VREME BR. 308 14. SEPTEMBAR 1996
Amerika i Kosovo
Sporazum Miloševića i Rugove, te otvaranje američkog informativnog centra u Prištini samo su prvi koraci ka pravom dijalogu
Stalno odlaganje globalnog pristupa jugoslovenskoj krizi dovelo je u pitanje sve postulate međunarodne zajednice, a posebno principe KEBS-a koji su se različitim tumačenjima pretvorili u svoju suprotnost. Jugoslovenska kriza je otvorila niz: pitanja za koje međunarodna zajednica, odustajući naizgled od svojih standarda, ne može naći laka rešenja. U tom smislu i kosovsko pitanje, koje je dinamiziralo jugoslovensku krizu osamdesetih godina, predstavlja svojevrsni izazov za sve međunarodne faktore, posebno za američku administraciju. I pored činjenice što su Albanci, politički najzreliji, usvojili politiku nenasilja, kosovski čvor nije moguće razrešiti a da se pri tome ne pri mene isti principi na celi region
Balkan je mešavina manjinskih naroda duboko povezanih i isprepletenih i ta činjenica mora biti polazna osnova za svako trajnije rešenje. Međutim, manjinsko pitanje nije moguće rešiti bez demokratizacije društva u celini, jer je dominacija osnovni oblik društvenog ponašanja.
Niz događaja koji su prethodili potpisivanju sporazuma između S. Miloševića i I. Rugove o vraćanju albanske dece u škole pokazuje da je nakon pet godina ušančenih pozicija obe strane, međunarodna zajednica, pre svega SAD, zauzela stanovište da dosadašnji tok u ovom regionu može imati pogubni utucaj i van granica bivše Jugoslavije, te d a je neophodno isturiti dugoročnu strategiju. Ne ulazeći u razloge oportunizma pojedinih ključnih međunarodnih faktora, očigledno je da je Dejtonski sporazum bio prekretnica za odnos prema regionu u celini. Sporazum između Miloševića i Rugove, te otvaranje američkog informativnog centra u Prištini očigledno su samo prvi koraci ka pravom političkom dijalogu.
Polazeći od opšte poznatih političkih problema u ovom delu Evrope, Američki Od albanske strane traži se da i dalje ostane na liniji savet za međunarodna pitanja razradio je strategiju za globalno rešenje krize juga Evrope, inače od ključnog značaja za stabilnost celog regiona. Može se reći da tu počinje i stvarni strateški interes kako SAD tako i NATO. Polazna tačka ove strategije je da stabilnost regiona počiva na implementaciji Helsinških principa.
Osnovni cilj preporuka jeste da se neutrališe Srbija, održi integritet Makedonije kao države i obezbede uslovi za postizanje trajnog rešenja za Kosovo. Kao prvi koraci preporučuje se imenovanje specijalnog izaslanika za ovaj region i zadržavanje spoljnog zida sankcija prema SRJ sve dok se ne ostvari značajan napredak u razrešavanju krize na Kosovu. Održavanje teritorijalnog integriteta Makedonije zahtevaće angažovanje SAD sve dok se tenzije na Kosovu znatno ne smanje/istovremeno, vlada Makedonije, ali i druge, te međunarodne i nevladine organizacije, treba da pomognu stabilizaciju Makedonije.
S obzirom na dijametralno suprotstavljene pozicije dve strane, srpske i albanske, u ovoj fazi SAD će se sigurno založiti za privremeno rešenje Kosova koje bi smanjilo tenzije i doprinelo stvaranju konstruktivnije atmosfere koja bi dovela do pravog dijaloga. Strategija bi se ostvarivala sledećim fazama: građenje mera poverenja, dijalog i pregovori, te donošenje privremenog sporazuma.
Režim u Beogradu bi u tom periodu ispoštovao neke od neophodnih zahteva kao što su: prestanak kršenja ljudskih prava na Kosovu i policijske represije, puštanje zatvorenika, te prestanak prakse konfiskacije pasoša; obnavljanje rada fondacije SOROS s obzirom na značaj pomoći alternativnim medijima i NGO.
Pred Beograd se postavlja i zahtev povratka OEBS posmatračke misije i drugih međunarodnih organizacija, posebno onih za ljudska prava, koje bi pratile situaciju na Kosovu, te otvaranje informativnog centra SAD.
Od albanske strane traži se da i dalje ostane na liniji politike nenasilja, zatim da pruži garancije da Će poštovati ljudska prava srpske manjine na Kosovu, te da se odlože razgovori o nezavisnosti dok traju pregovori o privremenom rešenju.
Američka administracija je već delovala prema nekim od navedenih preporuka, dok se za međunarodnu zajednicu u celini predviđa da i dalje utiče na Srbiju da dozvoli povratak OEBS misije, te da se otvore kancelarije UNHCR i ICRC na Kosovu, kao i drugih međunarodnih nevladinih organizacija. Znači, predviđeno je korišćenje usluga dobre volje svih međunarodnih faktora koji bi bili u funkciji uspostavljanja dijaloga između. Albanaca i Srba.
Očito je da se stalo na stanovište o neprikosnovenosti principa o samoopredeljenju i nepromenljivosti granica, koji su sada dobili egzaktnija tumačenja, pa se tako smanjuje i prostor za manipulaciju u pogledu njihove primene. Svi navedeni koraci vodili bi ka privremenom sporazumu koji ne bi uslovijavao definitivno rešenje Kosova. O tome – kada se za to steknu uslovi, U međuvremenu važan je korak obnavljanje obrazovnih ustanova.
Razvoj regiona i njegova demokratizacija u celini će zavisiti, ne samo od političkog rešenja nego i od pružene ekonomske pomoći ćelom regionu. U suprotnom, siromaštvo neće bitno promeniti postojeću sliku i pored najboljih političkih rešenja. U tom pravcu već je predviđena međunarodna finansijska i tehnička pomoć za izgradnju koridora Istok – Zapad, od Bugarske, preko Makedonije ka Albaniji, i povezivanja sa Jadranom. Samo poboljšanjem infrastrukture, komunikacije sa svetom, obrazovanja, pa tek onda i političke kulture, moguće je očekivati pomak iz balkanskog bezizlaza.
Važno je, za kraj napomenuti da ovakav pristup kosovskim problemima ohrabruje, jer će neminovno imati ogroman uticaj i na dalji razvoj situacije u Bosni s obzirom na suštinsku povezanost ova dva pitanja. Postavljanfjjem oba ova pitanja na pravilnu osnovu manje će koštati međunarodnu zajednicu – bez obzira što obe situacije imaju zajedničku osobinu da su predugo bile zapuštene – nego da se udovolji promenama granica u eri kada one praktično nemaju nikakav značaj. ■
AUTOR JE PREDSEDNIK HELSINŠKOG ODBORA ZA LJUDSKA PRAVA U SRBIJI
