Region Vojvodine; Beogradski region; Zapadni region; Istočni region; Centralni region; Južni region; Region Kosova i Metohije. Da će se u Srbiji formirati sedam regiona: proizilazi iz Nacrta zakona o regionalnom razvoju koji je u ponedeljak 8. juna usvojila srpska vlada na predlog Ministarstva za ekonomiju i regionalni razvoj. Već u utorak 9. juna Skupština Srbije je otpočela raspravu o njemu.

Zakon je očito deo dalekosežnijeg projekta. Predstavljajući Strategiju prostornog razvoja, koju je napravilo Ministarstvo za prostorno planiranje, predsednik Srbije Boris Tadić ocenio je 31. maja na sednici Glavnog odbora Demokratske stranke, da regionalizacija Srbije i pitanje ravnomernog regionalnog razvoja treba da postane centralna politička tema u državi, u suprotnom, ona će se do 2020. godine suočiti sa nepremostivim teškoćama. Sad se traga za modelom.

Tema je vruća i predstavlja eho političkih borbi oko odnosa Srbije i njenih pokrajina u ustavu SFRJ iz 1974. Godine 1991. u okviru "oj Srbijo iz tri dela ponovo ćeš biti cela" ukinuto je i 18 međuopštinskih regionalnih zajednica, a uvedeno je 29 okruga (grad Beograd je posebna administrativna jedinica). Početak korigovanja tog centralističkog modela u pravcu regionalizacije Srbije može se povezati i s Prostornim planom Republike iz 1996, kojim je utvrđen sistema centara (takozvani modalni regionalni sistem) različitog ranga, od makroregionalnog (Beograd, Novi Sad, Priština, Niš, Kragujevac i Užice), preko regionalnog do subregionalnog (34 grada). Granice njihovih gravitacionih zona nisu definisane pa one nisu ni postale odgovarajuće regionalne celine.

Nijedna vlast od 2000. godine nije uspela da sprovede decentralizaciju, ne samo zbog složenosti tog procesa već i zbog toga što se u trenutnim okolnostima pitanje decentralizacije i regionalizacije često izjednačava sa separatizmom (što ne znači da ga nema).

Dugo traje rasprava o tome zašto i kako regionalizovati Srbiju. Autori Zoran Vacić, Aleksandar Simić, Zorica Radović i Boško Mijatović, u radu "Regionalizacija Srbije" (CLDS, Beograd, 2003) polaze od prava građana na autonomiju i na samoorganizaciju, a ne od unapred Ustavom utvrđenog broja regiona, njihovih granica, sedišta, ovlašćenja i nadležnosti. Ta studija je usledila nakon više prethodnih predloga Ustavne rekonstrukcije, pa time i regionalne organizacije Srbije: Beogradskog centra za ljudska prava, novosadskog Foruma Iuris, profesora Pavla Nikolića i predloga DSS-a.

Regionalizacija je predviđena i važećim ustavom, koji, pored AP Vojvodine i Kosova i Metohije, dozvoljava i osnivanje novih autonomija, inicijativom odozdo, ali je to za sada ostala samo mogućnost. Ovaj zakon tu mogućnost ne pokušava da iskoristi, već oktroiše buduće autonomije.

NESAGLASNOST: Povremeno se na lokalnim izborima pojavljuju različite regionalne lige koje idu tim pravcem, ali ne bi se reklo da je to preraslo u neki jak pokret. Regionalističke inicijative su bile vidljive u Vojvodini, u Nišu i u Kragujevcu (gde Verko Stevanović, SDPO, prihvata staru ideju Coleta Kovačevića iz malene Lige za Šumadiju).

O teritorijalnoj regionalizaciji različite partije imaju različita gledišta.

DSS je u okviru načela za novi ustav Srbije izneo svoje regionalističke ideje 2002. godine – o Srbiji kao unitarnoj državi sa šest regiona čiji bi centri bili Novi Sad, Beograd, Niš, Kragujevac, Priština i Užice. Od tih ideja je odustala tokom izrade Ustava jer je u našem političkom životu regionalizacija povezivana sa separatizmom i nije bilo podrške za to. Novi ustav ne predviđa regione, ali daje mogućnost osnivanja novih autonomnih pokrajina, pored dve postojeće, Vojvodine i Kosova.

G17 plus je nedavno predstavio Nacrt zakona o regionalnom razvoju, veoma sličan Vladinom. Iz G17 kažu (Verica Kalanović) da se zalažu za predloženi model i zato što smatraju neodrživim sadašnji asimetrični centralizovano decentralizovani sistem u kome jedni (Vojvodina) imaju autonomiju, a drugi ništa.

DS je regionalizaciju stavio na vrh liste prioriteta. SPS je za, ali sugeriše oprez. Poslanik Mile Ilić, (SPS) zalaže se za to da se vlast sa republičkog nivoa prenese na gradove, kojih po zakonu ima 23, i opštine.

Radikali regionalizaciju i dalje vide kao uvod u rasparčavanje Srbije, a dovoljnim smatraju to što je Srbija izdeljena na okruge.

PRIPREME: Izrada strategije prostornog razvoja definisana je inače Zakonom o planiranju i izgradnji iz 2003. godine, a pripreme za izradu su počele 2007. godine. Ona preuzima ulogu Prostornog plana Republike Srbije koji važi do 2010.

REGION, OBLAST: Nacrt zakona o regionalnom razvoju pominje regione i oblasti – kategorije koje ne postoje u Ustavu, zameraju poslanici DSS-a. Region je statistička funkcionalna teritorijalna celina, na nivou 2 (NUTS 2, vidi tekst u okviru) – koja se sastoji od jedne ili više oblasti, uspostavljena za potrebe planiranja. Tako kaže zakon.

Ima ih preko 250 u Evropi, EU u okviru SSP-a traži statističke izveštaje na nivou NUTS 2, a Savet Evrope utiče da se sprovede regionalizacija, kažu oni koji brane taj zakon.

Oblast je statistička funkcionalna teritorijalna celina na nivou 3 (NUTS 3), ali se ni imena okruga ni istorijskih oblasti u Srbiji ne pominju (u okviru geografski podsetnik za zakonodavca). Koje će oblasti ući u koji region, odrediće vlada na predlog Statističkog zavoda.

Sklepani nazivi budućih regiona, čije je obrise nacrtao Republički zavod za razvoj, po rečima Dinkića namerno su izabrani da zvuče statistički, da ne bi prejudicirali raspravu o budućoj teritorijalnoj regionalizaciji. Tomislav Nikolić (SNS) kaže da Vlada preko statističkih regiona pokušava da prevari EU da je uvela teritorijalnu regionalizaciju, a opoziciju da nije: "Istok, zapad, sever, jug, negde karte skuplje, negde jeftinije." Čedomir Jovanović pita ministra Dinkića zašto je zakonodavac izbegao da pomene Šumadiju?

Po Nacrtu zakona regioni su samo statističke fikcije, nisu administrativna teritorijalna jedinica i nemaju pravni subjektivitet. Uzalud je objašnjavano da je to samo zakon o regionalnom razvoju, a ne zakon o regionalizaciji Srbije. On je, naprosto, zadro u tu još "neraspavljenu" materiju.

Statistička regionalizacija se čas promoviše samo kao neka pomoćna alatka za ujednačavanje velikih regionalnih razlika (1:7 i 1:5, kad se mere opštine), a čas kao prvi korak ka teritorijalnoj regionalizaciji.

U zavisnosti od kriterijuma za određivanje (geografski, ekonomski, socijalni, politički i dr.), ili svrhe za koju služe, regioni mogu biti prirodni, demografski, ekonomski, socijalni, administrativni, moraju kao celine da budu održivi, a teško da mogu da budu samo statistički. To čini nervoznim regionaliste, ali i antiregionaliste.

Predsednik Tadić predviđa da će se decentralizacija odvijati u dve faze: prva do 2013. godine, a druga do 2020. U javnosti se čuju pretpostavke da bi tada statistički regioni mogli da dobiju administrativni i politički status. Ako će se stvari razvijati u tom pravcu, onda je nelogično da definisanje zametka budućih regija bude prepušteno običnoj vladinoj ili praktično ministrovoj uredbi.

Vlada će formirati Nacionalnu agenciju za regionalni razvoj i u svakom regionu njenog klona. To što taj projekat počinje formiranjem osam novih agencija, uz postojećih 105, poslanici opozicije su tumačili kao deobu partijskih sinekura. Zakon, zapravo i izgleda kao propis o toj agenciji.

Ona će imati zaštitni znak koji će koristiti u svom poslovanju, a pravo korišćenja zaštitnog znaka će preneti na regionalne agencije i oblasne asocijacije. To bi mogao da bude i izvrnuti šešir, jer se ideja promoviše (opet) uz podgrevanje preteranih očekivanja da će doći velika sredstva iz IPA i drugih EU fondova za regionalne projekte.

Član 48. Nacrta zakona u četiri od deset stavova pominje taj izvor finansiranja regionalnog razvoja: iz (5) pretpristupnih fondova Evropske unije; (6) bespovratne razvojne pomoći međunarodne zajednice i ostalih programa Evropske zajednice; (7) razvojnih kredita međunarodnih finansijskih institucija i poslovnih banaka; (8) donacija, priloga i poklona pravnih i fizičkih lica…

Kako piše Dragan Đ. Obradović, u radu "Model regionalizacije centralne Srbije" iz 2007, regionalizam se u zemljama zapadne Evrope intenzivno uvodi od početka sedamdesetih godina dvadesetog veka, kada je regionalizovana Francuska, a devedesetih taj model dominira Evropom. Mnoge zemlje istočne i jugoistočne Evrope prihvatile su regionalizaciju i ubrzano rade na promeni teritorijalne administracije u skladu sa evropskim uzancama.

Većina to čini s nadom da će brže razviti nerazvijene teritorije s osloncem na evropsku pomoć. Pojedini poslanici, međutim, ukazuju i na to da, na primer, Poljska od 1999. nije uspela da smanji zaostatak svojih nerazvijenih siromašnih istočnih regiona. Drugi ukazuju i na tenzije u "Staroj Evropi", u trouglu Brisel – regije – nacionalne države.

Regionalizacija je ipak komplikovanija od podele besplatnih akcija.