Njima je rudnik stigao na kućni prag. Slaviša Karabašević, 59-godišnjak iz borskog naselja Brezonik, i njegov dugogodišnji prijatelj, deset godina stariji Đorđe Anđelić iz obližnjeg Oštrelja, ne odustaju od borbe za čist vazduh. Ovde su rođeni i dobro znaju šta je borski rudnik. Posledice rudarenja trpe od kad znaju za sebe. Posle svega, polako dižu ruke od obrade zemlje na zatrovanom području. Nakon širenja rudnika život na svojoj dedovini, tvrde, postao je nepodnošljiv.

Slaviša Karabašević priča da je “život u Brezoniku nemoguć”, da se poslednjih godina drže “zubima za prašinu”. Oko njih se “nalaze plinari. Uvek smo u gasnoj komori zbog ruže vetrova koja raspršuje topionički dim i ogromnu količinu prašine. Buka je nepodnošljiva. Miniranja u jami ne prestaju poslednje tri godine. Rudarska ventilaciona okna niču ko pečurke posle kiše.”

Ako se ovako nastavi, kaže, opstanka im nema. “Prinuđeni smo da se borimo za humano iseljenje ili da sami organizujemo evakuaciju. Njima su bitni samo profit i besomučna eksploatacija rudnog bogatstva. Kad budu otišli za par decenija, na ovim prostorima više niko neće moći da opstane. Ostaće Mesečev pejzaž na kome više ni kikiriki neće moći da se gaji.”

REŠENJE JE PROSTORNI PLAN

Uvideo je da su, za razliku od Jadra, propustili priliku da odbrane svoj kraj. “Nismo na vreme reagovali. Nadali smo se potajno da će Ziđin da ispoštuje program zelenog rudnika, da će voditi računa o ekologiji. To se nije dogodilo.”

Naselje Brezonik je gradska mesna zajednica koja je nastala na području starog Bor sela, podseća Karabašević. Od rudnika ga deli nekoliko stotina metara. Najveći problem su, kaže, jamska eksploatacija i odlaganje jalovine.

Petnaestak minuta vožnje od centra Bora, relativno dobrim putem, stiže se u selo Oštrelj. Krajolikom dominira prizor rudarskog jalovišta, otpadnih voda i zagađenog zemljišta. Tu nas čeka domaćin Đorđe Anđelić, penzionisani inženjer mašinstva, dugogodišnji radnik FOID-a (nekada u sastavu RTB Bora). Trenutno je aktivan u Odboru za ekologiju pri Savetu MZ Oštrelj. Rešenje vidi u donošenju prostornog plana posebne namene.

“Celo selo je u zoni zagađenja, neposredno je izloženo prašini. Stalno je udišemo, a puna je otrovnih materija. Ljudi masovno umiru od kancera”, ovako život u svom selu opisuje Đorđe Anđelić, koji ni na pragu osme decenije ne odustaje od borbe za opstanak stanovništva na ovom području.

“Ne prođe ni mesec dana da ne čujem da je neko umro od raka. Nedavno je preminuo jedan član Saveta MZ, a pre toga i njegov komšija. Obojica od kancera. Selo je odavno ugroženo. Ova prašina nas godinama truje. Sve vreme ukazujemo na probleme i sve se završava na obećanjima”, nezadovoljan je Anđelić.

Pita se: “Ako je već sva zemlja predviđena za rudarenje, gde ćemo mi da živimo? Šta da ostavimo naslednicima? Došli smo u situaciju da sami tražimo da se odavde preselimo. Adekvatan odgovor je zatražen na zboru građana. Rešenja za sada nema. Tu se ne radi samo o selu Oštrelj, već i o susednom Bučju, Slatini. Krivelj je već ranije otpisan, kao i Brezonik. Osećamo se kao ugrožena zajednica, jer sve su ovo vlaška sela.”

Na međuseoskoj radnoj grupi tražili su “da se određena zemlja izuzme iz istražnih prava”. Anđelić napominje da ima “nekoliko parcela baš na međi sa Ziđinom. Ispalo je da je i to zemljište u vlasništvu kineske kompanije. Svi apeli koji su im do sada upućeni ostali su mrtvo slovo na papiru.”

Zagađenje vazduha u Boru sumpor-dioksidom manje je za 88,7 odsto u odnosu na parametre u periodu od januara do jula 2021, saopštila je kompanija Srbija Ziđin Koper, navodeći da je za poboljšanje kvaliteta vazduha u tom gradu uložila 30 miliona dolara. Tako je od avgusta do decembra 2021. prosečna koncentracija sumpor-dioksida iznosila samo 14,8 odsto, što je ispod najviše dozvoljene granične vrednosti SO2 u vazduhu. Kako je navedeno, u odnosu na prosečnu koncentraciju u 2020. godini, to je smanjenje od 91,5 odsto.

Komentarišući ovo saopštenje Ziđina, redovni profesor i šef katedre za zaštitu životne sredine na Tehničkom fakultetu u Boru prof. dr Snežana Šerbula potvrdila je za “Vreme” da je, posle uvođenja “fleš smelting” tehnologije, evidentno smanjenje sumpor-dioksida u vazduhu, ali da Borani i pored toga udišu izrazito opasan vazduh. “Sumpor-dioksid je od 2015. godine, na svim mernim mestima, sem gradskog parka, oko dozvoljenih granica. Međutim, kada je reč o suspendovanim, lebdećim PM česticama, čiji hemijski sastav ukazuje na povećan sadržaj kancerogenih materija poput arsena, kadmijuma i olova, njihova koncentracija najčešće premašuje dozvoljene granice”, objašnjava dr Šerbula.

Ona podseća da su sitne PM čestice najopasnije zato što idu direktno u pluća. U sebi sadrže ono što ima u rudi, a u njoj se nalazi bezmalo celokupan periodni sistem elemenata. Ako takvu rudu topite u topionici, koja se nalazi u samom centru grada, onda imate enormne količine arsena u vazduhu. To je išlo čak i do 90 puta preko dozvoljenih vrednosti na godišnjem nivou. Tokom 2021, navodi dr Šerbula, koncentracija arsena nekoliko puta je premašivala dozvoljene granice. Ona kaže da je “ovaj element važio još u srednjem veku za najpoznatiji otrov. U novije vreme koristio se za trovanje miševa. Prema savremenim zdravstvenim i ekološkim standardima, granična vrednost za arsen je šest nanograma po kubnom metru vazduha. Njegova koncentracija u vazduhu iznad Bora uvek je bila iznad dozvoljenih vrednosti. Tako je od početka rada mernih stanica i obavljanja hemijskih analiza suspendovanih čestica u Boru.”

ŽIVOT JE KRAĆI ZA 10 GODINA

Snežana Šerbula ističe da je Srbija prva u Evropi po smrtnosti od aero-zagađenja, a Bor je uvek bio crna tačka na mapi Srbije. Ovo je pokazala studija “Batuta”, za period 2015–2018, uključujući naučne analize u čijoj je izradi učestvovala dr Šerbula. Studija, koja je rađena po standardima Svetske zdravstvene organizacije, u međuvremenu je privremeno sklonjena od očiju javnosti.

“Studijom je potvrđeno da je životni vek u Boru kraći za 10 godina. U to vreme u Boru se godišnje proizvodilo 80.000 tona katodnog bakra. Posle dolaska Kineza planira se proširenje proizvodnje za čak 250 odsto, tj. na oko 200.000 tona. Ako proizvodnju uz enormno zagađenje povećate dva i po puta, znači li to da će životni vek u Boru biti skraćen za 25 godina?”, pita profesorka i kaže da ne može da ćuti o tome zato što i njena deca žive u Boru. “Najteže bolesti su učestale. Aero-zagađenje jedino ne utiče na melanom. Sve ostale vrste kancera uzrokovane su aero-zagađenjem. Ljudi u Boru rade za platu od 80 ili 100 hiljada dinara i o ovome ne žele da slušaju. Prst na čelo stavljaju tek kada bolest zakuca na vrata. To je najveća ironija našeg života ovde.”

Profesorka upozorava da će Bor postati rudarska kolonija. “Ovde se ne vodi računa ni o hidrogeologiji tla. Ako se ovako nastavi, ostaćemo bez pijaće vode, neće je biti ni za ljude ni za životinje. Ni biljke neće da rastu na tom tlu. Ovde je samo profit u pitanju.”

Toplica Marjanović, dugogodišnji radnik borske topionice, pokretač brojnih inicijativa na temu ekologije i nekadašnji stručni saradnik Agencije za životnu sredinu UN (UNEP), smatra da se “Bor nalazi na prekretnici. On je sada pred novim razvojnim ciklusom. I sve zavisi od ljudi iz Bora, ali i od nacionalnih institucija – hoće li to biti novi održivi razvojni ciklus ili će se sve pretvoriti u cirkus.”

On upozorava da bi zagađenje iz Bora moglo da ugrozi ekologiju susednih država jer, kako objašnjava, zagađenje može lako da se prenese na veliku udaljenost. “Postoji opasnost da ovaj prostor bude degradiran u mnogo većoj meri i da se to zagađenje, putem vode i vazduha, proširi čak i na Rumuniju i Bugarsku, države članice EU. Vetar lako raznosi prašinu, a zagađena voda ide u Timok. To je pogranična reka između Srbije i Bugarske. Timok se uliva u Dunav, a Dunav je granična reka sa Rumunijom.”

Međutim, Toplica Marjanović veruje da rešenje ipak postoji. “Država je ta koja mora da uzme stvar u svoje ruke, pre svega da poštuje svoje zakone. Takođe, ovde je na delu trošenje neobnovljivih prirodnih resursa. To mora da se ograniči. Održiva proizvodnja ovde je moguća, ali uz primenu najsavremenijih standarda u očuvanju životne sredine. I ne samo to. Uporedo, treba da se razvija i prerađivačka industrija jer se bakar sve više koristi u građevinarstvu, auto i elektronskoj industriji.”

Podseća da “Srbija Ziđin Koper nije strana kompanija. To je kompanija države Srbije, koja ima svog strateškog partnera. Država Srbija mora da sprovodi zakone koje je sama donela. S druge strane, treba da upravlja tom kompanijom tako da ne dozvoljava preterane emisije i zagađenje životne sredine.”

Prema podacima Republičkog zavoda za statistiku, u decembru prošle godine prosečna plata u Boru bila je 89.053 dinara i bila je veća od republičkog proseka za više od 14.000 dinara. Sledi Majdanpek, gde se u proseku zarađivalo 81.870 dinara. U ova dva rudarska grada posao u Ziđinu u poslednje tri godine dobilo je oko 2000 mladih ljudi, pa kompanija danas zapošljava 6028 radnika.

Ovakva informacija verovatno nikoga u Srbiji ne ostavlja ravnodušnim. Pa, ukoliko se možda odlučite da radnu ili profesionalnu karijeru gradite u Boru, samo izvolite. Ovde ima i posla i para. Vazduh nije baš čist, ali je zato plata veća od proseka u Republici. Kako god, odlučite sami!