Za “Vreme” iz Njujorka

Imena Gabrijela Eskobara, Dereka Šolea ili Kristofera Hila, ključnih ljudi Stejt departmenta za Balkan, retko se mogu sresti u američkim medijima. Nema ni tekstova o Kosovu i Srbiji, Briselskom sporazumu, francusko-nemačkom planu ili Zajednici srpskih opština, niti građani Amerike uopšte znaju da njihova zemlja već neko vreme nešto ozbiljno preduzima u tom delu sveta uz pomoć ovih diplomata za koje, najčešće, nikada nisu ni čuli. To, naravno, ne znači da se bilo šta skriva od nekoga, spoljna politika SAD uvek je bila u rukama političkih elita iz Vašingtona, dok se stanovnici ove države bave zaradama, računima, cenama, taksama, osiguranjem, olujama koje ih ostavljaju bez domova, izlivanjem otrovnih hemikalija iz voza u Ohaju… Ili dalekim ratovima širom sveta u koje je, kao u odbrani Ukrajine od ruske agresije, uključena i njihova zemlja.

Taj napad upravo je i doveo do toga da se SAD ponovo posvete Balkanu koji je, zbog tog sukoba, postao mnogo ozbiljnije bezbednosno pitanje nego što su to prethodno bile lokalne čarke, nesuglasice, animoziteti i nesposobnost onih koji žive na tom prostoru da organizuju život i urede međusobne odnose.

STRATEGIJA ZA KOSOVO: Bivši specijalni savetnik za Evropu u administraciji Baraka Obame, Čarls Kapčan, kaže za “Vreme” da su Sjedinjene Američke Države i Evropska unija pojačale svoj diplomatski angažman na Balkanu. “Nakon nekoliko decenija strateške fokusiranosti na šire područje Bliskog istoka, SAD su ponovo zaokupljene evropskom bezbednošću, posebno nakon ruske invazije na Ukrajinu. Uplitanje Rusije na Balkanu, rastuća nestabilnost u Bosni, kao i povećanje tenzija između Kosova i Srbije podstakli su veću zabrinutost SAD i njihovo angažovanje u tom regionu. Izgleda da Sjedinjene Države i EU deluju udruženo kako bi napravile iskorak ka normalizaciji odnosa između Beograda i Prištine”, smatra naš sagovornik, dodajući da “istorija opterećuje odnos Srbije i Sjedinjenih Država”.

“Krvavi raspad Jugoslavije, etnički sukob, NATO bombardovanje 1999. godine, podrška SAD nezavisnosti Kosova – razumljivo je da su ovi i drugi događaji iz nedavne prošlosti ostavili ožiljke. Obaveza obe zemlje je da razbistre vazduh, pogledaju u budućnost i uspostave snažno partnerstvo”, navodi ovaj član Saveta za spoljne poslove i profesor Univerziteta Džordžtaun.

Oni koji su upućeni u to kako je došlo do pojačanog angažmana SAD na Balkanu kažu da je neposredno nakon što su Sjedinjene Države sazvale sastanak velike koalicije za pomoć u naoružavanju Ukrajine u nemačkoj vojnoj bazi u Ramštajnu, a kada je postajalo sve očiglednije da će rat potrajati godinama, negde u dogovorima između Saveta za nacionalnu bezbednost i Stejt departmenta napravljena neka vrsta strategije za Kosovo, jer je bilo više nego jasno da će Evropa biti dugo podeljena na one koji se priklanjaju Zapadu i one koji će, manje ili više, ostati u sferi ruskog uticaja. Bez obzira na to što je kosovska državnost za Ameriku bila i ostala neupitna, bilo je isto tako očigledno da Srbija u ovom trenutku ne može da prizna Kosovo, jer ni pet članica Evropske unije ne prihvata nezavisnost Prištine, tako da je sa partnerima iz Kvinte dogovoreno da se krene u postepeno rešavanje tog problema koji više nije mogao da trpi odlaganje. Došlo se do rešenja da prvi korak na tom putu bude “privremeni sporazum” Beograda i Prištine, koji je pretočen u francusko-nemački predlog, uz aneks o implementaciji svih tačaka samog Briselskog dogovora, uključujući i formiranje Zajednice opština sa srpskom većinom.

TROJSTVO NA ZADATKU: Samo imenovanje Kristofera Hila za ambasadora Sjedinjenih Američkih Država u Srbiji bilo je više nego jasan znak rešenosti da se stvari na terenu drže pod kontrolom uz pomoć ljudi koji izuzetno dobro poznaju lokalne prilike, koji neće svaki čas tražiti savet od svojih pretpostavljenih u Vašingtonu i koji će moći samostalno da donose odluke. Penzionisane diplomate koje se, poput Hila, već godinama bave drugim stvarima, bilo da je to predavanje na univerzitetima, rad u institutima ili savetovanje političara, ne vraćaju se na ambasadorske pozicije bez ozbiljnih razloga. Od onoga koji je išao u školu u Beogradu, učio od Lorensa Iglbergera, direktno učestvovao u Dejtonskim pregovorima, radio u američkoj ambasadi u Beogradu i Tirani, bio ambasador u Makedoniji, Iraku, Poljskoj i Koreji, Stejt department bi teško mogao da nađe nekog boljeg za ambasadorsko mesto u Beogradu u trenutku kada je trebalo skinuti pitanje Kosova sa dnevnog reda. Čast Hilovim prethodnicima koji su obožavali lokalnu kuhinju, jer se američka svodi na hamburger, hot-dog, pileća krilca i stejk, to i nije neki preveliki izazov, ali su ovoga puta okolnosti zahtevale mnogo više od kaubojske otvorenosti Kajla Skata koja se neguje u Arizoni ili pak kalifornijske pristojnosti Entonija Godfrija.

Iz sličnih razloga se na poziciji specijalnog izaslanika za Zapadni Balkan našao i Gabrijel Eskobar, koji je na mesto zamenika pomoćnika američkog državnog sekretara Entonija Blinkena došao pravo iz američke ambasade u Beogradu, gde je bio zamenik šefa misije. Sama činjenica da je Eskobar bio u Beogradu šef političkog odeljenja u trenutku kada je Amerika ponovo otvorila ambasadu 2001, nakon što su diplomatski odnosi između dve zemlje prekinuti dan uoči NATO bombardovanja 1999. godine, već dovoljno govori o onome ko je nasledio Metjua Palmera na mestu zamenika pomoćnika državnog sekretara u birou za Aziju i Evroaziju. Na diplomatskim funkcijama u Beogradu, Banjaluci i Podgorici Eskobar je naučio kako se razgovara sa balkanskim političarima. Ako ga neko upita kako će Zajednica srpskih opština biti formirana kada premijer Kosova Aljbin Kurti to odbija, Eskobar će jednostavno reći da će on to uraditi. Ili će naći druge partnere na Kosovu, jer jedan čovek, kako god se on zvao, ne može da odustane od dogovorenog sporazuma. To su reči nekoga ko je rođen i odrastao u Americi, gde FBI pretresa kuće bivšeg i sadašnjeg predsednika, jer niko nije iznad državnih institucija, i ko zna da prenese tu istu poruku onima koji misle da zakoni počinju i prestaju sa njihovim dolaskom na funkciju.

Sa Derekom Šoleom se zaokružuje američko trojstvo zaduženo za Balkan. Mentorstvo Ričarda Holbruka, kome je pomagao tokom pisanja knjige o Dejtonskom sporazumu, i sve što je radio tokom zaustavljanja rata u Bosni, doveli su ga do mesta višeg savetnik Stejt departmenta. Odatle je, još pre godinu dana, mogao da pozove Aljbina Kurtija i da mu jednostavno saopšti da se biračima sa pravom glasa na Kosovu mora obezbediti da učestvuju na izborima koje je raspisala Srbija ili da jednostavno, kako to samo Amerikanci znaju i umeju, kaže da odluka kosovskih vlasti da ne dozvole ulazak automobila sa tablicama KiM nije u skladu sa sporazumom postignutim u Briselu.

Kosovski čelnici nisu izuzetak, isto tako se razgovara sa državnim predstavnicima Srbije uz stalno upozoravanje na ekonomske posledice i zaustavljanje puta ka Evropskoj uniji, ukoliko se ne pokaže kooperativnost u rešavanju problema sa Prištinom.

NOVE PODELE: Vrlo verovatno da bi Hil danas bio za katedrom Univerziteta Kolumbija, a Eskobar zadužen za veze sa nevladinim sektorom u Srbiji, koja bi i dalje mirno sedela na rasklimatanom tronošcu između Brisela, Moskve i Pekinga, da Rusija nije napravila, možda, najveću grešku u čitavoj svoj istoriji i napala Ukrajinu.

Ukoliko profesora Univerziteta Džordžtaun Čarlsa Kapčana pitate o posledicama ruske agresije na Balkan, a posebno Srbiju, on će vam reći da je ta invazija na Ukrajinu vratila vojne podele u Evropu. “Bez obzira na to kada i kako se rat završi, odnosi Rusije sa Zapadom će u doglednoj budućnosti biti teški i opterećeni konfrontacijama. Ruska agresija na Ukrajinu izaziva zabrinutost na Zapadu zbog mogućih planova Moskve na drugim mestima – uključujući Balkan. Rešavanje neraščišćenih sporova na Balkanu uskratiće Rusiji mogućnost da koristi tenzije i sprečava napredovanje tog regiona ka punoj integraciji u Evropu. Rat takođe jasno pokazuje Srbiji i drugim zemljama da Rusija nije pouzdan partner. Umesto toga, Rusija je ekspanzionistički agresor. Upravo ta realnost olakšava Srbiji da se usmeri prema Zapadu”, smatra Kapčan.

Naš sagovornik misli da će na kraju sve zemlje regiona Balkana biti potpuno integrisane u evropske i transatlantske institucije. “Zbog vlastite sigurnosti i prosperiteta, Srbija bi trebalo da ide u tom pravcu. To podrazumevalo tri koraka. Prvo, vlada u Beogradu treba da pokaže snažno liderstvo koje obavezuje Srbiju na njenom evropskom putu i gradi politički konsenzus koji bi trebalo da stoji iza takvog opredeljenja. Drugo, Beograd mora da napravi teške kompromise potrebne za normalizaciju odnosa sa Kosovom, otvarajući put Srbiji i čitavom regionu da se u potpunosti integrišu u Evropu. Treće, Srbija mora da završi ekonomske i političke reforme potrebne da bi obezbedila članstvo u Evropskoj uniji i, sasvim moguće, u NATO-u.”

Verovatno se mnogima u Beogradu neće svideti ovakve reči, ali šta je alternativa? Da papa Franja pominje Srbiju u svom tradicionalnom obraćanju “Urbi et orbi” sa balkona Bazilike Svetog Petra u Rimu zajedno sa Mjanmarom, Haitijem ili afričkim Sahelom, gde niko više i ne zna kada je počeo rat, niti ko se protiv koga bori? Možda bi i od ovoga što Hil, Eskobar i Šole rade moglo i bolje, kao što je verovatno bilo i nekih drugih rešenja, nego da se iz vagona prevrnutog voza u Ohaju ispušta otrovni vinil-hlorid uz pretnju stanovnicima sela Istočna Palestina da će policija hapsiti one koji odbiju da napuste svoje kuće. U svakom slučaju, rešenje nije bilo da se pedeset vagona “Norfolk Southerna” ostave izvrnuti da gore pored pruge na granici između Ohaja i Pensilvanije koja se, jednog dana, neće nimalo razlikovati od one između Srbije i Kosova. ¶