U utorak uveče, posle obraćanja predsednika Srbije Borisa Tadića građanima i onima koji nisu skloni finesama političke analize, postalo je jasno da je kohabitaciji došao kraj. Sustanarski status u kome su maltene tekli med i mleko trajao je kraće od sto dana, računajući od izbora Tadića za predsednika. Naravno, ono s medom i mlekom obično je preterivanje. Ali sustanari se barem nisu javno saplitali. Pošto ni Koštunica ni Tadić nemaju beskrajne rezervoare koalicionog potencijala, bilo je samo pitanje dana kada će se otvoriti sukob i, naravno, na kojoj temi.

Šire gledano, tema je odnos s međunarodnom zajednicom u okviru već poznatog dnevnog reda: Kosovo i Hag. Bolji poznavaoci prilika reći će da razloga za raskid sustanarskog sklada ima još. Uostalom, reč je i o tome da poslednja dva izborna ciklusa (predsednički izbori i izbori za lokalne organe vlasti) guraju stranke i njihove lidere u pravcu naglih strateških i taktičkih zaokreta, bilo da su dobili i još više ako su izgubili izbore.

Jedno u političkom smislu mangupsko javno pismo Čedomira Jovanovića predsedniku sopstvene stranke, samo 24 časa pre Tadićevog obraćanja naciji, sugeriše Tadiću red poteza s glavnom idejom da prestane da daje legitimet ovoj vladi, pa bi neko lakoveran mogao reći kako je Tadić poslušao Jovanovića. Ovaj je u pismu, u glavnim političkim tačkama, tražio ono što se već znalo da će Tadić reći. Da bi bilo jasnije u čemu je mangupluk, valja reći da je to kao da vam neko ukrade pesmu noć pred izvođenje pa kad vi stanete pred kamere da je otpevate, publika kaže da je to već slušala.

Dakle, Tadićevo obraćanje naciji nikog nije moglo da iznenadi, pa verovatno ni Čedu Jovanovića, jer su to ipak opšta mesta jedne politike koja i razlikuje politiku Demokratske stranke od politike Demokratske stranke Srbije.

Tadić nije birao samo scenografiju (insignije države u ekranu desno i iznad glave) niti je samo birao mašnu da mu se slaže s očima, već je birao i reči pa nije rekao da je Koštunica saopštio svoj stav o neizlasku na izbore na Kosovu bez prethodne rasprave u vladi, niti da je patrijarh doneo svoj sud a da se Sinod nije sastao, ali je precizirao da su to stavovi Koštunice i patrijarha Pavla, sugerišući njihovu formalnu nekorektnost kao odskočnu dasku za poziv vladi da se urazumi i obezbedi zakonske, tehničke i druge uslove da Srbi, dvotrećinski raseljeni van Kosova, ostvare svoje pravo i glasaju.

Tadić duboko veruje da učešće u kosovskim političkim procesima Srbiji ostavlja kakvu-takvu šansu da se Kosovo ne otcepi bezuslovno i na potpunu štetu nealbanskog življa i u tom smislu jedan je od malobrojnih Srba kod kojih je nada jača od te strepnje, i veruje, s druge strane, da izlaskom na izbore može i nešto praktično da se dobije u okviru onog plana koji je aklamativno usvojen u Skupštini. Dakle, pokazuje nešto od Đinđićeve sklonosti da gleda i na profitnu stranu političkog posla verujući da nema hasne od stalne kuknjave nad istorijskim nepravdama.

Pretpostavljam da je Tadić duboko svestan svoje nemoći da u okvirima izvršne vlasti kojoj i sam pripada ovu vrstu političke volje nametne i Vladi Srbije, ali ako je iskren u onome što je govorio u utorak uveče, onda je logično da će Demokratska stranka otvoriti krizu vlade, utoliko pre što neki matematičari iz stranke projektuju demokrate na oko 54 odsto biračkog tela.

Da sam ja Tadićev savetnik, a nisam (vidim da, s pravom, osim nekih izuzetaka bira na te funkcije mlađe ljude), savetovao bih mu da u tu cifru ne veruje baš previše ma koliko ona godila njegovoj i stranačkoj sujeti.

S druge strane, nije loše ponoviti da on nije dobio onih milion i sedam stotina hiljada glasova na predsedničkim izborima zbog lepote, nego zbog vere biračkog tela da se politikom koju on reprezentuje Srbija približava međunarodnoj zajednici i boljem životu. U tom smislu, njegov sukob na liniji Kosova i Haga ne može da mu napravi veću političku štetu.

Dragi čitaoci, znam da su vam izbori dosadili, ali ovu krizu nemoguće je rešiti na drugi način, a da bude i civilizovan.