U ponedeljak 12. juna nakon mesec dana pauze, nastavljeno je saslušanje Milorada Ulemeka Legije, prvookrivljenog u procesu za ubistvo premijera Srbije Zorana Đinđića. Prva stvar koja se mogla primetiti je Legijino novo crno odelo, konzervativnije od sivog koje je nosio prošlog meseca. U sudnicu je ušao opušteno, raspoloženo ćaskajući sa stražarima koji su ga sprovodili. Na kraju drugog nastavka suđenja, u vreme kada ovaj tekst odlazi u štampu, bio je vidno iscrpljen pokušajima da priču koju je pre mesec dana ispričao održi pred višesatnim pitanjima sudija i zamenika tužioca. Za divno čudo, ovaj put u publici nije bilo "iskazivanja pijeteta" u vidu majica sa ružama, vukovima i slično; nekolicina kratko ošišanih istetoviranih momaka koji su se mogli primetiti držali su se po strani, uglavnom u društvu Ulemekove supruge Aleksandre Ivanović. Uopšte, posle napete pažnje i povremenih incidenata koji su obeležili prvi deo Ulemekove priče, izgleda da je suđenje ušlo u mirniju fazu, u kojoj drama ustupa mesto pipavom poslu sastavljanja jedne komplikovane slagalice. Mnoga pitanja i odgovori odnosili su se na sporedne detalje, mada je moguće da će se za neke od njih naknadno ustanoviti da su važni. Na ona očigledno bitna pitanja Ulemek je uz razna opravdanja izbegavao da odgovori, pokušavajući da stvori utisak da je najjače adute ostavio za kraj. Često je, međutim, izazivao smeh u sudnici nekonvencionalnom upotrebom pravopisa.

PUŠKA: Saslušanje je počeo predsedavajući sudija Marko Kljajević, koji je pokušao da razjasni Ulemekovu priču kako je imao nameru da neposredno pre atentata pošalje nekakvu poruku pokojnom premijeru. Ulemek je objasnio da je preko Đinđićevih telohranitelja u stvari želeo da dogovori sastanak sa premijerom, navodno da bi odgovorio na optužbe koje mu je preko medija upućivao Ljubiša Buha Čume. Međutim, o tome je samo razmišljao, ali nameru nije sproveo u delo. Da je ostao bilo kakav materijalni dokaz da je Ulemek zaista imao nameru da se oko 12. marta sastane sa Đinđićem, to bi potkrepilo njegovu tvrdnju da je bio iznenađen kada je čuo vest o atentatu ("Andrenalin, psihoza, nervoza", bio je Legijin odgovor na pitanje kako se osećao kada je saznao da je Đinđić ubijen). Tako će ovaj, baš kao i mnogi drugi detalji koje je naveo, ostati neproverljiv. Ionako je veći deo te priče upućen javnosti i tabloidima koji sve što kaže uzimaju zdravo za gotovo. "Nije sve u životu na papiru. Život je nešto šire i komplikovanije," rekao je Ulemek kada je sudija Kljajević od njega zatražio da iznese tezu ko je i zašto u stvari ubio Đinđića. Kada ga je Kljajević podsetio da je materijalna istina jedina koja je bitna u sudu, Legija je rekao kako ne želi da je iznese "da je ne bi popodne razvlačili novinari". U istom tonu ("Znam, ali sada ne mogu da vam kažem") protekao je veći deo nastavka suđenja.

Jedno pitanje na kome je Kljajević posebno insistirao odnosilo se na pušku "Hekler i Koh G3" sa optičkim nišanom iz koje je prema optužnici Zvezdan Jovanović ubio premijera. Ulemek je na pitanje da li se taj model snajperske puške nalazio u arsenalu Jedinice za specijalne operacije odgovorio odrečno, kao i na pitanje da li je takvu pušku držao u svojoj kući. "Mi smo imali oko petnaest do dvadeset hiljada komada raznog oružja, dovoljno da se napuni ova sala", rekao je Legija. "Stroga evidencija se vodila. Od snajpera smo imali domaće puške M-76, austrijske SSG od 7,62 mm, ‘Zig Zauer’ 3000 i domaće ‘crne strele’ 12,7 mm. Kasnije smo na Kosovu zaplenili puške ‘Baret i Makmilan’", rekao je Ulemek i na ponovljeno pitanje da li su imali "Hekler i Koh" kategorično odgovorio "Ne, nikad!"

"Vreme", međutim, iz pouzdanih izvora saznaje da je u evidenciji JSO-a postojalo osam ovakvih pušaka, od kojih jedna nedostaje. Puške potiču iz takozvanog "barskog tovara", velike količine raznovrsnog oružja koje je 1991. godine iz Libana preko luke Bar uvezla počivša SFRJ ("Vreme" je u nekoliko navrata pisalo o tome); posle su neke uočene kod pripadnika Arkanove garde u Zvorniku. Kasnije su viđane mnogo ređe, verovatno zbog toga što su zahtevale municiju koja se kod nas retko koristi. Na kraju je osam primeraka završilo u JSO-u.

Jednu od tih pušaka je, proizilazi iz iskaza svedoka-saradnika, prisvojio Ulemek lično u junu 2002, držao je u kući i povremeno se s njom pravio važan na raznim vežbama i demonstracijama. Početkom 2003, kada je počeo da sumnja da mu se sprema hapšenje, zatražio je od jednog svog telohranitelja da je negde skloni. Pred atentat je od istog telohranitelja tražio da pušku izvadi iz "šteka" i da je uruči Zvezdanu Jovanoviću, što je ovaj i učinio. Bila je, kao što je Jovanović rekao u iskazu "odlično upucana", a kasnije su na Fruškoj gori, na mestu na kome je Jovanović rekao da je isprobavao pušku, nađene i čaure, i ustanovljeno je da odgovaraju Hekleru G3 koji je nađen na gradilištu na Novom Beogradu.

MILE PROTIV JSO–a: Događaj koji je Ulemekova odbrana pripremila kao poslasticu za tabloide, i za koji on tvrdi da ima neoborive dokaze, opisan je u kontekstu priče o pogibiji Dušana Spasojevića i Mileta Lukovića Kuma. Naime, Ulemek je sasvim kategorično izjavio da su ova dvojica "streljana", i da to zna na osnovu priča pripadnika Specijalne antiterorističke jedinice koji su tome prisustvovali, ali nije želeo da se upušta u detalje. "Ja ne znam da li će ti momci iz SAJ-a pristati da svedoče jer oni hoće da zaštite integritet svoje jedinice i ja ih tu potpuno uvažavam", rekao je Ulemek. "Bio je to krvavi pir pojedinaca iz bivše vlasti, i vreme će pokazati ko su ti monstruozni likovi koji su pravili ovakav scenario." U pokušaju da potkrepi ovu tezu, Ulemek je tvrdio da je tokom Sablje pokušan i atentat na Zvezdana Jovanovića, koga su, prema njegovim rečima, neki hteli da izmame iz baze JSO-a u Kuli i odvedu negde da ga ubiju. "Postoji dokument i podatak i svedoci da su došla tri lica sa lažnim službenim legitimacijama i da su hteli da vode Zvezdana na razgovor. Njih je u stvari poslao jedan političar da ga ubiju," rekao je Ulemek, ali je odbio da kaže ko su ta trojica i da otkrije identitet političara. "O tome ću sve ispričati kad dođe vreme", rekao je.

O događaju o kome je reč zaista postoje dokazi, mada se ta priča ne poklapa sasvim sa onim što je Ulemek rekao. Pomenuta trojica su izvesni Milenko Čančarević, Trša Petronijević i Aleksandar Vujković. Ta trojica su, pokazujući značke Nezavisnog sindikata policije, koje po dizajnu jako podsećaju na policijske, zahtevala da uđu u bazu i da "razgovaraju". Zvezdana Jovanovića nisu pominjali, niti je isti tog dana uopšte bio u Kuli. Stražari na ulazu se nisu "primili" na značke, već su ovu trojicu uredno spakovali i predali redovnoj policiji u Kuli, koja ih je pritvorila i nakon provere identiteta pustila. E sad, dok imena poslednje dvojice nisu poznata široj javnosti, svako u Novom Sadu zna Čančarevića, poznatog i kao Mile Čančo, lokalnog biznismena i ugostitelja. Čančo, koji ima drvenu nogu, bio je svojevremeno veoma važna ličnost u Vukovaru, gde se bavio prometom ljudi, roba i usluga, a naročito onih koji su bili u vezi sa automobilima, cigaretama i naftom. Nakon reintegracije istočne Slavonije u Hrvatsku, preselio se u Novi Sad i otvorio lokal. Gradska legenda kaže da je u pokušaju atentata pogođen sa tri metka, ali su sva tri završila u drvenoj nozi; posle ju je skinuo i njome pretukao svoje telohranitelje jer im je popustila budnost. Sve u svemu, reč je o starijem čoveku živopisne biografije koji voli da se ističe, ali je teško poverovati da je sa tom nogom i ta dva prijatelja mogao ozbiljno da ugrozi Jovanovića na njegovom terenu, ili da ga je neko poslao u Kulu sa takvim zadatkom.

HLEB NASUŠNI: Ostatak suđenja do utorka teško je prepričati jer se mahom svodio na nepovezane anegdote o događajima u kojima je Ulemek učestvovao. Bilo je krajnje zabavno iz njegovih usta čuti priču o incidentu u klubu "Stupica" prilikom proslave rođendana njegove kume Cece Ražnatović, kada je u viteškom pokušaju da odbrani svog prijatelja Sergeja Trifunovića od nekih mangupa najpre uz pucnjavu isterao sve goste napolje, zatim jednu po jednu razoružao tri policijske patrole kad su pokušali da ga uhapse, i na kraju sam sebi stavio lisice na ruke. "Sam sam se uhapsio", rekao je Ulemek.

Jedno od zanimljivijih pitanja odnosilo se na Ulemekove prihode, s obzirom na to da je, kako se pohvalio, nakon izlaska iz službe odrekao penzije u korist udovica i siročića palih boraca. "Od čega ste živeli?", pitao je tužilac. "Pa, imao sam ušteđevinu iz Legije stranaca jer sam tamo, kako da kažem, nešto uštedeo. A zatim, mene su zbog mog autoriteta često zvali razni ljudi da posredujem u poslovima, pa sam od toga dobijao procenat." Mora biti da su naredničke plate u Legiji zaista sjajne ako se od ušteđevine stečene za sedam godina službe može živeti celu deceniju, a što se posredničkih poslova tiče, prirodu nekih od njih osvetliće suđenje za otmice Miškovića, Babovića i drugih.

Bilo je reči i o hapšenju Slobodana Miloševića, petom oktobru, susretima sa Đinđićem, raznim fazama odnosa sa Spasojevićem i Buhom, te o pobuni JSO-a u novembru 2001. Iz tih priča se malo toga novog moglo saznati, mada će neke nesumnjivo biti dragocene za istoričare. Tako sad znamo koliko je "crvenih beretki" učestvovalo u pobuni (150 do 170, sa 26 vozila tipa hamer) kao i šta im je 5. oktobra bilo naređeno, a nisu ispunili (da izvuku policajce iz opsednute Skupštine). Saznali smo kako je izgledalo zdanje u Šilerovoj pre nego što je srušeno (tržni centar sa kafićem spolja, u dvorištu tri zgrade i veliki bazen). Saznali smo sastav voznog parka Dušana Spasojevića (četiri "audija" A8, blindirani "pežo" 605, blindirani "BMW" 5, blindirani "mercedes-puh", i za ženu "pajero"). Na sudijino pitanje čega se Spasojević bojao kad mu je trebalo toliko blindiranih vozila i desetine telohranitelja, Ulemek je rekao da je Dušan bio zabrinut jer je u to doba "bilo mnogo ubistava na ulicama" (prema optužnici, mnoga od njih je organizovao sam Spasojević). Ipak, kako reče, "to je više bilo pomodarstvo, neki statusni simbol. Što nekog bolje čuvaju, to je kao važniji". To što je Spasojević do 12. marta bio bolje čuvan od svih, pa i od Đinđića, govori nešto o stanju naše države u to doba.