Do 31. decembra 1999. prostor između Bulevara mira i Šekspirove ulice na Dedinju zvanično je bio park. Tog dana, izglasavanjem novog regulacionog plana, postao je gradsko građevinsko zemljište. Dve godine posle, sasvim je izvesno da će ubuduće to biti adresa nove kineske ambasade. Na prostoru ukupne površine 9900 kvadradtnih metara, predviđena je izgradnja objekta površine 5880 kvadrata, a da bi se to ostvarilo, potrebno je da se ukloni preko 300 stabala visokog drveća. "Tradicionalno prijateljstvo kineskog i srpskog naroda" tako će ostati očuvano, problem smeštaja ambasade bombardovane 1999. godine biće konačno rešen, a sve je to nadležnima valjda dovoljan razlog da Beograd (inače poznat po tome što u odnosu na ostale evropske metropole ima izuzetno mali procenat zelenih površina) ostane bez još jednog parka.

PROCEDURA: Posle bombardovanja, kineske diplomate bile su smeštene, kako same kažu "po privatnim kućama", dok je već izvesno vreme zvanična adresa ambasade Lackovićeva 6. Odgovor na pitanje koje se logično nameće – zašto problem ambasade jednostavno ne bi bio rešen ostankom u toj zgradi – jasan je na prvi pogled. Naime, ova zgrada je u odnosu na kuće u obližnjoj Užičkoj i, uopšte, u odnosu na dedinjske kuće, više nego skromna: manji vrt i jednospratnica površine možda nekoliko stotina kvadrata, što svakako nije dovoljno za ambasadu bilo koje države.

U takvoj situaciji, diplomatske regule predviđaju tri moguća rešenja: država čija je ambasada može da zakupi neki postojeći objekat, da objekat kupi ili da gradi novu zgradu. "U sva tri slučaja, oni se obraćaju nama. Mi ih upućujemo na Savezno ministarstvo pravde, a ono daje svoje mišljenje zasnovano na međudržavnom pravilu o reciprocitetu broja diplomatskih predstavništava. Mi smo tu samo posrednici", kaže za "Vreme" Mirjana Živković iz Pravne službe Saveznog ministarstva inostranih poslova. U Ministarstvu pravde ne uspevamo da saznamo kakvo je "mišljenje" izneto, ali, kako je cela stvar već došla i do Direkcije za građevinsko zemljište i izgradnju Beograda, može se pretpostaviti da su dozvole nadležnih saveznih institucija pribavljene. Prema rečima Jelene Burzan iz ove direkcije, Izvršni odbor skupštine usvojio je rešenje o izgradnji kineske ambasade na prostoru između Bulevara mira i Šekspirove, čemu je prethodilo više zajedničkih sastanaka s predstavnicima ministarstva inostranih poslova i licitacija na kojoj je "zemljište neposredno dodeljeno". Iako su prve nezvanične informacije o izgradnji nove zgrade na pomenutoj lokaciji procurile u javnost još polovinom prošle godine, konačni ugovor sa svim neophodnim detaljima nije potpisan: za sada se jedino zna kvadratura planiranog objekta i činjenica da je u slučaju kineske ambasade u zamenu za građevinsko zemljište na Dedinju ustupljen novobeogradski plac (tj., mesto na kome se nalazi bombardovana zgrada). U kineskoj ambasadi ne žele da komentarišu i da se bave detaljima, jer su, "znate, diplomate vrlo oprezne kada su u pitanju tako osetljive stvari". Od sekretarice dobijamo samo informaciju da niko ne može ništa da saopšti javnosti dok cela procedura ne bude završena, tj., dok se ne dobiju zvanični papiri. Međutim, čak i bez njih, jasno je da je zvanična procedura poštovana: konsultovana su nadležna ministarstva, konsultovan Regulacioni plan, konsultovana je Direkcija za izgradnju. U celoj priči nije jasno zašto je, pored silnih placeva u Beogradu, pored brojnih raspoloživih vila, izbor pao baš na ugao Šekspirove i Bulevara mira, odnosno, zašto neko od konsultovanih nije sugerisao neko drugo rešenje – zdravije, jednostavnije i, konačno, jeftinije.

DATUMI: "Problem lokacije nije u našem, već u domenu urbanističkih institucija grada i Kineza. Naši razgovori su i tekli u tom pravcu, a lokaciju je izabrala kineska strana", obaveštava nas ženski glas (koji ne želi da se predstavi) u Direkciji za Daleki istok pri Saveznom ministarstvu inostranih poslova. Na primedbu da se radi o zelenoj površini i da su kineski predstavnici mogli da budu posebno upozoreni na to, dobijamo odgovor da bi svaka sugestija na tu temu bila "kao kada biste vi došli i rekli nam da vam treba stan, a mi vam sugerisali gde da ga gradite".

U trenutku kada je Regulacionim planom već predviđeno da se od parka napravi građevinsko zemljište, ovo objašnjenje zvuči logično – od svih mogućih građevinskih zemljišta, Kinezi, kao i svi ostali, mogu izabrati bilo koje. Šta bi se, međutim, dogodilo da je, kojim slučajem, sporna lokacija zapala za oko kineskoj strani pre izglasavanja Regulacionog plana? Da li bi joj se u tom slučaju sugerisalo neko drugo rešenje? Ili bi se, možda, plan prilagodio željama predstavnika prijateljske zemlje?

Kako na sva konkretna pitanja ministarstvo inostranih poslova ne može, a kineska strana ne želi da odgovori, približan datum kada je izražena želja da se gradi na određenom prostoru ostaje za sada na nivou spekulacije. Mogućnosti nisu brojne: datum izbora mogao je da bude samo tokom 1999. godine, dakle, pre izglasavanja plana ili posle tog datuma. Ako se u skorijoj budućnosti ("kad stignu papiri") utvrdi da je kineska strana poželela plac između Šekspirove i Bulevara mira odmah posle bombardovanja, postaviće se pitanje čijom voljom je park naprasno proglašen građevinskim zemljištem, tj., potencijalnom adresom nove ambasade. S druge strane, ako je izbor lokacije obavljen posle 31. decembra, tj., izglasavanja Regulacionog plana, opet možemo da se upitamo zašto je Beogradu bilo potrebno da jednu od retkih zelenih površina pretvori u gradilište. U prvom slučaju, pitanje će duboko zadirati u međusobni uticaj kineskih krugova i domaće "urbanističke mafije", a u drugom "samo" na već opštepoznate mutne dedinjske radnje legalizovane odlukama bivših gradskih vlasti. Obe varijante će po ko zna koji put dovesti pod znak pitanja Regulacioni plan, način na koji je izglasan, ulogu onih koji su ga izglasavali i, konačno, razloge zbog kojih nova vlast taj plan ne koriguje i pored konstantnih primedbi stručne javnosti.

Da podsetimo, Regulacioni plan prvobitno je trebalo da bude usvojen 8. oktobra 1999 – tada to nije učinjeno jer su sednicu Skupštine grada napustili odbornici SPS-a, JUL-a i DS-a (demokrate su pre toga predložile 12 amandmana, dok su socijalisti isticali da je sporna tačka 43 kojom se praktično legalizuju svi dotad izgrađeni objekti). Tridesetog decembra odbornici su telegramom obavešteni da "sednica mora biti okončana zbog hitnosti i važnosti za funkcionisanje grada", da bi dan kasnije to bilo i učinjeno, uz prisustvo odbornika Srpskog pokreta obnove, Demokratske stranke i Demokratske stranke Srbije. Regulacioni plan za Dedinje usvojen je bez prihvatanja većine amandmana, a za njega su glasali čak i oni odbornici koji su prethodno bili upozoreni na neke nedostatke. U razgovoru za "Vreme" u maju prošle godine, Predrag Zdravković, predsednik Društva za zaštitu izvornog ambijenta Senjaka, Dedinja i Topčiderskog brda, ispričao je da su predstavnici tog društva predočili nedostatke ponuđenog rešenja Radoju Prici, tadašnjem šefu odborničke grupe DS-a u gradskom parlamentu. Prica se tom prilikom sagalasio s primedbama, da bi na zasedanju ipak glasao za – kasnije je objasnio "da drugačije nije mogao da se izglasa budžet". Epilog je podrazumevao izglasavanje budžeta, ali i aboliciju bespravnih graditelja i dalje ruženje Dedinja. U međuvremenu, pod pritiskom javnosti, neke odredbe plana našle su se pred Ustavnim sudom Srbije, a čeka se i Generalni urbanistički plan kojim bi eventualne greške bile otklonjene. Nevolja je, međutim, u tome što svi ti procesi dugo traju – u svakom slučaju, dovoljno dugo za podizanje novih spratova i krčenje šuma i parkova.

STAVOVI: Pretvaranje parka na uglu Šekspirove i Bulevara mira u gradsko građevinsko zemljište nije nova ideja – 1972. godine tadašnje gradske vlasti imale su sličan plan, ali je usledila četvorogodišnja javna rasprava koja se završila usvajanjem sugestija građana. U obrazloženju konačne odluke Urbanističkog zavoda (strana 6, tačka 4), decidirano se navodi: "Park između ulica Šekspirove i Bulevara oktobarske revolucije sa svojim visokim drvećem i rastinjem sačuvati kao izvanredno vredan javni parkovni prostor namenjen odmoru i rekreaciji građana i kao prirodnu branu koja na ovom pravcu štiti celokupnu zonu Dedinja od saobraćaja, stadion i buduće železničke stanice (…) isključuje se mogućnost bilo kakve gradnje u ovom prostoru, izuzev otvorenih dečijih igrališta." Trideset godina kasnije, arhitekti i urbanisti postali su (recimo) praktičniji. U nezvaničnom razgovoru sa zaposlenima u Direkciji za građevinsko zemljište saznajemo da se na Regulacioni plan diže galama bez potrebe jer je "pre njegovog usvajanja konsultovano 25 različitih nadležnih gradskih institucija", kao i da sporna lokacija "nije park, već neuređena zelena površina – uostalom, ako neko ima dovoljno zelenila, ima ga Dedinje". Žitelji Dedinja, s druge strane, upozoravaju da se izgradnjom na zelenoj površini "oduzimaju pluća celom gradu". S tim u vezi, protestna pisma s potpisima građana upućena su kineskom ambasadoru, ministru inostranih poslova, gradonačelnici Beograda i predsedniku Skupštine opštine Savski venac. Odgovora i dalje nema, a uz već važeći Regulacioni plan i papire koji samo čekaju potpise, izgleda ga neće ni biti – bar dok se neko od nadležnih ne doseti da proveri kada su tačno kineski predstavnici izrazili želju da grade ambasadu na zelenoj površini i ima li bilo kakvih veza između njih i odbornika u prošlom sazivu gradske skupštine.

Zlobnicima, u međuvremenu, ostaje da se prisete zvaničnih i nezvaničnih podataka: da je bombardovana kineska ambasada podignuta 1996, baš u jeku priča o izgradnji kineske četvrti u Beogradu (odnosno, ekspanzije prijateljstva dveju država i njihovih rukovodstava), da je Jugoslavija Kinezima dugo bila "obećana zemlja" i da je zbog toga kineska enklava na ovim prostorima godinama jačala – poslovno i politički. Onima koji su manje zlobni ostaje da se upitaju zašto se bar jedan činovnik SMIP-a ili novih gradskih vlasti nije upitao o smislu slepog pridržavanja nečega što je odlučeno "za Slobinog vakta". Ili, kako to reče jedna od potpisnica protestnog pisma i profesor Arhitektonskog fakulteta Ksenija Petrovar: "Šta bi se dogodilo da je prethodna vlast obećala i potpisala da će kineska ambasada biti izgrađena u Pionirskom parku, usred grada?" U slučaju da se na ad hoc organizovanoj sednici gradske skupštine odluči da se u dotičnom parku nešto ipak može sagraditi, čini se da je odgovor jasan.