukrajine – naprotiv. Kosovo se, kao i “srpsko pitanje” u Bosni i Hercegovini, vidi kao neuralgična tačka Balkana, breša u zidinama tog predvorja EU kroz koju nadire ruski uticaj.

Šolc je važnost famoznog sveobuhvatnog sporazuma Beograda i Prištine pokušao da objasni metodom štapa i šargarepe, ocenio je dopisnik “Dojče velea” iz Berlina. “Kako je rekao nemački kancelar, sporazum će doneti stabilnost, investicije i blagostanje. To je šargarepa”, ocenjuje “Dojče vele”. Štap za Srbiju se, prema toj analizi, sastoji u tome što je Šolc neuvijeno rekao da sporazum podrazumeva i priznanje Kosova. Ta poruka se godinama servirala suptilnije, kroz izjave pojedinih poslanika i gorljivih podržavalaca kosovske nezavisnosti, a sada se može reći da je zvanična.

Na konferenciji za štampu posle susreta sa Kurtijem, Šolc je opisao kako zamišlja normalizaciju: “To će funkcionisati samo kroz konkretne sporazume koje postignu dve zemlje. Tu ima mnogo detalja, ali naravno da u to spada ono što je Nemačka već odavno učinila, a to je priznanje Kosova”.

Par sati kasnije, posle susreta sa Vučićem, Šolcu diplomatski maniri nisu dozvolili da ponovi to što su svi ionako čuli. Pred Vučićem je govorio samo o “sveobuhvatnom” sporazumu, za koji će Beogradu biti potrebno “mnogo hrabrosti i odlučnosti”. Vučić je izrazio nadu da neće samo Srbija morati da “guta knedle”.

KO TO GLUMI ZELENSKOG

Kurti je nemačkim medijima rekao da bi Srbija “barem” morala da uvaži kosovska dokumenta, kao što to čine Grčka ili Slovačka koje takođe nisu priznale Kosovo. On je navodno vrlo zabrinut zbog “48 vojnih baza” Srbije blizu Kosova i zbog velikih izdataka za naoružanje. Kasnije će, u dugo iščekivanom obraćanju, Vučić reći da Kurti glumi “regionalnog Zelenskog”.

“Kurtijem su malo nezadovoljni u Berlinu”, kaže izvor “Vremena” iz srpske diplomatije, odlično upoznat sa ovom berlinskom ofanzivom. “Jer, Kurti čim se pojavi, priča o međusobnom priznanju i ništa ga drugo ne zanima, pogotovo ne Briselski sporazum. Berlin se u principu pribojava prelivanja ukrajinske krize na Balkan i nekih novih sukoba. Od Srbije se traži da pokaže da neće biti vinovnik tih sukoba”.

Osim Vučićevog lošeg apetita na večeri sa Kurtijem i predstavnikom EU Miroslavom Lajčakom u vili Borzig – a koji je posle nadoknađen u kafani Ständige Vertretung – sastanak nije doneo epohalne pomake. Razgovori o bizarnom problemu registarskih oznaka nastavljaju se ove sedmice. Iako na Šolca ne ostavlja utisak srpski zahtev da se konačno, kao što je potpisano pre mnogo godina, formira Zajednica srpskih opština, on je ipak učinio uslugu Vučiću ne pritiskajući ga previše oko sankcija Rusiji. Barem ne javno. Šolc je pohvalio što je Srbija glasala za osudu Moskve u UN i tek načelno rekao da zemlje kandidati imaju realnu perspektivu, ali da sada ceo tabor EU treba da zbije redove.

Ostali su razočarani oni analitičari koji su predviđali da će se Vučić iz Berlina vratiti sa jasnim nalozima, te da će ih naznačiti već u petak, tokom obraćanja koje je bio odložio upravo zbog nemačkog naleta. Ali, ništa slično se nije desilo, barem ne još.

“Očekivano je da u ovakvoj situaciji politika neutralnosti dolazi do prirodne ivice. Ali Vučić je delovao samouvereno da se može držati zaključaka Saveta za nacionalnu bezbednost”, kaže diplomatski izvor. “Igra na kartu koja ne može da se prenebregne – dok je Nemačka pedeset odsto zavisna od ruskih energenata, Srbija je sto odsto zavisna.”

Pred odlazak u Nemačku Vučić je dao intervju za “Handelsblat”, gde nije kukao zbog pritisaka, već tvrdio da je Srbija jasno odabrala stranu. “A što se sankcija tiče”, rekao je Vučić tom listu, “mi smo decenijama bili žrtve sankcija i ne verujemo u politiku sankcija. Među zemljama EU i dalje se vode rasprave, na primer o embargu na naftu ili gas. Mi imamo svoje interese. I mi još nismo deo EU. Nažalost.”

ŠTA NEMCI TAČNO HOĆE?

Posle silnih sastanaka – sa Šolcom, “zelenom” šeficom diplomatije Analenom Berbok i socijaldemokratskom ministarkom odbrane Kristine Lambreht – ostala je poruka da “nema sedenja na dve stolice”.

Novi specijalni poverenik nemačke Vlade za pitanje Zapadnog Balkana Manuel Zaracin – i on je ove sedmice bio u Beogradu – rekao je to najoštrije: “Ne možete sedeti na dve stolice, koje su miljama udaljene jedna od druge. Osim toga, smatram da Srbija i te kako zna da je u njenom interesu da se što pre oslobodi svih zavisnosti od beskrupuloznog režima”.

Druga poruka – ovog puta iz Beograda – koju su morali upamtiti i vrapci na grani glasi: pritiskaju nas! A mi smo mali i pitanje je koliko ćemo moći da odolevamo. Prema Vučiću, stvar je otežao Vladimir Vladimirovič kad je u primeru Kosova našao “pravno-političko” utemeljenje za otcepljenje Donbasa.

Ali, ni to o dve stolice, ni ono o nesnosnim pritiscima nije više od floskule ukoliko se ne zna šta se tačno od Srbije traži i dokle je Vučić spreman da ide. Ne zna se ni koliko razumevanja imaju u Moskvi i da li bi račun Beogradu trebalo da se ispostavi kroz, recimo, skuplji gas ili obaveštajno rovarenje po Srbiji, u čemu je Rusija već hvatana.

U zgusnutoj diplomatskoj sedmici, prošlog je utorka (3. maja) poslanik nemačkih socijaldemokrata Josip Juratović – izvesno najbolji poznavalac regiona u Bundestagu – u rezidenciji ambasadora u Beogradu okupio probrane predstavnike medija. Tamo je rekao malo više.

Čulo se da Berlinu ne pada na pamet da ostavi Srbiju bez ruskog gasa, ali da bi Vučić trebalo da prestane da menja maske i da nosi jednu u Briselu i Berlinu, a drugu pred domaćim mnjenjem. Prisutni na tom razgovoru su shvatili da bi u Berlinu bili zadovoljni ako Srbija uzme deo sankcija sa švedskog stola – a u Briselu je do sada usvojeno šest paketa sankcija – i ako, pre svega, simbolično bude na strani na koju navodno ide, a to je EU.

Od početka rata, do nemačke javnosti su dopirale slike podrške ruskom napadu iz Beograda, mitinga na kojima se isticalo “Z”, a nedavno dopremanje kineskog raketnog sistema nedeljnik “Špigel” ocenio je kao “iritantno”.

ŠTA VUČIĆ DUGUJE BERLINU

Vučić je u Berlinu rekao kako je Srbija “dobro razumela” zahteve Nemačke, a obraćanjem u Beogradu je pokušao da hvali i Nemačku i Zapad, investicije i infrastrukturne poduhvate, dualno obrazovanje i obnovljive izvore energije. Ali, ostalo je pri tome da nema konkretnih sankcija Rusiji iako je teren zaravnat prethodnih dana porukama sa naslovnica tabloida da je Putin “zabio nož u leđa” Srbiji.

“Vučić igra tu diplomatsku igru na jedan neverovatan način”, pohvalila je na Pinku Ana Brnabić svog šefa, “i koristi svoje poznavanje i istorije i prilika i prava i međunarodnog prava i presedana, i svaki put to stavlja na sto na tim sastancima, na način da bude teško da date argument protiv”.

Tvrdoglava teza kod nekih domaćih posmatrača – da su “stranci” doveli Nikolića i Vučića na vlast da “reše Kosovo” – nužno vodi zaključku da će Vučić, ako već nije platio na mostu, morati da plati na ćupriji i distancira se od Putina i Dodika. Danas je davno prošlo vreme ocena koju su o Vučiću posle Briselskih sporazuma iznosili komentatori nemačke štampe i neimenovane diplomate: “Vučić liefert”. Vučić liferuje, isporučuje, ispunjava. Završava posao.

Prošle su godine u kojima je Vučić skrojio autokratiju gde partija guta državu, a on, sam, postaje nezamenjiv. Oprez Šolca, kao i prethodno Angele Merkel, dvoje političkih ziheraša koji igraju na proverene karte, navodi ih na zaključak da Vučića ne treba previše kritikovati kad se već u Srbiji ne nazire alternativa. Po fiokama Evropske komisije i berlinskog Ministarstva spoljnih dela gomilali su se izveštaji o stanju u Srbiji, sve gori od goreg, pedantno su pobrojavane afere od Savamale pa nadalje, opisano je gušenje medija i opozicije, ali u javnim nastupima kancelara od toga opstaju samo fraze o “potrebi za reformama”.

U gostovanju na N1, nemački poslanik Juratović je procenio da su prioritet njegovog partijskog druga Šolca “mir i stabilnost” na Balkanu, da bi samo nekoliko trenutaka kasnije rekao kako je protiv “stabilokratije”. Taj izraz je skovan da opiše Balkan i politiku Zapada prema njemu – stabilnost ispred demokratije.

Neki opozicionari u Srbiji požurili su da se izjasne za sankcije Rusiji – iako niko ne zna kakve i pošto koštaju – i nema sumnje da bi Vučić jedva čekao da sa njima podeli odgovornost. Moglo bi biti da Vučić pametnim svrstavanjem kupi to da EU i dalje na oba oka žmuri na metode njegove autokratije. Kako reče Ana Brnabić, Vučić tu igru “igra na jedan neverovatan način”.

ŠTAP I ŠARGAREPA

Kao što se još samo nagađa kakvi bi potezi Srbije udovoljili Berlinu, tako se nagađa i šta je štap, a šta šargarepa za Vučića.

Kad se radi o štapu, Šolc je u ofanzivu na Srbiju krenuo sa zaključcima Bundestaga za vratom. U tim zaključcima, koje su podržali poslanici vladajuće većine kao i Demohrišćani, od Vlade se traži da još izdašnije i brže naoružava Ukrajinu, dok je Šolc po tom pitanju oklevao.

Ali, u tački 19, u jednoj rečenici se navodi da bi na evropskom nivou valjalo “razmotriti” pretpristupnu pomoć EU za one zemlje-kandidate koje “podrivaju” sankcije. Da li se neuvođenje sankcija smatra “podrivanjem”? Jasno je da se mislilo na Srbiju, pa se moglo zaključiti da Beograd rizikuje oko 250 miliona evra godišnje koliko stiže iz briselskog ćupa.

Analitičari skloni hrabrim i neutemeljnim ocenama predviđali su da bi Srbiji mogao da se oduzme status kandidata, da bi nemačke firme mogle da se povuku ili da bi čak mogao da bude ukinut bezvizni režim. Tako nešto izvori “Vremena” ne pominju, a izgleda da se o tako radikalnim merama i ne razmišlja. Realnije deluje ono što je za RTS rekla ministarka za evropske integracije Jadranka Joksimović: neuvođenje sankcija Rusiji ne bi prekinulo, ali bi dodatno usporilo ionako traljav put Srbije.

“Očekujem da će pojedine države članice postaviti pitanje neusklađivanja Srbije sa režimom sankcija kao jedan od glavnih uslova koji će ih možda motivisati da nam ne daju podršku da otvorimo idući klaster tri, za koji smo spremni”, rekla je Jadranka Joksimović.

Inače, u trećem klasteru pregovora su poglavlja koja se tiču informacionog društva, medija, poreskog sistema, ekonomske i socijalne politike, nauke i kulture, carinske unije.

Iz američkog pravca, za sada na nivou čaršijske priče, čuje se mogućnost da se članovi Vučićeve porodice stave na sankcije. Posebno njegovog brata Andreja Vučića bije glas da je umešan u sve i svašta, a znano je da Vašington voli da ima prljav veš o takvim ljudima.

Šargarepa se takođe istanjila jer, uprkos Šolcovim lepim rečima, proširenje EU nije na vidiku. U nedavnoj analizi nemačkog mesečnika “Ciceron” to se opisuje ovako: “S jedne strane stara EU, umorna od proširenja, tek bezvoljno vodi taj proces koji ionako nije popularan kod zapadnoevropskih birača. Sa druge strane, mučni pristupni maraton koče manjkavosti vladavine prava, populistički vlastodršci i nedostatak reformi pravosuđa kod kandidata”. “Umesto toga, politika proširenja EU postala je energično tapkanje u mestu, garnirano floskulama, slatkorečivošću, obećanjima koja se ponavljaju kao mantre i vitlanjem novčanikom”, ocenjuje magazin.

Pitanje za naredne sedmice, do najavljene posete kancelara Šolca Beogradu, jeste da li će on zbilja založiti svoju političku moć da urazumi kočničare proširenja EU poput Emanuela Makrona. Taj nimalo izgledni poduhvat, na koji se Angela Merkel tokom šesnaest godina u Kancleramtu nije odvažila, mogao bi drastično da udeblja evropsku šargarepu. A onda bi se promenila i računica “neutralnosti” na kojoj Vučić za sada navodno istrajava. Jedno je sigurno: prvo sa Rusima treba pogoditi novu cenu gasa. A ako sankcija i bude, one će biti uvedene ispotiha ili će ih obnarodovati recimo Ana Brnabić. Predsednik ne voli da donosi loše vesti.