Šesnaest hiljada vozila dnevno prođe ili protutnji trasom "poluautoputa" od Novog Sada do Beograda. U zavisnosti od načina na koji to čini, odnosno, najčešće od brzine, neki od njih stignu na planirano odredište, ali nije malo ni onih koji na otrcanom sremskom asfaltu ostave kosti. Prema redovnom godišnjem zapisniku saobraćajne policije, "na autoputu Novi Sad–Beograd nedostaje čak 70 odsto predviđene saobraćajne signalizacije (znaci, kilometarske oznake, putokazne table), koja je u prethodnom periodu uništena, a godinama nije obnavljana". Učestale nesreće koje su prošle i ove godine odnele desetine života naterale su nadležne državne organe da nešto urgentno urade. Tako će, na primer, vrlo brzo biti obnovljena horizontalna signalizacija na postojećoj traci koja bi trebalo da omogući takozvano sektorsko preticanje. To, recimo znači da će vozači dva kilometra moći (naravno, ukoliko to uslovi saobraćaja budu dozvoljavali) da pretiču u pravcu Novog Sada, a onda će biti dozvoljeno da pretiču dva kilometra prema Beogradu. I tako će biti sve dok se ne završi leva strana puta, što će reći, do kraja godine, prema novom tenderu koji će Vlada Srbije raspisati pošto je oduzela koncesiju Konzorcijumu "Rast".

"Tu nema nikakve politike, hoću da završim taj autoput jer naši ljudi ne shvataju da sada bukvalno drže glavu u torbi pri brzini većoj od 80 kilometara na sat", kaže Marija Rašeta-Vukosavljević, ministar saobraćaja u Vladi Srbije.

IZBORNA ŽVAKA: Ne zna se da li je pre dve godine o bezbednosti putnika razmišljao i ondašnji predsednik Jugoslavije Slobodan Milošević kada je posle puštanja u saobraćaj novog novosadskog železničkog mosta preko Dunava privrednicima najavio početak dogradnje autoputa Beograd–Novi Sad. Mnogima je onda, a pogotovo sada, bilo jasno da je Miloševića terala predizborna marketinška nužda da lično naredi ubrzanu koncesionu licitaciju "za izgradnju, korišćenje i održavanje dela autoputa E-75 od Novog Sada do Beograda" (trajanje koncesije šest godina, rok za izgradnju dve godine, predračunska vrednost investicije 66.000.000 maraka), koja se pojavila 13. maja 2000. godine u "Politici", s potpisom Agencije za ulaganje u delatnosti od interesa za Republiku Srbiju. Na ovaj munjeviti licitacioni konkurs s rokom prijave od samo 14 dana, s potrebnom dokumentacijom javila su se dva ponuđača – NBG grupacija (koja je imala i strane kompanije) i Konzorcijum "Rast". Definitivan izbor pao je na "Rast", osnovan 9. maja 2000. godine, iza čijeg se naziva krila zanimljiva grupa: Društveno preduzeće "Ivan Milutinović", privatna firma Borovica-transport i Beogradska banka u "liku i delu" neizbežne Borke Vučić. Tadašnja Vlada Srbije 1. juna izabrala je Beogradsku banku da predstavlja koncesionare, a već sutradan zaključen je Ugovor o koncesiji. Pošto su se izbori približavali, a narodu je trebalo ponuditi novu "žvaku", niko iz tadašnje vlasti nije mario za sitnice tako važnog posla kakav je bila koncesija na autoput Novi Sad – Beograd. Tako je, na primer, propušteno da koncesionari, prema Ugovoru, 30 dana po njegovom potpisivanju obezbede dve vrste bankarskih garancija – jednu od deset odsto predračunske vrednosti investicije za obezbeđenje sredstava za realizaciju predmeta koncesije i drugu, takođe od deset odsto, za dobro izvršenje posla. Pošto je koncesija potpisana na 66.000.000 maraka, to znači da su koncesionari kao garanciju trebalo da uplate ukupno oko 13.000.000 maraka, što oni do danas nisu uradili. Ali, ni to nije sve. Nije, na primer, obezbeđena ni građevinska dozvola, niti su vlada i koncesionari vršili mesečni nadzor.

To, međutim, nije kraj spiska onoga što koncesionar nije uradio, iako je bio obavezan prema ugovoru: nije određena računovodstvena firma s ovlašćenjem da kontroliše i radi reviziju računovodstvenih iskaza i kontrolu troškova, nije sastavljen stručni tim koji je trebalo da izvrši supervizorsku ocenu kvaliteta i obim radova, nisu osigurani građevinski radovi i imovina, nije dostavljena dinamika finansijskih ulaganja…

U septembru prošle godine Vlada Srbije odlučila je da razreši pitanje koncesije i tada je utvrđeno da je jedino firma Borovica-transport fizički uradila najviše posla. Zato je vlada smatrala da je sasvim korektno da joj, ukoliko bude zainteresovana, ponudi da nastavi radove na način kako se dogovore dve strane. Ali, i da se napravi finansijski i tehnički presek situacije jer je svima već bilo jasno da se radovi obavljaju jako sporo.

Marija Rašeta-Vukosavljević, ministarka za saobraćaj u Vladi Srbije, kaže: "Utvrdili smo da je Ugovor o koncesiji po državu Srbiju katastrofalan jer je koncesija data bez ikakve naknade. To, složiće se svako, dovodi u pitanje smisao davanja koncesije. Jer, koji je razlog da država da koncesiju ako od nje ne dobije ništa. Vrlo su interesantni uslovi pod kojima je ona data. Gospodin Borovica je u razgovorima spominjao da je zbog ove koncesije ušao u gubitke, ali nam nije odgovorio zbog čega je uopšte prihvatio da tako nešto radi ako je imao gubitke. Skoro da se nameće zaključak da je ceo posao rađen provizorno i da se samo čekao trenutak da koncesija bude raskinuta ili da se uradi aneks Ugovora, da na neki način ti ljudi budu obeštećeni, ili da se neko napravi lud i da ubire pare od putarine a da autoput nikada ne bude gotov".

BITKA ZA NAPLATNU RAMPU: Vrhunac nezadovoljstva države nastao je kad je probijen rok od 23 meseca za završetak autoputa (15. maj 2002. godine). Utvrđeno je da su izvedeni samo zemljani radovi. Oni su u ovoj vrsti biznisa ali su po investicionoj vrednosti najniži. Dakle, dve trećine fizičkog dela posla jesu završene ali imaju vrednost jedne trećine ukupne investicije. "Najskuplji deo posla tek predstoji", kaže ministarka Vukosavljević i dodaje da je "pat-pozicija nastala kad smo videli da ne možemo da se sporazumemo. Put nije urađen, a vreme nam je prolazilo. S druge strane, imamo odluku vlade da put mora biti završen jer je on strateška stvar ove države".

Zato je vlada pre dve nedelje odlučila da raskine koncesiju i jednostrano raskine koncesioni ugovor. Ali, vlasnik kompanije Borovica-transport nije hteo dobrovoljno da odustane od naplate putarine, odnosno, da preda naplatnu rampu. Zatim su javni pravobranilac, koji je po službenoj dužnosti zadužen da štiti interese države Srbije, i Trgovinski sud doneli odluku o preuzimanju naplatne rampe. Tada je i nastao pravi problem. Pri dolasku na naplatnu rampu nastala je rasprava između vlasnika firme Borovica-transport i izvršnog sudije. Da država ne bi ponovo ulazili u sukob, vlada je odlučila da oduzme koncesiju.

"Danas kad razgovaramo je ponedeljak, a sutra, u utorak, vlada preuzima naplatnu rampu. Odmah zatim se raspisuju već pripremljeni tenderi za izvođenje radova na levoj traci deonice autoputa od Novog Sada do Beograda. U taj tender ući će i parče puta kod Batajnice koje nije bilo obuhvaćeno koncesijom", kaže Marija Rašeta-Vukosavljević.

Vlada je, međutim, odlučila da više ne daje koncesiju, već da ide na tendere za izvođenje radova koji će se finansirati trećinom iz budžeta, trećinom od kredita Evropske investicione banke i trećinom od naplate putarine. Vlada je izračunala da je u vreme kada je nivo saobraćaja bio niži nego sada mesečna naplata putarine bila oko pola miliona eura. "Znači, Borovica-transport je do sada na rampi naplatila 23.000.000 maraka", kaže ministarka Vukosavljević.