Kad se neko naljuti na komšiju i istera ga iz kuće, to je svakako stvar koja ima dugoročne posledice. Komšija se žali drugim komšijama, onaj ko ga je izbacio mora silno da objašnjava razloge svog postupka, a pritom je vrlo verovatno da zavađene strane više ne piju kafu zajedno i da isterani komšija u nekada prijateljsku kuću više ne svraća.

U slučaju proglašenja crnogorske ambasadorke i makedonskog ambasadora nepoželjnim osobama (persona non grata), samo se na prvi pogled dogodila slična stvar: komšije se žale drugim komšijama, Srbija mora da objašnjava razloge svog postupka, ali sve ostalo je drugačije. Pre svega, Srbija iz kuće nije isterala komšije – isterala je samo njihove predstavnike, pojedinačno; grupno posmatrane, komšije su, makar zvanično, i dalje na spisku poželjnih. Osim toga, lako može da joj se dogodi da se, umesto isteranih, već sutra pojave novi komšijski predstavnici i da, uprkos tome što je lupila šakom o sto i rekla "istorijsko ne", bude prinuđena da razmišlja šta će sa njima.

BEČKA PRAVILA: Prema članu 9 Bečke konvencije, koja uređuje diplomatske odnose i koja je usvojena 1961. godine, "svaka država može u svako doba, i bez ikakvog objašnjenja" da proglasi bilo kog člana diplomatskog kora nepoželjnom osobom, odnosno personom non grata. "U takvim slučajevima", kako navodi konvencija, matična država će "ili opozvati osobu koja je u pitanju ili okončati njenu misiju". U prevodu, Srbija, baš kao i bilo koja druga država, ima pravo da proglasi nepoželjnim koga god hoće i kad joj se hoće. "Jedna država može bez obrazloženja da radi razne stvari. Može da prizna neku državu, može da proglasi ambasadora personom non grata. Međutim, sve što je dozvoljeno, nije istovremeno i pametno. Povlačenje naših ambasadora iz zemalja koje su priznale Kosovo bila je blaža diplomatska mera, dok je proterivanje ambasadora tih zemalja mera koja implicira da su ti ambasadori tome nešto lično doprineli", objašnjava za "Vreme" profesor međunarodnog prava Vojin Dimitrijević. On kaže da je Srbija zaista mogla da protera diplomatske predstavnike Crne Gore i Makedonije baš onako kako kaže ministar inostranih poslova Vuk Jeremić – retorziono (na pravni akt koji nije prijateljski, odgovara se takođe pravnim aktom koji nije prijateljski). Međutim, Dimitrijević podseća da i Crna Gora i Makedonija odmah mogu da imenuju nove ambasadore (koji nisu proglašeni nepoželjnim) i da posle toga Srbija odlučuje da li će da ih prihvati.

Profesor međunarodnih odnosa Ivo Visković takođe ističe da obe države mogu da imenuju ambasadore, ali da to ne znači i da će oni automatski biti prihvaćeni, odnosno da će dobiti agreman. "Nema tu jasno propisanog sledećeg poteza, svi potezi su u nadležnosti određenih država. Ipak, u ovakvoj situaciji se ne izdaje agreman", objašnjava Visković, ističući još da je Srbija svoje poteze unapred najavila, odnosno da je Crna Gora bila obaveštena da će Srbija biti prinuđena da uradi ono što je uradila.

NEPOSLUŠNE DIPLOMATE: Iako se član 9 Bečke konvencije obično primenjuje u slučajevima kada su predstavnici diplomatskog kora učinili neko krivično delo, kada se sumnja u špijunažu unutar diplomatske misije (pa se protera nekoliko nižih činovnika), u istoriji se događalo da su proterivani i ambasadori – u tom slučaju, kako za "Vreme" kaže profesor Visković, reaguje se "na postupak koji vređa suverenitet države prijema" ili na "delatnost nespojivu s funkcijom ambasadora".

Ova praksa, inače, nije toliko neuobičajena koliko na prvi pogled izgleda – primera radi, američki ambasador nedavno je proglašen personom non grata u Venecueli, a ranije i u Nikaragvi, SSSR, Ekvatorijalnoj Gvineji… Ipak, pre svega je zapamćen slučaj Džordža F. Kenana, koji je 1952. proteran iz Moskve, da bi deset godina kasnije bio čak i ambasador SAD u Jugoslaviji. Na redovnoj konferenciji za novinare Kenan je uporedio policijsko okruženje u svojoj moskovskoj rezidenciji sa onim koje je imao kao zatočenik u Berlinu tokom Drugog svetskog rata. Kremlj je bio toliko uznemiren ovom komparacijom, da ga je hitno proglasio personom non grata i zabranio mu da se ikada više vrati u SSSR. (Inače, osim kratkog ambasadorskog staža u Beogradu, Kenanova biografija beleži i dve Pulicerove nagrade, kao i činjenicu da mu ni Moskva, a ni Jugoslavija, nisu bitnije uticale na zdravlje – umro je u 101. godini.) Što se tiče naših prostora, iz bivše Jugoslavije proterano je nekoliko ambasadora, ali je i više jugoslovenskih ambasadora bilo proglašeno personom non grata u raznim državama, posebno u vreme sukoba u vezi s Informbiroom. Najpoznatiji slučaj verovatno je proterivanje američkog ambasadora Lorensa H. Silbermana koga je 1976. lično Tito optužio za "iniciranje kampanje protiv Jugoslavije".

Kad se sve sabere i oduzme, ispada da je Srbija uradila ono što ima pravo da radi, da su se slične stvari događale i ranije, kao i da se nikako ne može predviđati šta bi sledeće moglo da se dogodi. Ukoliko Crna Gora i Makedonija zaista imenuju nove ambasadore, može im se dogoditi da ne dobiju agreman, ali je isto tako moguće da ga dobiju istog časa. S druge strane, opet "retorziono", moglo bi doći do niza komplikacija na diplomatskom i drugim nivoima. U ovoj situaciji, međutim, to je manje stvar diplomatije, a više mentaliteta i političke računice onih koji donose odluke.

Nažalost, time se Bečka konvencija ne bavi.