Grupa ogorčenih terorista usred noći upada u zonu bezbednosti na liniji razgraničenja sa Kosovom i Metohijom. Dok se teroristi lome po nepristupačnim planinskim kotama i uzaludno kuju planove da ugroze teritoriju Srbije i Crne Gore, njihov noćni bivak sa geostacionarne orbite snimaju toplotne kamere satelita Vojske SCG. Satelitski snimci visoke rezolucije prosleđuju se istog trenutka zemaljskoj stanici izgrađenoj duboko u teritoriji Srbije. Odmah počinje operacija u kojoj se nekoliko letelica sa pripadnicima antiterorističkih jedinica satelitski navode do kritične kote u zoni bezbednosti. Iznenađeni i preduhitreni, teroristi bivaju lako neutralisani. Potom, možda, satelit elektronskim izviđanjem hvata radio-vezu sa drugom terorističkom grupom, kojoj specijalci opremljeni mapama terena načinjenim na osnovu satelitskih fotografija pripremaju zasedu na susednom brdu. Posle uspešno obavljene operacije čišćenja terena, specijalci pomoću satelitskog linka izveštavaju Generalštab da je otklonjena pretnja suverenitetu i bezbednosti SCG.

No, sledi i realistični kontrapunkt ove naučnofantastične akcije zamišljene u duhu akcionih filmova. Dok se na terenu realizuje brza satelitska akcija, uz ostatak zemlje, mirno spavaju i vojnici umotani u smrdljivu vojničku ćebad prepunu grinja, premoreni od prepakivanja kreveta i, naravno, sasvim nesvesni terorističkih pretnji. Jedina im je briga da li će se tokom oskudnih sutrašnjih obroka izboriti za repetu ili pak da li će uspeti da iz kasete kakvog "guštera" ukradu par čarapa kako bi nadoknadili nedostajuće delove svog kompleta vojničke uniforme. Uz takvu sliku, nema sumnje da bi sistem odbrane bio efikasniji kada bi brigu o odbrani zemlje preuzeo vojni satelit, a vojska inertno nastavila da se bavi svojim svakodnevnim trivijalnostima. Prošle nedelje se saznalo da se u Ministarstvu odbrane SCG na ovu temu pregovaralo i analiziralo, a ako ništa više, onda bar sanjalo o satelitu.

LANSIRANjE: Tokom sukoba ministra odbrane Prvoslava Davinića i republičkog ministra finansija Mlađana Dinkića, lansirana je informacija da je Ministarstvo odbrane nameravalo da zakupi satelit radi nadgledanja prostora na jugu Srbije i granice sa Kosovom i Metohijom. Vest da se Ministarstvo odbrane pripremalo da potpiše ugovor o zakupu satelita po ceni od 53 miliona evra izazvala je mnogo negativnih reakcija u javnosti. Ministar je demantovao vest, ali nije odbacio tezu da se na vrhu državne zajednice pregovaralo o kupovini satelita. Naprotiv, ministar odbrane je objasnio da su razmatrane varijante zakupa satelita za 20 i 150 miliona evra. "Već dve, tri godine analizira se mogućnost iznajmljivanja komercijalnog satelita koji bi bio korišten u vojne i civilne svrhe", rekao je ministar Davinić. "Od tih analiza nije se daleko odmaklo u realizaciji planova jer nemamo neophodna finansijska sredstva."

U snovima o kupovini satelita sve se i vrti oko para, a u realizaciji tih snova astronomske su samo cene. Sateliti nisu jeftine igračke. Običan metereološki satelit košta oko 300 miliona dolara, dok su vojni sateliti znatno skuplji. Cena jednog satelita za ranu detekciju strateških projektila iznosi 682 miliona dolara. Pri tom, u tu sumu nije uračunat rizik neuspešnog lansiranja u orbitu oko Zemlje. U zavisnosti od mase satelita, samo lansiranje obično košta između 50 i 400 miliona dolara. Pre eksplozije spejs-šatla "Kolumbija" za podizanje su korišteni šatlovi koji su mogli istovremeno da prevezu nekoliko satelita, a cena takve misije prelazila je sumu od pola milijarde dolara.

Najveća kompanija na svetu koja se bavi poslom lansiranja je Arijanaspejs i ako bi SCG ikada kupovala satelit najverovatnije bi ga lansirala ova kompanija. Arijanaspejs je 1980. osnovalo 23 investitora iz deset evropskih zemalja, a njeno sedište nalazi se u gradiću Courcouronnes, nedaleko od Pariza. Arijanaspejs drži preko 50 odsto svetskog tržišta podizanja satelita na geostacionarnu orbitu, a do sada je potpisala 260 ugovora sa državama i kompanijama koje poseduju satelite. U svojoj floti ima tri vrste raketa: Arijana, Sojuz i Vega, koje se koriste za podizanje u orbitu tovara različite mase. Ove rakete se lansiraju sa kosmodroma u Bajkonuru, u bivšem Sovjetskom Savezu i iz evropske svemirske luke Spejsport u Francuskoj Gvajani. Najmoćniji lanser satelita je poslednja generacija Arijana raketa, takozvana Arijana 5 koja na geostacionarnu orbitu može da podigne teret od deset tona.

Zbog previsoke cene, svoje satelite je do sada lansiralo samo sedam zemalja na svetu. S druge strane, zbog različitih potreba mnoge zemlje iznajmljuju satelite. One plaćaju pretplatu za upotrebu satelita komercijalnim kompanijama koje su ih lansirale u orbitu. Najveće komercijalne kompanije ove vrste su Hjudžis, Bol Aerospejs i Tehnolodži, Lokhid Martin i Boing. Cena iznajmljivanja zavisi od namene satelita i pokrivenosti teritorije koju satelit "vidi" na Zemlji. Komercijalni provajder može da proda satelit koji vidi trećinu planete, a može i da suzi oblast na nekoliko različitih ili na jednu konkretnu lokaciju. Godišnji zakup satelita koji samo fotografiše određenu oblast zavisi od broja načinjenih fotografija. Paket od 1000 fotografija visoke rezolucije može da košta od osam do 15 miliona evra, a paket od 500 fotografija dva do tri miliona evra. Upotreba satelita koji snima neki teren u realnom vremenu znatno je skuplja. Cena zakupa zavisi od opreme koju satelit poseduje da bi obavljao određene funkcije, od njegovog položaja, mase, brzine i vrste orbite na koju je podignut.

ORBITE: Postoji nekoliko vrsta satelitiskih orbita: niska zemaljska orbita (Low Earth Orbit, LEO), srednja zemaljska orbita (MEO) i geostacionarna zemaljska orbita (GEO). Kako se veštački satelit održava na ovim orbitama? U osnovi, fizika kretanja satelita je vrlo jednostavna. Na satelit, kao i na sva tela u blizini planete, deluje sila gravitacije Zemlje. No, zbog kruženja satelita, na njega deluje i jedna inercijalna sila, poznata kao centrifugalna. Ona se može primetiti uvek kada se neko telo kreće po kružnoj putanji, bio to vojni kamion koji skreće na raskrsnici ili špijunski satelit koji kruži oko planete. Na određenom rastojanju od tla, ova centrifugalna sila se uravnotežuje sa gravitacionom silom, tako da satelit miruje duž vertikalnog pravca. Nije potrebno da troši gorivo da bi se održavao na toj visini, osim kada povremeno koriguje putanju.

Što je satelit dalje od Zemlje, i gravitaciona i centrifugalna sila imaju manji intenzitet, tako da je na većim rastojanjima potrebna manja brzina da bi satelit bio u ravnoteži. Zato se na nižim orbitama sateliti kreću brže od brzine rotacije Zemlje i planetu obiđu za manje od 24 sata. Orbita na kojoj je brzina satelita ista kao brzina okretanja planete oko svoje ose naziva se geostacionarna orbita. Ona je udaljena od Zemlje 35.800 kilometara, što je deseti deo rastojanja do Meseca. Geostacionarni satelit kreće se brzinom 11.100 kilometara na sat. Pošto je ta brzina jednaka brzini rotacije planete, geostacionarni satelit zapravo miruje u odnosu na Zemlju i sve vreme se nalazi iznad jedne tačke. Geostacionarni sateliti kruže u zoni ekvatora, a trenutno ih ima nekoliko stotina lansiranih. Oni su vrlo pogodni za različite vrste upotrebe pošto nije potrebno da se njihovo kretanje prati sa tla. Drugi sateliti koji se kreću većom brzinom nalaze se na nižim, asinhronim orbitama.

SPUTNJIK: Sateliti najčešće imaju masu između 1000 i 3000 kilograma. Najveći satelit koji se danas koristi je satelit Boing 702 čija je masa 2950 kilograma. Visok je sedam metara, a kada raširi solarna jedra, njihov raspon iznosi 48 metara. Solarna jedra služe za hvatanje sunčeve svetlosti koja se pretvara u električnu energiju. Tako za svoj rad satelit ne koristi gorivo. Električna energija mu je potrebna za obavljanje čitavog niza operacija, već prema vrsti upotrebe. Sateliti se po svojoj nameni obično dele na pet grupa: istraživački, telekomunikacioni, metereološki, navigacioni i vojni. Istraživački sateliti se uglavnom koriste za astronomska osmatranja duboke vasione, a najpoznatiji su svemirski teleskop Habl, Komptonova opservatorija za gama-zrake, Čandra opservatorija za X zrake i Infracrvena svemirska opservatorija. Prvi telekomunikacioni satelit Eho 1 lansiran je 1960. godine, da bi tokom sledeće četiri decenije bilo lansirano na stotine ovakvih uređaja. Mreža od 19 geostacionarnih satelita INTELSAT pokriva čitavu planetu i obezbeđuje neprekidnu transmisiju radio i televizijskih signala. Metereološki i navigacioni sateliti uglavnom se podižu u okviru međunarodnih programa u kojima troškove satelitske instalacije zajednički snosi više država.

Sateliti se za vojne svrhe koriste još od prvog lansiranog satelita Sputnjik. Njega je 4. oktobra 1957. lansirao Sovjetski Savez, čime je preuzeo vođstvo u svemirskoj trci nad SAD. No, već sledeće godine Amerikanci su lansirali svoj prvi satelit. Ideja da se neprijatelj posmatra sa visine potekla je još iz Napoleonovih ratova kada su u visinu puštani izviđački baloni, a sa razvojem avijacije izviđanje se preselilo u orbitu. Savremeni špijunski sateliti opremljeni su uređajima za fotografisanje u visokoj rezoluciji i mogu da razaznaju objekte na tlu široke dva metra. Pored ovih uređaja, vojni sateliti su opremljeni infracrvenim senzorima, koji mogu da prate lansiranje strateških projektila elektronskim senzorima koji snimaju neprijateljske telefonske i radio-komunikacije, radarskim i toplotnim kamerama za snimanje po mraku i tokom loših vremenskih uslova, ali i drugim vrstama optičkih i elektronskih senzora. Najambiciozniji vojni projekat ove vrste je program Strateške odbrambene inicijative (SDI), poznat kao program "Star Wars" koji su SAD počele da razvijaju 1984. ne samo za satelitski nadzor već i za upravljanje balističkim projektilima. Ovaj program je razvijen radi odbrane od sovjetskih interkontinentalnih raketa, ali je potrošio mnogo više sredstava nego što je doneo rezultata. Pored SAD i Ruske Federacije, krajem XX veka satelitske bezbednosne programe razvilo je još nekoliko zemalja, među njima Francuska i Izrael. Izgleda da su Srbiji i Crnoj Gori ovi vojni programi najzanimljiviji.

FRANCUSKA VEZA: Prema pisanju beogradskih medija, Ministarstvo odbrane SCG je o zakupu vojnih satelita do sada pregovaralo i sa Francuskom i sa Izraelom. Obe ove zemlje imaju sopstvene programe za satelitski nadzor. Francuska je svojevremeno lansirala SPOT satelit za snimanje tla, a tokom poslednjih deset godina razvila je i napredni program "Helios". U saradnji Francuske svemirske agencije (CNES) i francuskog Ministarstva odbrane (DGI) u orbitu je podignuto više satelita koji omogućuju snimanje tla u visokoj rezoluciji i izuzetno brzu komunikaciju. Prvi satelit iz ovog programa podignut je 1994. godine, a poslednji Helios IIA lansiran je u decembru 2004. sa Spejsporta u Francuskoj Gvajani. Satelit težak 4200 kilograma u orbitu je podigla raketa Arijana 5. Francuska planira da do 2008. podigne još jedan ovakav satelit. Sistem "Helios" podržava ciljanje, navođenje, planiranje vojnih misija i procene oštećenja u borbi. Pored Francuske, u ovom programu su delimično učestvovale Španija, Italija i Belgija.

S druge strane, Izrael je samostalno razvio satelitski program "Qfeq". Izraelska svemirska agencija (ISA) uspela je da pomoću rakete Šavit 1988. podigne satelit Qfeq 1, a u međuvremenu je razvila i treću generaciju satelita velikih performansi. Izraelski svemirski program koncentrisan je na izgradnju i lansiranje malih satelita, sa vrlo sofisticiranom opremom. Upotreba nekog od postojećih francuskih i izraelskih satelita zaista bi omogućila izvođenje operacija poput one koja je opisana na početku teksta, a o kakvim verovatno sanjaju u Ministarstvu odbrane državne zajednice. No, za takve operacije potrebno je ne samo obezbediti novac za zakup već izgraditi i prateće instalacije na zemlji. Pošto je tokom NATO bombardovanja srušena zemaljska satelitska stanica u Ivanjici, SCG bi pre zakupa morala da izgradi novu stanicu koja bi komunicirala sa satelitom. Samo njena izgradnja koštala bi u najpovoljnijoj varijanti deset do 15 miliona evra.

Ministar Davinić je objašnjavajući motive za ovako skupu investiciju rekao da se projekat realizuje u saradnji s drugim ministarstvima, pošto bi "satelitsko osmatranje poplava, bolesti biljaka ili šuma unapredilo poljoprivredu, šumarstvo, rudarstvo i životnu sredinu". No, pošto se sateliti razlikuju prema nameni, nije jasno kakav će to satelit moći da obavlja sve ove poslove i da se pri tom deo njegovih kapaciteta koristi za odbranu zemlje. Taj detalj unosi izvesnu sumnju u čitav plan, naročito jer satelitska tehnologija nije nedostupna naučnicima, inženjerima i meteorolozima. Već sada mnoge ustanove u SCG koriste internacionalne satelite. Tako, Hidrometeorološki zavod koristi evropski meteorološki satelit, a da za njega ne plaća zakup, što je postalo moguće kada se SCG uključila u evropski Meteosat program. Učešće u ovakvim međunarodnim programima donosi razne blagodeti koje pruža satelitska tehnologija, ali nameće i određene obaveze korisnicima. Nalik tome, Ministarstvo odbrane moglo bi da dobije satelitski nadzor juga Srbije kada bi se SCG uključila u bezbednosne programe NATO-a. Ovaj put je, bez sumnje, mnogo teži od zakupa satelita, ali je zato znatno jeftiniji. U međuvremenu, cena zakupa satelita je previsoka za budžet državne zajednice, za građane koji ga pune, ali i za ministra odbrane koji bi u sukobu sa sopstvenom partijom narednih dana lako mogao ostati bez funkcije.