Pošto smo jedva dočekali da stigne iz Grčke, Dejan Milenković Bagzi, četvrti lik na poternici za ubicama Zorana Đinđića, prvo je bio zatražio mesec dana da se upozna sa predmetom. Kad se konačno upoznao, rekao je da je sve to koješta i odbio da se brani; zapaženo je da je Miloradu Ulemeku Legiji tada bilo laknulo. Na primedbu predsedavajućeg sudije Marka Kljajevića da tako samo bespotrebno razvlači glavni pretres, Bagzi je klimnuo glavom nekako skrušeno. Onda je sutradan, na drugom glavnom pretresu, onom za zločine Zemunskog klana, izjavio da želi da se ponudi za svedoka-saradnika. Nešto se, izgleda, desilo u ta 24 sata.

Pozadina svega toga duža je priča. Zadržaćemo se na ključnim detaljima: prema saznanjima Uprave za borbu protiv organizovanog kriminala i Specijalnog tužilaštva, Dejanu Milenkoviću Bagziju je u junu mesecu 2004. njegov tadašnji advokat Biljana Kajganić ponudila da postane svedok-saradnik, ali pod uslovom da lažno optuži Ljubišu Buhu Čumeta i Dragana Nikolića Teču za ubistvo Momira Gavrilovića Gavre po nalogu DOS-a, koji im je stigao preko njega, Bagzija. Bagzi je to tada bio odbio.

Drugi ključni detalj, ovoga puta ozbiljan i bitan za rasvetljavanje zavere za ubistvo premijera Zorana Đinđića, jeste uloga Dejana Milenkovića u pokušaju atentata kod hale Limes, 21. februara 2003, kada je kamionom pokušao da zaustavi kolonu pod pratnjom u kojoj je bio premijer. Ako Bagzi odluči da o tom incidentu sve ispriča, cela zavera biće donekle jasnija. Moraće da objasni ko mu je dao ključeve kamiona i sa kakvim uputstvima i objašnjenjima; kako se stvar odigrala iz njegove perspektive; gde je nestao pošto je pušten iz pritvora i gde je sve bio do dolaska u Progar.

Treći ključni detalj koji Bagzi može da razjasni tiče se onih deset dana, od 17. do 27. marta 2003: od trenutka kada je njega, Duću Spasojevića i Kuma Lukovića Saša Pejaković Pele iz JSO-a odvezao iz Putinaca u "okolinu Žarkova" (kako Pele sam kaže), pa do kobne večeri 27. marta 2003, kada Duća i Kum ginu u Meljaku kod Barajeva, a Bagzi nestaje. Dejan Milenković u jednom trenutku jeste bio u toj kući u Meljaku; na jednoj čaši nađeni su njegovi otisci; ali – mi ne znamo u kom trenutku je on tamo bio. Znaju se samo dve činjenice: da je 26. marta 2003. izjutra Bagzi banuo kod neke svoje baba-tetke u Surčin, oteo komad slanine i nož i pobegao; baba-tetka kaže da je bio "prljav i zarastao"; drugo, da u izveštaju policije o meljačkom incidentu piše da je tu bilo i "treće lice" koje je, ukratko, iskoristilo gužvu i paniku i pobeglo u trenutku te pucnjave. Treće lice može – ali i ne mora – biti Dejan Milenković; samo on može to da objasni.

Četvrti detalj, mnogo značajniji nego što se to čini ministru Draganu Jočiću, jeste: kako je Bagzi iz Meljaka kod Barajeva stigao u Grčku, kuda se sve tamo prometao, u čijem društvu i (što je najvažnije za istragu) sa kojim parama? Ministru Jočiću nije "bilo važno" gde je Ulemek Legija bio 14 meseci; njemu i njegovom načelniku Javne bezbednosti, gen. Miroslavu Miloševiću bilo je jedino važno da će "Srbija progledati kad Legija progovori". Sličan je slučaj i sa građaninom Bagzijem: naime, veoma je važno za državu, policiju, pravosuđe i šanse Srbije da uđe u Evropu da se uđe u sve detalje veza lica i puteva novca transnacionalnog organizovanog kriminala u Jugoistočnoj Evropi.

Zašto je to važno?

Zato što je naš transnacionalni organizovani kriminal već decenijama član Evropske unije transnacionalnih zločinačkih organizacija, dok naše države još čekaju da se učlane u odgovarajuće integracije. Zato je važno da se tačno rekonstruišu putovanja Legije, Bagzija i ostalih begunaca – kad ih uhvate. Njihov trag od Turske do Austrije ukazaće na trag prljavog novca, jer je ovde o prljavom novcu reč, a taj je novac glavno pogonsko gorivo zločina.

Građanin Milenković se, dakle, ponudio za svedoka-saradnika Specijalnom tužilaštvu. Sada je pitanje kako će ti pregovori teći. Specijalni tužilac tražiće sve što Bagzi zna; Bagzi nema mnogo izbora: teorijski, on može da svedoči samo o Zemunskom klanu, a ne i o ubistvu Đinđića, ali samo teorijski. Naime, zašto bi on svedočio u jednoj stvari, a u drugoj ga čeka 40 godina? Sličnu dilemu imao je i Nenad Šare Škene i bio je svedok-saradnik u više procesa, kao i neki drugi. Dakle, Bagzi ima da ispriča sve o svemu, pa – ako specijalni tužilac bude zadovoljan – može da se nagađa oko imuniteta.

Ali, moraće da ponudi mnogo toga i da sve bude proverljiva istina, inače – 40 godina. Specijalno tužilaštvo biće strogo i veoma oprezno posle slučaja Slobodana Slobe Talijana Resimića, koji im je bio podmetnut kao svedok da bi se kompromitovalo suđenje u slučaju ubistva gen. Boška Buhe; plan je bio uspeo, kao što sada vidimo: u utorak 22. marta, general-major policije Milan Obradović, bivši načelnik GSUP-a Beograd, trenutno savetnik u OUP-u Kuršumlija, pozvan je na informativni razgovor u Palatu pravde; procena je da će biti zadržan u pritvoru. Reč bi bila upravo o istrazi o ubistvu Boška Buhe, priči inače jasnoj, ali podgrejanoj za ovu priliku; obavešteni, mada pesimistični izvori kažu da se očekuje privođenje Nenada Milića, bivšeg zamenika ministra unutrašnjih poslova Dušana Mihajlovića i Čedomira Jovanovića. Cela konstrukcija zasniva se na iskazima Dragana Ilića Limara (kome je u kući nađeno oružja za celu stanicu milicije), Legije Ulemeka i Slobodana Pažina (koji se suočavaju sa pretnjom dugogodišnje robije).

Ima tu još jedan detalj: 19. novembra 2004. Specijalno tužilaštvo uputilo je gen. Miroslavu Miloševiću, načelniku Javne bezbednosti MUP-a Srbije jedno veoma hladno, rekli bismo grubo pismo (Str. pov. br. 97/04). U tom pismu, ukratko, piše da je svedok Slobodan Sloba Talijan Resimić bio podmetnut odnekud iz MUP-a Srbije sa umišljajem i namerom da se suđenje po ubistvu Boška Buhe sabotira. O tome iduće nedelje; za sada samo da je u tom pismu specijalni tužilac Jovan Prijić insistirao da se iz istrage u MUP-u isključi generalni inspektor Vladimir Božović, a zbog sukoba interesa, jer je ranije radio u advokatskoj kancelariji kod Borivoja Borovića, zastupnika u tom slučaju.