Na početku, zvučalo je više nego primamljivo, nekima je delovalo čak i neverovatno: da mogu da se prijave na stambeni konkurs Grada Beograda, dobiju u zakup potpuno nov stan sa centralnim grejanjem, u stambenim uslovima o kakvim su do tada mogli samo da sanjaju i uz troškove koje mogu sebi da priušte.

“Ko ne bi bio srećan”, govorili su prilikom useljenja. “Sada prvi put imamo fino i čisto mesto za život i nemam reči da se zahvalim svima u Gradu koji su nam ovo omogućili. Najvažniji je krov nad glavom, a posle ćemo da razmišljamo i o poslu.”

Deset godina kasnije, njihovi računi za Infostan viši su od mnogih računa Beograđana sa normalnim primanjima.

TU ŽIVE “ROBOVI”

Kamendin. Najveće beogradsko naselje socijalnih stanova, u Zemun polju kod novog puta ka Novom Sadu. Dvehiljaditih godina Grad Beograd je tu počeo izgradnju stanova namenjenih svima koji su bez krova nad glavom i koji sebi tako nešto ne mogu da priušte, dakle, onima s najvećim stambenim potrebama ali najmanjim prihodima – velikim porodicama, samohranim majkama, starima, osobama sa invaliditetom i uopšte socijalno ugroženim kategorijama.

Od 2007. Grad je skoro svake godine raspisivao konkurs, a prijavljenih koji su ispunjavali propisane uslove bilo je skoro uvek sedam puta više nego što je bilo raspoloživih stanova. Zato su useljavani samo najugroženiji. Ali ni njihova računica nije bila loša: kao kada bi danas neko rekao ljudima sa primanjima od, recimo 18.000 dinara, da će im mesečni troškovi stanovanja iznositi najviše pet-šest hiljada. Toliko su troškovi stanovanja tada iznosili u Kamendinu. Šta su socijalno ugroženi zapravo imali da plate? Kiriju, odnosno zakupninu, preko računa za Infostan, koja je bila simbolična; 50 posto subvencionisanog računa za Infostan i račun za struju. Ugovor o zakupu stana potpisali su sa Gradom na pet godina, uz obavezu da račune redovno izmiruju. Ako bi jednom zakasnili, izgubili bi pravo na subvencije, ako triput ne bi platili, izgubili bi pravo na ugovor, odnosno stan.

“Prvi sistemski problem je taj što je to ugovor o zakupu stana, to nije ugovor o zakupu socijalnog stana”, kaže za “Vreme” Danilo Ćurčić iz nevladine organizacije A11, koja već godinama pravno zastupa socijalno ugrožene stanare iz Kamendina. “To nije socijalno stanovanje u zaštićenim uslovima, to suštinski nije nikakav poseban ugovor koji njima daje neka veća prava nego bilo kom drugom zakupcu na tržištu. Po interventnoj meri, ako ispunjavaju uslove isto kao i svi ostali građani, socijalno ugroženi mogu da imaju 50 posto subvencionisanog infostana. Samo što se njima, ako ne plate tih prvih pet godina, ne obnavlja ugovor za stan.”

Drugi problem predstavljao je i sam koncept zgusnutog naseljavanja ljudi sa prethodnim teškim životnim nasleđem i različitostima u svakom smislu, a bez ikakve institucionalne podrške. A i još nešto: kod prvih stanara vodilo se računa o tome da određenom broju članova porodice bude namenjen i određen broj kvadrata. Za šest članova 80 kvadrata, što će kasnije, kada u domaćinstvu ostanu samo dva člana, postati nepremostiv problem za plaćanje. Nekoliko godina kasnije, u talasu useljavanja Roma raseljenih iz nehigijenskih naselja, a potom i Aškalija raseljenih sa Kosova, izgleda da se to pravilo nije poštovalo ili je naprosto većih stanova ponestalo.

“Biće gužva, ali srećni smo, sve je bolje od onog gde smo živeli”, kaže jedna od tada useljenih stanarki. “Sada će jetrva i njena porodica živeti u kuhinji, svekar i svekrva u dnevnoj sobi, a ja sa suprugom i detetom u spavaćoj. Ako suprug i ja dobijemo posao u gradskom zelenilu, rešićemo sve probleme.”

Nicale su nove zgrade jedna po jedna, objavljivan konkurs po konkurs i svaki čas se useljavale neke nove socijalno ugrožene pridošlice. Tako je nastao Kamendin, otprilike četiri stambena bloka i 1100 stanova. Danas bi se mogao nazvati i “socijalnim eksperimentom”.

Izuzev najnovijeg, uređenog bloka namenjenog izbeglicama iz BiH i Hrvatske, koji je useljen pre oko tri godine, Kamendin je u svom pretežnom delu i dalje mesto gde žive robovi-dužnici, gde ne dolazi niko osim izvršitelja i policije, mesto gde se stanuje u zgradama koje niko ne održava, u prljavštini, smradu i egzistencijalnom strahu od iseljenja, mesto gde siromašni dobijaju veći račun za Infostan nego ostali građani Beograda, mesto gde je najsiromašnijima isključena struja po nekoliko godina jer nisu imali da je plate, nekima je isključena već devet godina, mesto nabijeno unutrašnjim tenzijama, nezadovoljstvom, beznađem i retko zastrašujućim pričama. I mesto odakle ljudski vapaji ne dopiru daleko.

Poslednji put Kamendin je 2013. ozbiljnije zainteresovao javnost jer se oko 200 prvih stanovnika pobunilo protiv dolaska Roma u susedne zgrade, kada su organizovali višednevne rasističke demonstracije. Međutim, njihovo dužničko ropstvo u koje ih je sve zajedno sistem gurnuo nudeći im život u socijalnim stanovima, kao i siromaštvo koje sada ide već do neslućenih razmera, ne privlači veliku pažnju, ono nije tema ovog grada. Ćušnuta daleko pod tepih, ta tema se, izgleda, ne uklapa u idealnu sliku Beograda – grada investitorskog urbanizma i bogatih kupaca.

SOCIJALNI SLOM

Više od 200 porodica u Kamendinu danas grca u dužničkom ropstvu, a njihovi dugovi iznose od nekoliko stotina hiljada do dva miliona dinara. Više od 70 domaćinstava godinama živi bez struje, nemaju toplu vodu, malo uključe neki agregat, plin, zapale sveću… Nižu se kamate, nižu se i sudski postupci koje Grad pokreće protiv njih zbog neplaćenih računa, a izvršitelji besomučno udaraju po penziji, plati, uzimajući im pola ili dve trećine od crkavica koje primaju. Neki među njima su korisnici doživotne socijalne pomoći. Niko od njih nije obnovio petogodišnji ugovor sa Gradom, ali Grad ih još uvek ne iseljava. Gde će ih?

Na samom početku nije izgledalo da će uslediti takav razvoj događaja. Naime, tokom prve tri godine, korisnici stanova su redovno izmirivali svoje obaveze, plaćali račune tačno po ugovoru kako su i potpisali. Ali, kako tvrde, posle tri godine počeli su da im stižu sve veći i veći računi. I gušenje je počelo. Pošto su preskočili jedan mesec, izgubili su pravo na subvencije i počeli da dobijaju račune za Infostan sa punim iznosom, što je već bio nezamisliv trošak za njihova primanja. Onima koji su i dalje uspevali redovno da plaćaju, Grad se 2014. “zahvalio” tako što je smanjio subvencije sa 50 na 30 posto, što je za mnoge koji su i do tada jedva držali glavu iznad vode bila prelomna tačka. Od tada razmišljaju da li da plate struju ili Infostan, jer oba ne mogu, i najpre su se odlučivali za struju, samo da bez nje ne ostanu. Svakog meseca stizali su im sve veći i veći računi, s uračunatim dugovima, ogromnim kamatama i tokom vremena toliko su narasli da ih više niko nikad ne bi mogao platiti, do kraja života.

“Tri godine sam redovno plaćao”, kaže Božidar Simić u filmu Socijalni slom (TV Insajder). “Posle izvesnog vremena, računi su počeli rapidno da rastu. Kada je supruga dobila otkaz, više nisam mogao. U početku, živelo je nas šestoro u ovom stanu od 82 kvadrata. Supruga je umrla, drugi su otišli, ostao sam ovde samo sa sinom. Ovaj stan je preveliki, kako ja to da plaćam? Moja dugovanja prelaze 1.800.000 dinara. Račun za Infostan mi je 19.000 dinara. Moja penzija je 14.000, ali devet izvršitelja odbijaju mi pola. Život ovde zalazi u pojam metafizike, ne matematike”, kaže on. I nastavlja: “Nalazim se u stanju letargije, kao da sam pod vodom stalno. To je neki odbrambeni mehanizam kad je čovek non-stop pod stresom, a propo što sam invalid I kategorije. Ja ne vidim, ja sam slep”.

Zorana Pavlović, samohrana majka, obolela od multiple skleroze, živi u Kamendinu od 2008. Već osam godina, zbog dugova, isključena joj je struja.

“Redovno sam plaćala prve tri godine, a onda su svi računi skočili. Moja invalidska penzija sada iznosi 31.000, ali izvršitelji mi skidaju 22.000. Moj račun za Infostan je 19.000 dinara. Zamislite da plaćate toliko stan bez struje, a neko vam je 2007. savetovao da uđete u socijalni stan, da vam budu manji troškovi, da imate šta da jedete, da imate bolje uslove života. Najmanje 10.000 evra su mi do sada skinuli izvršitelji sa moje invalidske penzije.”

“Hvala Gradu Beogradu što nam je dao gde da živimo”, kaže jedna stanarka, “sklonili smo se sa užasnih mesta, hvala svima stvarno. Ali, treba nam smanjiti troškove. Ranije sam živela kako sam živela, ali nikad nisam bila ovoliko dužna.”

“Zašto su nam dali ove stanove?”, pita starija žena. “Dogovor je bio da se Infostan plaća po 3000, nije dogovor bio po 20.000.”

Na sve to, pre nekoliko godina, na njihovo ime stigao je i prvi račun za porez na stan iako nisu vlasnici nego zakupci. Bio je to još jedan podli ubod sistema, koji je promptno primenio Zakon o porezu na imovinu od 2013, po kome porez plaćaju i zakupci stana ukoliko žive u njemu duže od jedne godine. Danilo Ćurčić kaže da Ustavni sud, kome je tada podneta inicijativa za ocenu ustavnosti odluke o plaćanju poreza u slučaju socijalnog stanovanja, nije odgovorio već osam godina.

Specijalna izvestiteljka za adekvatno stanovanje UN takođe je 2015. posetila ugrožene porodice u Kamendinu i u svom izveštaju dala preporuke Vladi, ali ni od toga nije bilo ništa. Ni mediji ne mogu da dopru do gradskih vlasti. Retki uspeju da dobiju neformalni razgovor iz koga ništa ni novo ni konkretno ne mogu da saznaju.

Ono što je takođe privuklo naročitu pažnju i što bi moglo da implicira dalje “rešenje” problema jeste i nepoznanica na koju niko nema odgovor: zbog čega je socijalno stanovanje, koje je oduvek bilo u nadležnosti Sekretarijata za socijalnu zaštitu, prešlo u nadležnost Sekretarijata za imovinske i pravne poslove?

ROBIJA JE DOŽIVOTNA

“Dužnici su pisali zajedničke peticije i podnosili ih na razna mesta”, kaže Ćurčić. “Na kraju su podneli u oba sekretarijata, ali ni iz jednog nije stigao odgovor. Pisali su gradonačelniku, on ih je vratio na sekretarijat, pisali su gradskom ombudsmanu, on nije nadležan, pa republičkom ombudsmanu, ni on nije nadležan, niko nije nadležan, niko neće time da se bavi i to tako stoji. To više nije samo pitanje socijalnog stanovanja, nego suštinske diskriminacije ljudi na osnovu njihovog imovinskog stanja. Jer, ta količina nemara Grada Beograda je neshvatljiva.”

Teška je i opora atmosfera u Kamendinu, u njegovom najvećem delu, u najsiromašnijim blokovima. Deca se igraju napolju, ali graje nema. Na nekim zgradama ne postoje ulazna vrata, razvaljena su, u hodniku je sve počupano, vise kablovi, lift ne radi. “Ne radi već dve godine”, kaže jedan dečak, “ali niko ovde ne dolazi da popravlja. Živeo je na vrhu gore jedan stari čovek u kolicima, nije mogao da izađe napolje, samo kad se skupe pa ga iznesu, ali nema ga više, umro je.”

U prizemljima, gde su prvobitno bili zamišljeni poslovni lokali – polupana stakla i đubre. Sa prozora iz ćoškova izviruju glave stanara. Gledaju ko je, izvršitelji ili policija.

“Kada su tuče, divljanja, nasilje, i kada zbog toga zovemo policiju, oni nikad ne dođu”, kaže jedan stanar.

Nailazimo na okrečen lokal sa jakim rešetkama na prozorima, ali zatvoren. To su prostorije lokalnog odbora Srpske napredne stranke. Pored je obućarska radnja, na čijem zidu piše “čast svakome, na veresiju nikome” i “obavezno plaćanje unapred”. Tamo negde je prodavnica, malo veća od kioska, a u onom bogatijem delu naselja ima i mini-samousluga, radnja sa keramičkim materijalom i farbara. Na ogromnom prostranstvu stambenih blokova nema kafića i kockarnica, objekata koji obično “krase” gradska naselja.
U siromašnom Kamendinu najpre se može naići na čemer i jadne, polužive ljude, koji vide spas makar samo u tome što će ih neko pitati “kako žive”.

“Noću upalimo sveću i čekamo da izgori, posle upalimo baterijsku lampu pa bacamo svetlo po zidovima”, kaže jedan od njih. “Živim sa ženom, bolesnom majkom i petoro dece u dvosobnom stanu. Struju nemamo već dve godine. Dužan sam EPS-u 200.000 dinara. Išao sam tamo, molio sam ih da otplaćujem dug na rate, da pokušam nekako to da vratim, ali ne daju, kažu moraš sve odjednom. Ne daju nam čak ni rate. Živim ovde od 2013, sve sam redovno plaćao, ali od jednog trenutka više nisam mogao. Dužan sam za Infostan oko 480.000, išao sam i tamo nekoliko puta, molio da me neko primi, da objasnim zašto nisam plaćao, nikad me nisu primili. Živim u stanu od 50-60 kvadrata, račun za Infostan mi iznosi od 15.000 leti do 25.000 zimi – stavili su mi one aparate na svaki radijator i mere koliko je potrošeno. Zakup mi je sada veći od 4000 dinara. Nije mi samo jasno kako ja u socijalnom stanu, a ovde sam došao kao socijalno ugrožen, moram da plaćam tolike račune, pa ni na Dedinju toliko ne plaćaju.

Išao sam da konkurišem za onaj program, da uzmem kredit i kupim kuću negde, jer imam petoro dece. Samo da se sklonim odavde, ovde je strašno živeti. Noću flašama razbijaju prozore, narkomani nam se skupljaju ispred vrata, ove zgrade niko ne kontroliše niti vodi računa o njima. Rekli su da za mene nema ništa jer imam socijalni stan i dugove. Sad me čeka sudski postupak za iseljenje, ne znam da li će me u zatvor poslati, a tek sam našao posao. Ako ja odem u zatvor, ne znam da li onda imaju pravo da isele moju porodicu? Gde ćemo mi? Priča se ovde po naselju da će sve nas dužnike da presele u neko selo, u kontejnere, znate li nešto o tome? Ako tako bude, pa to je strašno, znate li kako se živi u tim kontejnerima, nemoguće je… Razmišljao sam da uzmem kredit od banke pa da platim sve dugove za struju, bar struju da imam, ali onda opet ulazim u nove dugove. Ja stvarno nemam drugo rešenje, ja nemam dva izbora, moja deca jedu samo suvu hranu.”

Ima nečeg previše teškog i zatomljenog u tom Kamendinu, što ne da miran san. Isto kao i reči jedne stanarke iz epizode “Nikad nam nije bilo bolje” (Marka Žvaka): “Ja znam da sam kriva što nisam plaćala. Do 2013. sve račune sam plaćala, kad sam prestala da primam socijalno, nisam imala nikakva primanja, nisam imala odakle da platim. Znam da sam kriva i priznajem svoju krivicu. Ali molim sve institucije da nam pomognu, dobre i humane ljude, ja sam u mraku sedam godina, imam muža koji je doživeo dva moždana udara. Svaka čast Vučiću, on ima puno posla, ali bi mogao da nam da još jednu šansu da možemo da preživimo kao normalni ljudi.”

Ovim ljudima, kako sada stvari stoje, od plata i penzija skidaće se doživotno iako dug nikada neće moći da vrate. Čak i ako se jednog dana ostvare njihove najcrnje more i budu izbačeni na ulicu, njima taj dug i dalje ostaje. Biće na ulici, ali će morati da plaćaju i dalje, jer izvršitelj ima obavezu da ih juri kao dužnike dokle god imaju neka primanja. Sistem ih namerno prepoznaje samo kroz koeficijente i formule po kojima im obračunava troškove, dok oni svojim tragičnim sudbinama i vapajima pokušavaju da ovaj grad i ovo društvo vrate na najosnovnije pitanje, pitanje čovečnosti.