Mionica je dugo bila pod hipotekom četništva i obližnje Ravne gore, pa je, kao takva, bila van svih obnova i, može li se reći, svih razvoja. No, na Nikoljdan 92. lokalne izbore dobije lista Draškovića Vuka. Vuk se, jedino po Đurđevdanu, javljao sa Ravne gore, tako da ni od raskida sa komunizmom nije bilo vajde. Humanizam i renesansa pogađaju Mionicu zajedno sa zemljotresom u oktobru ‘98. Lično i direktno, sami predsednik Milošević, sa kompletnim i najvišim rukovodstvom, obilazi zemljotres, i Mionica do danas ostaje u epicentru. Ako se zna da je u obližnjem Struganiku rođen vojvoda Živojin Mišić, epicentar je pre sudbina nego izbor. Što rek’o naš narod, sve dođe na svoje. Predsednik Slobodan se nije ni vratio iz epicentra, lokalni socijalisti mu, u paru sa, beše li Andrijom ili će biti Dragoljubom, Ojdanićem, dodele zlatnu plaketu sa imenom i likom vojvode Mišića. Pa se zlatom okiti i general Pavković, u paru sa, biće Milomirom, Minićem. Uto dođoše promene, ali, epicentar osta u centru. Koliko letos, predsednik Koštunica otvori, a ministar Batić zatvori, Mišićeve dane. Za obojicu se otkri, ili će biti da su oni otkrili, da su direktni vojvodini potomci. Pa prvog dana druge godine od promena, eto simbolike, do Mionice stiže lično prestolonaslednik Aleksandar. Na Ravnoj gori izgovorio, biće skraćeno, "načertanie", "čevapčiči su odlični, i gibanica je odlična, granica nije na Drini"… I, prvog ponedeljka decembra, u Mionicu, ne prvi put, dođe princeza Jelisaveta, koja nego Karađorđević. Prvi put kao pisac, ili će biti spisateljica, sa svojom prvom bajkom, i to ukoričenom i ilustrovanom.

BILA JEDNOM JEDNA JABUKA: Dakle, princeza je stigla. Bi dočekana u opštini i od najvišeg rukovodstva. Razgovaralo se neformalno i o raznim temama. Onda, po programu, obilazak vrtića, i banje Vrujci, gde je domaćin priredio mrsan ručak. I tu se neformalno plus opušteno mrsilo na razne teme. Po programu bio i povratak u Mionicu. Princezi je pokazana i objašnjena izložba ikona. Pa na red došla promocija slikovnice, ili će biti ilustrovane bajke, "Jabuka i leptir". Sala Kulturnog centra puna, princeza sitna, na njoj jedino velike tradicionalne i zlatne minđuše u obliku srceta. Deca uzeše da aplaudiraju, princeza da odmahuje. Pa princeza sede, gde nego u prvi red i pored najvišeg opštinskog rukovodstva. Pa bi još aplauza i odmahivanja. Pa krenu dečji program, igra na Vajtin "Maskenbal", svi udariše u, može li se reći, plješćući ritam. Preko zvučnika objaviše da sledi promocija knjige čiji je autor Njeno kraljevsko visočanstvo, te da će posle promocije princeza potpisivati "rasprodate primerke knjiga". Predsednik opštine pozdravi princezu, princeza mahnu, pozdravi i književnika Rašu Popova koji svima dvomahnu. Pa krenu scenski prikaz bajke: "Bila jednom jedna sočna, smeđa, trula jabuka, puna crvića. Dabome, ona nije oduvek bila trula." Dok nije bila trula, ajde da prepričamo, na jabuku sleti jedan leptirić. Upoznali su se, lepo družili, ali jabuka otpadne, leptir položi jaja i umre. Jedno od jaja upadne u jabuku i preobrazi se u "debelu, krivudavu, izvijenu, zelenu gusenicu". Onda je gusenica jela jabuku, začaurila se i ponovo postala leptir sa slikama vrlo sićušnih jabuka na krilima, baš kad su rodile nove jabuke, pa su junaci nastavili svoje druženje.

Posle igrokaza na binu izađe direktorka lokalne biblioteke i poneseno i uzbuđeno i kao nikada do tada reče da čitavog života slušaju bajke o princezama, čitaju bajke o princezama, a danas jedna prava, pravcata, njihova princeza dolazi da im ispriča svoju bajku. Pa krenu u analizu, junaci princezine bajke su iz našeg običnog sveta prirode, jedna jabuka i jedan leptir, pojedinosti, kritičarsko čitanje, "pogledajte te njihove potomke, taj pečat ljubavi koji je mali leptir koji se ispilio iz jabukine žrtve i onog sitnog semena koje je umirući leptir ostavio tik iznad svoje jabuke da joj ostavi u amanet obavezu prema njegovom potomstvu"…

KAKO NEGO ĆOROVAČKE: Pa bi programa još, deca otpevaše pesmicu iz knjige, "Ako ti dođe srećan dan, Kada je vetar razigran, Pa ti čuje uvo tvoje, Kako vetar pesme poje"… Pa glumica Đuričin Rada, kako nego scenski, sve upozna sa princezinom biografijom. Princeza Jelisaveta Karađorđević je čukununuka vožda Karađorđa, unuka kneza Arsena, koji je bio najlepši srpski vitez. Rodila se u Beogradu, u Belom dvoru, sveštenici su govorili da je dobila ime po majci Jovana Krstitelja, carski ruski emigranti da je ime dobila po ruskoj carici Jelisaveti, ćerki Petra Velikog. O princezama su se uvek pisale bajke, princeze su uvek lepe, nežne, prefinjene i osećajne, i naša princeza je takva, ali ona je i više od toga, naša princeza napisala je bajku, čiju je lepotu oplemenila svojim duhom i umom… Onda bi i Popov Raša, on opriča o knezu Arsenu, kako je princeza još 1940. čitala Andersenove bajke u biblioteci Belog dvora, kako je tada sakrila knjigu iza police, kako je ‘91- posle dugog izbivanja kao izbeglica, i naša princeza je bila izbeglica, a mi znamo šta je patnja izbeglica – kad je ponovo bila u Belom dvoru, otišla u biblioteku, otrčala pravo do police, i onako ćorovački našla knjigu bajki. Pa je Raša poentirao da nije čudo što je princeza napisala bajku o leptiru i jabuci. I još rek’o da sa velikim ponosom voli da priča o novoj spisateljici za decu.

Pa se još jednom i scenski desila Đuričin Rada, pa izađe pred mikrofon i sama princeza, svima zahvali, atmosfera lepa i topla, sve mnogo voli. Izreče se i izdavač Jovan Đorđević, svima zahvali, a najviše princezi koja je napisala ovako lepu bajku koja predstavlja dosta toga što bi bilo interesantno za odrastanje. I bi kraj, pojedinačno i kompletno slikanje sa princezom. Pa princeza uze da potpisuje rasprodate primerke, upita se sa detetom, i levicom, čistom latinicom potpiše – princeza Jelisaveta Karađorđević. Dok je princeza disciplinovano vežbala rukopis, vidimo, ekipa RTS-a sprema se da uzme izjavu, zainteresujemo se šta će da pitaju, pa, kako joj se sviđa Mionica, poverava nam pitanja novinarka mlada. Kao iskusniji sugerišemo da pita o delu, motivima, inspiraciji, i dogodiše se pitanja. Kamera, novinarka, princeza, kako ste dobili ideju za knjigu, znate, to je mašta, ja sam prošetala i dobila celu bajku u glavu. Bi pitanja još, da li joj se svideo program, obožava, znači li to da mogu ponovo da je očekuju u Mionici, ponovo i svuda, hvala, hvala. Završno slikanje, sa domaćinima, izdavač preko jedne od domaćica zagrlio svog autora, baš onako krupno, srdačno.