U aprilu 2008, dok sam još uređivala beogradsku "Politiku", taj list objavio je veoma zanimljiv intervju sa Borisom Tadićem, koji je vodio moj tadašnji zamenik Vladimir Radomirović. U razgovor je povremeno uskakao predsednikov medijski savetnik Nebojša Krstić, kog je Tadić na kraju ućutkao jednim odsečnim "Ja odgovaram".

Jasno je da bi Krstić voleo da je njegovo neprofesionalno ponašanje moglo da se sakrije od javnosti. Jasno mi je zašto, na pitanje "Vremena" o tim upadicama (broj 987), odgovara da je razgovor Vladimira Radomirovića sa predsednikom Tadićem "bio jedan od retkih neprofesionalnih i tendencioznih intervjua i on je bio sramota za novine i za urednika koji su ga kao takvog objavili".

Nešto mi drugo nije jasno: kako to da sujetnom predsedniku i njegovom osvetoljubivom savetniku nije dovoljno što su pre godinu dana smenili glavnu urednicu koja je objavila intervju, a njenog zamenika rasporedili na niže vrednovane poslove i radne zadatke? Vaši čitaoci trebalo bi da znaju da je Vladimir Radomirović, istog dana kada mu je gospodin Krstić u "Vremenu" poručio da bi trebalo da se stidi, od rukovodstva "Politike" saznao da za njega više nema mesta u tim novinama. Njegov učinak u listu ocenjen je tako niskim i nekvalitetnim da se za njega nije moglo naći prostora u novoj sistematizaciji radnih mesta.

Čim mu je, dakle, predsednikov savetnik poručio da je "sramota za novine", novine su ga obavestile da će morati napolje, van, "aut". Da će, da se poslužim izrazom kojim predsednikov savetnik umanjuje sopstveni značaj, postati "autsajder" iz Makedonske 29. Tako su, za samo godinu dana, i urednik i novinar intervjua koji se nije dopao predsedniku i njegovom savetniku "autovani" iz novina u kojima država kojom njih dvojica upravljaju ima udeo u svojini.

Buni me ta igra slučaja. Vladimir Radomirović je jedan od najdragocenijih kadrova koje je "Politika" imala. Pripada vrsti koja joj je nedostajala devedesetih, kada nije bilo nikoga da se udvorištvu državnih medija suprotstavi iznutra. Profesionalac stasao u nezavisnim medijima, tukao se za slobodu izražavanja i sa Miloševićevim i sa demokratskim vlastima. Pre "Politike" je bio glavni urednik "Reportera" i urednik Vesti na Televiziji B92, tečno govori dva strana jezika i čita novine na još dva. Autor je brojnih ekskluziva i provokativnih intervjua sa ambasadorima najmoćnijih država. Jedini je otkrio da je prvi klijent osuđivanog vašingtonskog lobiste Džeka Abramofa bila vlada Mila Đukanovića. Prvi je nagovestio da bi Rusija, ako Zapad prizna Kosovo, mogla da odgovori priznanjem spornih oblasti na Kavkazu; prvi je objavio da Unija neće zahtevati da Srbija prizna Kosovo, ali da će tražiti da s Prištinom uspostavi "tehničku saradnju"…

Ništa mu to nije vredelo kad je na sebe navukao bes kabineta. Posle smene je još godinu dana cenzurisan i sprečavan da objavljuje, kako ovih dana sam javno tvrdi tamo gde još može.

Buni me ta slučajnost. Je li autsajder sa Lekinog brda umešao prste u sudbinu autsajdera iz Makedonske 29? Ili je potonji samo žrtva viška revnosti?

U nečemu se sa Krstićem ipak moram složiti: medijska slika savremene Srbije jeste "depresivna". On doduše misli da bi sve bilo bolje kada bi samo mediji pisali "pozitivno, svetlo, uspešno i optimistično" jer je sada previše "otpadaka, zla i nesreće". Krstiću je ta srpska nesreća pomalo "veštačka".

Ja mislim da je ona direktan rezultat "reforme" medija koju je Boris Tadić lane obećao pristalicama u trenutku izbornog trijumfa, odnosno rezultat sistematskog zastrašivanja, ponižavanja i osiromašivanja novinara, koje je letos ozakonjeno u Skupštini Srbije.

Za posledicu imamo poslušne medije, u kojim nema celog raspona političkog mišljenja u Srbiji. Malo ko dobije priliku da postavi neprijatno pitanje, a kamoli da insistira na odgovoru. Jedan je strani novinar hteo u aprilu ove godine, na godišnjicu Radomirovićevog intervjua. Medijska organizacija za jugoistočnu Evropu, SEEMO saopštila je da je dopisniku austrijske TV ORF Kristijanu Veršicu intervju sa Tadićem otkazan u poslednjem trenutku, pošto je u predsednikovom kabinetu zaključeno da je jedno od pitanja koje je Veršic nameravao da postavi "neodgovarajuće i neprihvatljivo".

A Tamara Skrozza u "Vremenu" pristaje da joj predsednikov savetnik pismenim putem odgovara na pitanja. Ne dobija priliku, a možda nema ni ambiciju, da insistira: A jeste li Vi upadali u predsednikov intervju "Politici", ili niste? Jeste li rekli to što je Radomirović zabeležio? Zašto? Rade li tako medijski savetnici koji se za radno mesto nisu kvalifikovali gimnazijskim druženjem sa poslodavcem? Jeste li tokom autorizacije pokušavali da bitno preinačite odgovore i uklonite pitanja koja Vam se ne dopadaju?

Stojim na raspolaganju gospođi Skrozza, ukoliko je sve ovo zaista interesuje. Malo je reći da me nije sramota što sam objavila taj intervju. Ponosna sam na Vladimira Radomirovića. Nemamo puno takvih novinara. On bi morao biti toplo pohvaljen, a ne podlo kažnjen. Valjda će u Srbiji opet doći vreme kada će novinari slobodno da postavljaju pitanja na koja sagovornici na vlasti ne žele da odgovore. I da insistiraju na odgovorima, ako treba i drsko.