Ukidanje pomoći svratištu za najmlađe
fotografije: ivan šepić
A od Grada – ništa
Nejasno je da li gradonačelnik stvarno misli da su najsiromašnija deca nerealna, da ne postoje ili da su njihove potrebe nerealne pa im pomoć i ne treba. Svejedno. Da su nadležni iz Privremene uprave pre svoje odluke i sami svratili do Svratišta, možda bi se uverili u realnost u kojoj neki mali Beograđani žive
Na skandaloznu odluku grada Beograda da budžet ukine tamo gde je najpotrebniji, na socijalna davanja, niko nije ostao ravnodušan. Ali malo ko zna da je o tome odlučeno još za vreme Privremene uprave Beograda, dakle mnogo ranije nego što se sve raščulo. Kao iz prave potaje, Privremena uprava je, na primer, samo u jednom danu jednom odlukom "ubila dve muve" kako bi sebi prištedela koji dinar: i to tako što je iz gradskog sistema socijalne zaštite izbacila personalnu asistenciju namenjenu osobama s invaliditetom i Svratište, utočište za najsiromašniju decu, decu sa ulice. Da apsurd bude veći, za Svratište, recimo, grad čak duže vreme nije ni izdvajao nikakva sredstva (vidi okvir).
Petnaestak dana kasnije, gradonačelnik Beograda, a prethodno predsednik Privremene uprave Siniša Mali, rekao je da je socijalna politika grada do njegovog dolaska bila nerealna, da je za to kriv njegov prethodnik jer je obećavao razna davanja, a para u budžetu nije bilo. Rekao je i da sistem socijalnog davanja nije baziran na realnim pokazateljima i socijalnim kartama, da će gradska vlast to završiti do kraja godine i utvrditi ko realno ima pravo na socijalnu pomoć. Ostalo je nejasno da li je gradonačelnik stvarno mislio da su najsiromašnija deca nerealna, da ne postoje, ili da su njihove potrebe nerealne pa im pomoć i ne treba. Svejedno.
UTORAK JE SREĆAN DAN: Da su nadležni iz Privremene uprave još pre svoje odluke i sami svratili do Svratišta, možda bi se uverili u realnost u kojoj neki mali Beograđani žive. Možda bi čak imali istu zebnju kao što smo je imali i mi, šta pitati "decu sa ulice". Da li, kako žive, šta rade kada nisu tu, imaju li mamu i tatu, idu li u školu, pa bi na licu mesta utvrdili ko ima realno pravo na socijalnu pomoć. Još da su im rekli, kao što su nama, da deci nikako ne pominju to da će se Svratište možda zatvoriti, jer, prošle godine su tako neki dolazili i pitali decu svašta, pa su se deca uspaničila da više neće imati šta da jedu.
Celo Svratište je znalo da dolazimo, i deca. U skromnom i veoma toplom ambijentu, dočekali su nas mirni, nezainteresovani za "iznenadne" goste. Njih petnaestak, uglavnom dečaci i pokoja devojčica. Od socijalne radnice Dragane Teodorović saznajemo da su u stvari vrlo otvoreni i prijemčivi za sve ljude, "a pogotovo su otvoreni ovde prema nama, prema vaspitačima, što je zaista važno". Ukupno je 150 dece koja dolaze u Svratište i koja se smatraju aktivnim korisnicima. Četvrtina njih, po evidenciji, radi na ulici i dolazi kako kad, 75 odsto redovno dolazi, 80 odsto je upisano u školu, a od njih 87 odsto redovno pohađa nastavu. Dolaze prema potrebi. Neka deca šest puta za dve nedelje, neka malo manje, mlađa deca dolaze češće, a neka svaki dan.
Većina ih ide u večernju školu jer su mnogi prerasli potreban uzrast ili škole neće da ih prime jer nemaju dokumenta. U redovnom smo kontaktu sa školom, kaže Dragana, i tačno znamo kad je ko izostao pa na kraju pravimo statistiku ko je prošao razred, a ko nije. Imamo i decu koja idu u redovne škole čak iz neformalnih naselja i koja nemaju toliko loš uspeh. A neki opet budu isključeni, imamo dva dečaka koji su išli u redovnu školu, ali su od šestog razreda prešli u večernju. Ovi mali idu u 11 redovnih osnovnih škola.
Ovde radimo domaće zadatke, mlađa deca su baš uhodana, dolaze svaki dan, nekad pre škole, nekad posle, kupaju se, ručaju. Imamo dosta volontera koji rade sa njima, imamo psihologa…
Razgovor prekida žena koja je donela prepune torbe nečega. Ljudi donose redovno garderobu, kaže Dragana, pet-šest puta dnevno, igračke, knjige za decu, slatkiše, bilo kakav mali apel da damo odazovu se stvarno u velikoj meri.
Nastavljamo priču, šta rade deca kad izađu odavde? Pa, neki prose, uglavnom na mlađem uzrastu, stariji obično rade na raskrsnicama, peru šoferšajbne, a većina dece sakuplja sekundarne sirovine, sami ili sa roditeljima. Porodice su im užasno siromašne, nemaju nikakvu pomoć, ali po našim saznanjima većinu dece niko ne tera na rad. Oni čak i na tom malom uzrastu osećaju da treba da doprinesu kućnom budžetu. Postoje deca i koja su eksploatisana, ali to radimo u okviru antitrafiking programa.
Postoji li neki pokazatelj koliko njima sve ovo znači? To se najbolje vidi kada dobiju kaznu za tuču, za krađu, mi moramo da imamo neki mehanizam kažnjavanja, a kazna je, na primer, da ne može da dođe taj dan ovde. I to im je onda prestrašno, najčešće stoje ispred i čekaju da ih pustimo. Ako neko ima čak kaznu od mesec dana, onda ih obilazimo na terenu da ne bi sasvim ispali iz priče.
Najvažnije je što deca u nas imaju veliko poverenje pa ako se nešto desi kod kuće, na ulici, ako ih neko bije, ako ih tera da nešto urade, oni dođu i ovde to kažu. Poveravaju se inače o svemu, zaljubljuju se, pričaju i o tome, i stalno crtaju crteže.
Razne su tu dobi, od šest do 19 godina. Neki kada dođu prvi put, ne znaju da koriste tuš, pribor, pa se nauče. Najstarije, kada prestanu da budu korisnici, obilaze terenski radnici. I tada, u svakom trenutku mogu da dođu ako im nešto zatreba, na primer imaju program "Lice ulice" pa prodaju časopis…
Utorak je poseban dan, tada ih dolazi najviše, dobijaju giros. Donira jedan restoran već godinu dana, i to im je, kaže Dragana, pravi hit. Utorak, šest po podne, svi su ovde.
Inače, upozorava, malo zaziru od kamera, ne veruju da će biti zamagljeni, znaju sve o svojim pravima, sve smo ih naučili…
CRTAM SAMO KUĆU: Evo, ja ću da govorim za televiziju, iznenada prilazi nasmejani dečak. Predstavlja se i čeka pitanje. Ima 10 godina, ide u četvrti razred. Volim da dođem ovde. Što? Pa idemo u školu, dobijemo nagradu za školu. Jesi ti dobio nagradu? Svaki dan. Volim matematiku, to mi je najbolji predmet. Dragana dodaje da zna matematiku i pokazuje drugoj deci, ponekad i uradi domaći umesto njih. Gde imaš više drugara, ovde ili u školi? Ovde. Voliš li da crtaš? Crtam samo kuću. To je najčešće što crtaju, kaže Dragana. Ovde dođem svaki dan. Budem do šest pa kući. U stvari, u šest jedem užinu pa kući. Šta najviše voliš da jedeš? Pasulj. Imaš li brata ili sestru? Imam, i nabraja na prste oko osam imena, uz pomoć nastavnice. Prilazi drugi dečak, sedaju na istu stolicu, zagrljeni. Je l’ ti to najbolji drug? To mi je brat, on ima 11 godina. I šta ćeš da budeš kad porasteš? Policajac.
Od trenutka dolaska fotoreportera Ivana u naš mali krug i od par škljocanja atmosfera naglo dobija i na ubrzanju i na usijanju. Slika sa zagrljenom braćom je ispala neverovatno dobra, komentarišemo kako je šteta da ne izađe u novinama. Ne! Mi ne smemo da se vidimo, ne sme lice! Uglas i sasvim ozbiljno, oba dečaka. Za sekund svi su znali za Ivana, dotrčali i sjatili se oko njega, on da slika, a oni da poziraju kao pravi profesionalci, kao reperi, sa kapuljačama, neočekivano vešto.
Devojčica koja je kosu vezala u dva repića sedela je nedaleko i nije bila raspoložena za razgovor, a kamoli za "teška" pitanja. Samo koliko je morala. Ide u četvrti razred, ima 12 godina, i dosta. Ima jak pogled, podozriv, koji ne veruje nikome. Svega nekoliko minuta kasnije, sedela je pored žaleći se kako joj repići nisu jednaki. Merili smo nekoliko puta, jednaki su.
Najkrupniji dečak, ozbiljan pubertetlija, možda i ne ide u školu. Ne odgovara ništa, komunicira jedino kroz širok polustidljiv osmeh. Za njega kažu da najbolje peva. Jedva ga nagovorismo da nešto otpeva. Posle mnogo ubeđivanja, njihovog koškanja, zatvaranja vrata "da ga neko ne čuje", upozorenja "je l’ ti to telefon", "nije, diktafon, za snimanje", "ali ti ne smeš nas da snimaš, to je zabranjeno, on neće da peva ako ga snimaš", na kraju dečak otpeva par stihova tužne ljubavne pesme. Onda se postideo i prestao. Ostali, raspoloženi, spontano sačiniše pravu pravcatu ritam sekciju. I devojčica s repićima zajedno s njima. Kuckajući i lupajući savijenim prstima i dlanovima o sto, o zid, frižider, o šta bilo, nastade original grupa bubnjara. Potpuno zadivljujuće.
Vreme je za ručak i pristiže još dece. Odlazimo, dečacima umesto pozdrava kažemo da ćemo sledeći put kad dođemo svi da pevamo. Gledaju za nama i ćute. Ne znamo da li ih nije briga ili nam ne veruju. Na pragu kuće poređale su se sve devojčice. One nas ispraćaju. U dvorištu, dve čekaju zagrljene i mole da se još jednom slikaju. Ne poziraju kao dečaci, samo su zagrljene. Od njih, jedna uskoro polazi u školu, ovde je naučila slova. Dok slikanje traje, treća pritrčava ogradi i propinje se iz sve snage kako bi me videla. Najtiše i najstidljivije kaže da i ona zna da peva, pa ako hoću da je čujem.
Milica Đorđević, izvršna direktorka Centra za integraciju mladih
Izbrisani iz sistema
Kada je Svratište osnovano 2007. kao projekat udruženja građana Centra za integraciju mladih, bilo je podržano od Fonda za socijalne inovacije koji je tada radio u saradnji sa Ministarstvom rada, zapošljavanja i socijalne politike. Kasnije, 2011, izglasan je novi zakon o socijalnoj zaštiti, koji je prepoznao Svratište kao uslugu socijalne zaštite, znači ne samo kao projekat. Zakonom je Svratište definisano kao lokalna, dnevna usluga, pa je nadležnost za finansiranje na jedinici lokalne samouprave. Svratište može da postoji kao projekat bez obzira na lokalnu samoupravu, ali ako govorimo o sistemu socijalne zaštite na teritoriji Grada, onda je neophodno da ono bude predviđeno odlukom i finansirano u skladu sa Zakonom.
Zakon je predvideo da se Svratište finansira putem naručivanja usluge, odnosno javne nabavke. Takav vid finansiranja, za razliku od finansiranja projekta, trebalo je da obezbedi kontinuitet pružanja usluge. Zakon je donet u aprilu 2011, a u skladu s njim, u decembru iste godine, Grad Beograd proširuje Odluku o pravima i uslugama socijalne zaštite i u svoj gradski sistem socijalne zaštite uključuje Svratište i još neke usluge. I ta odluka reflektuje pozitivnu socijalnu politiku Grada Beograda.
Ove godine, takoreći preko noći, 22. aprila, Privremena uprava Beograda je odluku izmenila i izbrisala dve usluge: personalnu asistenciju i uslugu Svratišta. Istina je da ta odluka može da se menja, da se ukida ili proširuje, ali mora da se menja onako kako to zahtevaju potrebe stanovništva, u skladu sa socijalnom politikom, ne može da je menja ko kako hoće. Meni, recimo, nije jasna procedura da privremeni organ to menja, zato što su njegova ovlašćenja hitne i neodložne stvari. Ne razumem kako su ove stvari hitne kada nisu ni crple novac gradske kase. A i da jesu, koja je svrha politike da se umanjuje i ukida tamo gde je najviše potrebno, na socijalna davanja i socijalne usluge.
Treba reći da Svratište nije dobijalo finansije od grada Beograda preko javne nabavke, tačnije, nijednom nije bila ni raspisana javna nabavka. Jedne godine bilo je finansirano odlukom gradonačelnika, pa onda preko budžetske linije 481 za projekte. Prošle godine, kada je bio problem oko finansiranja Svratišta, ono je bilo zatvoreno na jedan dan, i to upravo iz tog razloga, što smo mi zagovarali raspisivanje javne nabavke. Jer finansiranje iz budžetske linije 481 je ograničeno, i namenjeno je pre svega onim idejama koje se bave potrebama građana koje nisu hroničnog tipa, na primer neke radionice, programi sa decom. Prošle godine, sve vreme smo se borili za naručivanje usluge i nije nam uspelo. Sada, kada je usluga izbrisana iz sistema, grad više nema osnova da preuzme bilo kakvo finansiranje. U Beogradu inače postoje dva svratišta, na Novom Beogradu i u Krfskoj ulici, ali postoji i u Nišu i u Novom Sadu. S tim što je grad Novi Sad pre nekoliko dana raspisao javnu nabavku za uslugu svog Svratišta.
Sada je veliki problem sa svim uslugama koje su izbrisane, jer udruženja koja realizuju te usluge ne mogu da apliciraju za neke međunarodne fondove za potrebe realizacije usluge. Veliki međunarodni fondovi raspisuju konkurse za usluge koje su predviđene gradskim odlukama, a za koje ne postoje sredstva u lokalnim budžetima, i na taj način pomažu lokalnim samoupravama da mogu odgovornije da pomognu one najugroženije, a ove su usluge iz odluke izbrisane. Mi ćemo se svakako boriti da se Svratište ne zatvori i da obezbedi podršku onima kojima je to potrebno dok god postoji potreba. Ono je važno, ta deca su na ulicama, realna su, nemaju drugu uslugu podrške… Svratište trenutno ima međunarodne donatore, postoje kompanije, pojedinci koji doniraju, pomažu. Kako će uspeti da preživi, videćemo. Imam velika očekivanja od Sekretarijata za socijalnu zaštitu grada Beograda zato što su tu neki novi ljudi koji su došli na zatečeno stanje, koji razumeju sistem socijalne zaštite, naručivanja, usluge, dečja prava. Dugoročno, verujem da će biti dobro. Sada jeste situacija stani-pani, jer se brisanje iz Odluke dogodilo ad hoc, preko noći. Preko noći nas ne mogu vratiti u sistem, a i šta bi to značilo, jednog dana nas izbace iz sistema, a drugog vrate. Da bi nas vratili u sistem, potrebne su duge procedure, ali naša su očekivanja da, ako hoće da nas vrate, to bude na jedan odgovorniji način koji podrazumeva izradu strategije, uz saradnju sa civilnim sektorom. Važno je otvoriti temu sa gradom oko definisanja prioriteta socijalne zaštite i šta je to socijalna politika Beograda. Za početak, dakle, moraju se skenirati potrebe građanstva, a onda na osnovu toga graditi odgovorna socijalna politika u gradu.
