Nešto je padalo u zaborav, o nečemu se nije pričalo, pa se nije moglo ni znati. Tako smo početkom devedesetih još poznavali samo deo istorije, te je kuća na Senjaku u Vase Pelagića broj 40, u kojoj je kralj Petar I proveo svoje poslednje godine života, i koja je pred Drugi svetski rat pretvorena u muzej, predstavljala tek jedno ruinirano beogradsko zdanje.

U nekoliko poslednjih godina kuća na Senjaku u kojoj je živeo i preminuo kralj Petar I Karađorđević postala je aktuelna. Danas se u njoj otvaraju izložbe, održavaju revije, prave žurke. Sve to podsetilo me je na jedan intervju od pre skoro dvadeset godina, koji nikada nije objavljen i na tada mladu arhitekticu Branku Prohasku udatu Andrejević, koja je za svoj magistarski rad na Fakultetu primenjene umetnosti za enterijer odabrala upravo ovu kuću, sa namerom da rekonstruiše nekadašnji izgled Muzeja kralja Petra I.

Branku Prohasku posle dvadeset godina pronašla sam ovih dana putem društvene mreže Fejsbuk. Živi u Londonu i radi u Philip Wilson Publishers kao izdavač i arhitekta. Podsećanje na njen istraživački rad iz mladosti delovalo joj je nestvarno.

"Ovo mi deluje kao onaj film Back to the future (Povratak u budućnost), ako ste gledali. Ja sam počela svojevremeno da se bavim kućom kralja Petra, organizovala odbor, skupljala pare, radila projekat, ali to je sve stalo zbog strašnih događaja, zbog nesreće koja nas je zadesila te 1992. Stao je i moj projekt. Meni je ostala želja da ga završim ako se ikada ukaže prilika. Iz istih razloga kao i onda, drži me želja da se vrati istorija gde joj je i mesto."

Dve i po godine je istraživala kako je muzej izgledao. U to vreme kuća je bila potpuno ruinirana i u njoj je u nehigijenskim uslovima živelo nekoliko porodica. Mlada i puna entuzijazma, Branka je čak pokušavala i da u beogradskoj opštini Savski venac osnuje odbor, koji bi pronašao rešenje za naseljene stanare i vratio kuću u stanje pre 1945, odnosno ponovo pretvorio u muzej. Odabir ove kuće za temu magisterija bio je zapravo dugo putovanje kroz istoriju, kroz prilike i neprilike socijalističkog društva, kroz odnos društva prema istoriji. Novine koje su poručile intervju nikada ga nisu objavile. Dokumenta do kojih je Branka teško došla i dala im za ilustraciju teksta nikada nisu vratili. "Vreme" u ovom broju taj razgovor objavljuje u obliku u kom je nastao pre gotovo dve decenije.

Kada se kralj Petar I Karađorđević, posle pet godina provedenih u ratu vratio u oslobođeni Beograd, stari dvor bio je znatno oštećen, te mu je uprava dvora iznajmila vilu. U kuću na Topčiderskom brdu, u Ulici Vase Pelagića broj 40, uselio se 24. septembra 1919. godine i živeo u njoj do 16. avgusta 1921. godine kada je preminuo. Kuća je bila vlasništvo trgovca Đorđa Pavlovića i podignuta je 1896. g. na 88 ari placa. Projektovana u neorenesansnom stilu, sa elementima baroka, predstavljala je tipičan primer vile u vinogradima onoga doba.

"Da bih uopšte pristupila bilo kakvom poslu, bio mi je potreban projekat kuće. Međutim, obišla sam i Arhiv Srbije, Jugoslavije i Beograda i Zavod za zaštitu spomenika, i nisam uspela da ga pronađem. Posle sam saznala da je kuću projektovao neki mađarski arhitekta i da ga je baš on i izgubio. To je bila jedna od prvih i sada mogu da kažem bezazlenih prepreka. Jer sve ostalo, šta je bilo u kući i kako je izgledalo a što sam ja posedovala stalo je na pola stranice A4 formata. Morala sam da krenem u istraživački posao . I tako sam upoznala Jelenu Nikolić udatu Mirković."

Jelena Nikolić, udata Mirković, rodila se u kući na Topčideru i tu je živela do 1945. godine. Njen otac bio je žandarmerijski narednik, kraljevski pratilac, koji je 1919. došao u Beograd zajedno sa kraljem Petrom I. I u kući je živeo na kraljev zahtev.

"Jelena je zapravo posedovala spisak stvari koje su bile u kući, a koji je sačinio njen otac 1945. kada se iz kuće iselio i predao je tadašnjem ministarstvu prosvete. A eto, u našim novinama u više navrata je pisano kako u toj kući, muzeju, nije ništa nađeno i kako su sve odneli Nemci. To jednostavno nije tačno. Jelena mi je ispričala da je za vreme rata preko puta njih u jednoj kući živeo neki nemački general, kod koga je njen otac Vukoman Nikolić otišao i objasnio o kakvom se objektu radi zamolivši ga za zaštitu. Taj nemački general stavio je zabranu na bilo kakav pristup kući nemačkim vojnicima. Jedina intervencija, koju su Nemci napravili, bila je gradnja skloništa i to pored same kuće. Po Jeleninoj priči to sklonište su gradili logoraši sa Banjice. Došla sam i do ljudi koji su predavali u školi, u šta je ova kuća odmah posle rata pretvorena i bila je škola sve do 1951. godine. I po njihovoj priči u kući ničega nije bilo jer su navodno sve odneli Nemci. Što nije tačno, jer pored Jelene razgovarala sam i sa ljudima koji su bili očevici kako su te ‘45. godine došli neki ljudi sa dva kamiona i sve odneli. Čak su mi rekli da su pozlaćena slova sa ograde čupali tako što su se popeli na merdevine."

Jedino što nije odvezeno kamionima bio je gvozdeni krevet, u kome je kralj Petar Prvi umro. Taj krevet su odneli princu Đorđu Karađorđeviću.

"Ovo mi je potvrdila i princeza Radmila Karađorđević, supruga pokojnog princa. Kao i da su princ Đorđe i ona taj krevet prodali Istorijskom muzeju Srbije."

Posle smrti kralja Petra 1921, kuća je neko vreme stajala prazna. Čak ju je princ Đorđe bio iznajmio 1923. jednoj stranoj firmi, koja je u njoj provela manje od godinu dana. U februaru 1924. odlučeno je da se kuća otkupi od strane uprave dvora a za potrebe Muzeja kralja Petra Prvog. Kuća je onda isplaćena u potpunosti, o čemu postoje podaci. Te 1924. ona se dodeljuje ondašnjem Ministarstvu prosvete, a Ministarstvo osniva Odbor muzeja, koji je imao za zadatak da kuću vrati u prvobitno stanje i da otvori muzej.

"Postoji tačno spisak stvari koje su i od koga su naručivane od strane Odbora za Muzej kralja Petra I. Prvo je 1926. dovršena fasada na ogradi oko imanja, a onda napravljena kapija, za koju mislim da je bila jedna od najlepših u gradu. Izrada kapije je poverena majstoru preduzimaču Branku Filipoviću 17. marta 1926. i odobreno je da se na izgrađenoj kapiji podigne natpis ‘Muzej kralja Petra I

Oslobodioca’. Takođe na natpisu su bile i godina rođenja 1844, godina kada je stupio na presto 1903, i godina smrti 1921. Slova su bila od bakra, pozlaćena, a forma je bila iz Miroslavljevog jevanđelja. Izrada slova poverena je građevinsko-limarskoj radionici Božidara Kosovića."

Branka je u dvoipogodišnjem traganju došla i do papira i spiskova ostalih nabavki tadašnjeg Odbora, na osnovu kojih se pouzdano može znati šta je sve bilo u ovoj kući-muzeju. Dosta toga je našla u državnim arhivima, ali nešto i u privatnim dokumentacijama, naročito kada su u pitanju slike koje je radio Uroš Predić.

"Ovaj naš poznati slikar sve što je radio zapisivao je. Za koga i kada je nešto uradio i kada je to delo isporučeno. U tom spisku sam pronašla sve slike koje je Odbor poručio, što znači da ih je Uroš Predić sve naslikao, ali isto tako to znači i da su one nestale nakon Drugog svetskog rata, odnosno odmah posle ‘45. Uvid u Predićevu arhivu omogućile su mi njegove rođake. Jedno je sigurno na osnovu te dokumentacije: Odbor je 28. III 1926. naručio sledeće slike sledećih dimenzija: sliku kralja Petra I u celoj figuri i u prirodnoj veličini, sliku slavsku ikonu 180 cm puta 0,80 cm; sliku vožda Karađorđa, sliku kneginje Jelene, sliku kneza Aleksandra Karađorđevića, sliku kneginje Perside, sliku kneginje Zorke i to sve dimenzija 0,78 cm puta 0,64 cm. Takođe, poručena je slika princa Đorđa i princeze Jelene, zajedno iz mlađih dana, dimenzija 1 m sa 0,90 cm. Gde su te slike danas? Nekolicini njih sam ušla u trag, ali imena njihovih sadašnjih vlasnika ne smem da saopštim."

Međutim, nisu slike poručivane samo od Uroša Predića. Od Aleksandra Deroka 1928. poručen je reljef Solunski front dimenzija 1,96 x 1,32 m.

"Jelena Mirković mi je potvrdila da se reljef nalazio u kući, kao i da je čak naknadno od bravara Petra Pajića naručen stakleni poklopac u gvozdenoj konstrukciji za njega. Ovom reljefu uopšte nisam uspela da uđem u trag."

Kralj Petar I bio je pravi kralj vojnik, vrlo skroman, recimo zahtevao je da spava na gvozdenom krevetu, pa je dosta stvari za potrebe muzeja moralo da se naruči. Tako je od stolara Stefana Vajmara naručena kompletna spavaća soba, kao i vitrine za knjige. Kralj Petar I je posedovao kompletno Kolo Srpske književne zadruge. Ono što je veoma važno, Odbor je za sve raspisivao konkurse i licitacije.

"Naručena su i sva izdanja Akademije nauka, ali i novo kandilo, servis za ručavanje za šest osoba, kao i servis za umivanje i poniklovana kantica za vodu. Za njegov krevet, ovoga puta drveni koji je izradio Stefan Vajmar, urađen je prekrivač od ripsa sa postavom i dole sa fronclama. Dodate su knjige koje su falile iz Kola. Pored toga, uprava dvora je 1. XI dostavila staru slušalicu blaženo počivšeg kralja Petra I."

Sve ove stvari su se nalazile u kući do 1945. godine. Za neke stvari Branka je podatke pronašla i na Oplencu, gde se u arhivi nalaze mnoge beleške koje su Stevan Hadžić i ljudi koji su bili u kući kada je kralj umro pisali svojim prijateljima.

"I ta pisma su mi pomogla. Tako Stevan Hadžić piše svom prijatelju Dragomiru kako je kralj preminuo 16. avgusta ‘21. tačno u 17 i 30 na Topčiderskom brdu, ali navodi i jedan važan podatak, da je vajar Đoka Jovanović tada uzeo posmrtnu masku kralja Petra I. Ta maska se, po rečima Jelene Mirković i po spisku, nalazila kasnije na nathazni pored kreveta. Ni za nju ne znamo danas gde se nalazi."

Pokušavajući da rekonstruiše kako je izgledala kuća-muzej kralja Petra Prvog, Branka je susretala različite ljude, pre svega one koji su nekada pripadali građanskoj Srbiji i koji se ni 45 godina posle Drugog svetskog rata nisu oslobodili straha da otvoreno pričaju o onome čemu su bili svedoci. Takođe, po njenim saznanjima, mnoge stvari vezane za ove prostore i dinastiju Karađorđević nalazile su se kod evropskih kolekcionara.