Ova 2018. bila je godina velikih očekivanja. Nakon što je predsednik Evropske komisije Žan Klod Junker obećao moguće članstvo u Evropskoj uniji Srbiji i Crnoj Gori 2025, a njegova komisija je izradila novu strategiju, činilo se da su godine zanemarivanja Zapadnog Balkana od strane EU prošlost. Bugarsko predsedavanje EU vratilo je proširenje na dnevni red i donelo značajan pomak u odnosima između Makedonije i Grčke, što je dovelo do Prespanskog sporazuma u junu 2018.

Otrežnjenje je usledilo već u drugoj polovini godine. Put do ratifikacije Prespanskog sporazuma je trnovit i nikako se ne može opisati kao okončan. Nada za postizanje sveobuhvatnog sporazuma između Srbije i Kosova i dalje je slaba. Unutar EU proširenje je još jednom palo na lestvici prioriteta, a što je najvažnije, Francuska i Holandija su u junu signalizirale da ne žele da se ide dalje u proširenje, uprkos grčko–makedonskom sporazumu. Šta, dakle, možemo da očekujemo za Balkan u 2019. godini?

ESKALACIJA I INTERVENCIJE EU: Ukratko, naredna godina će jasno staviti do znanja da promene za region moraju doći iznutra. Regionalna opsesija "pozitivnim signalima" iz EU neće biti od pomoći. Na proleće, aktuelna Komisija će biti samo posmatrač koji čeka na ishod izbora u Evropskom parlamentu i novu komisiju, pa se stoga ne mogu očekivati nikakvi novi projekti ili inicijative. A samim tim ostaje vrlo malo prostora za dijalog Kosova i Srbije, jer bi sporazum trebalo postići do proleća. Tako nešto trenutno je teško zamislivo pošto i predsednik Srbije Aleksandar Vučić i kosovska vlada više naglašavaju eskalaciju nego saradnju. Naime, jedni i drugi veruju da mogu da postignu bolji ishod sa novom komisijom i naslednikom Federike Mogerini.

Međutim, na Kosovu u ovom trenutku niko od zvaničnika nema podršku da sprovede sporazum, a pozicija predsednika Hašima Tačija čini se još slabijom nego pre godinu dana, tako da je malo verovatno da će obezbediti podršku za sporazum sa Srbijom. Na srpskoj strani, Vučić izgleda više zainteresovan za pregovore i eskalacije nego za sporazum. Na kraju krajeva, brz ishod mu nije u interesu. Kupovina vremena mogla bi da ubedi novu Komisiju da razdvoji pregovore sa Kosovom od pridruživanja EU, posebno ako mu se ne može pripisati odgovornost za odlaganje, pri čemu bi svako brzo rešenje preusmerilo pažnju na slabljenje demokratije i vladavine prava u Srbiji. Stoga se eskalacija sa pozivima oslabljene EU na intervenciju više čini kao izvesnost u 2019. godini.

ORBANOVA SENKA: Najveći uspeh u 2018. godini bio je sporazum između Makedonije i Grčke. Iako još nije garantovano da će sporazum prebroditi poslednje prepreke u obe zemlje, trenutno uspeh izgleda verovatniji od neuspeha. Time ovaj sporazum postaje najznačajniji potez učinjen u dobroj veri ka rešavanju jednog od ključnih regionalnih sporova tokom dužeg vremena. Međutim, ostaje potpuno nejasno da li će EU i nagraditi Makedoniju. Članstvo u NATO-u čini se verovatnim najkasnije do 2020. godine, a važniji cilj – pokretanje evropskih integracija – manje je izvestan. Skepticizam nekih država članica EU u pogledu proširenja mogao bi pak biti presudan u procesu proširenja i započinjanju pregovora o pridruživanju sa Makedonijom i Albanijom sledećeg leta. Taj rizik podvlači činjenicu da se pristupanje EU ne zasniva samo na napretku u odnosima između zemalja, već i na spremnosti članica EU za nastavak procesa pridruživanja.

Iako će populisti i nacionalisti biti jači u sledećem sastavu Evropskog parlamenta koji će biti izabran u maju, promene će verovatno biti manje dramatične u poređenju sa promenom evropskog političkog pejzaža poslednjih godina. Neke od ekstremno desničarskih partija protiviće se proširenju, tako da će novi parlament biti u većoj meri rezervisan po pitanju proširenja i uopšte EU. Ovo će se takođe odraziti na Komisiju iako će to verovatno biti odraz velikih centrističkih evropskih partija, Socijalista, Narodne partije i centrističkih Liberala. Lako se može pretpostaviti da nova komisija neće ni imati Komesara za proširenje. S obzirom na stalni pad značaja portfelja proširenja tokom proteklih 15 godina, tako nešto ne bi bilo iznenađujuće i, prvenstveno, predstavljalo bi loš signal. Treba, međutim, ovu mogućnost razmotriti hladne glave. U pitanju je odraz niskog stepena prioriteta proširenja kao teme, ali to ne bi promenilo postojeću realnost u EU. Bilo bi još gore da je komesar iz "pogrešne" zemlje. Ako bi, recimo, sledeći mađarski komesar bio zadužen za proširenje, on ili ona mogli bi da nanesu više štete proširenju u poređenju sa situacijom da komesar zadužen za proširenje ne postoji. Većina onih koji su skeptični prema proširenju već je zabrinuta da će proširenje uvesti više "orbana" u EU (ili zemalja poput Rumunije i Bugarske). Stoga bi komesar iz takve zemlje samo pojačao tu brigu.

OBESMIŠLJAVANJE BERLINSKOG PROCESA: Tokom proteklih godina, EU i njene države članice učinile su neke dobre stvari, ali su i nanele štete regionu. Pogledajmo samo snažnu podršku regionalnim moćnicima i sabotiranje vladavine prava, uključujući Mađarsku koja nudi azil Nikoli Gruevskom, osuđenom bivšem premijeru Makedonije. Jedan od velikih izazova za EU je odnos prema članicama koje otvoreno krše vladavinu prava, uključujući Mađarsku i Poljsku, ali i drugim članicama kao što je Italija. Za sada nema alata a često ni političke volje da se izbori sa ovim izazovom. Umesto toga, oni koji krše pravila EU bacaju senku, neposredno ili posredno, na Balkan. Primer je sledeći samit Berlinskog procesa koji je zakazan u Poznanju. Odluka da se sledeći samit održi u Poljskoj skoro je isto toliko katastrofalna kao i odluka o održavanju ovogodišnjeg samita u Londonu. Ako bi neko namerno želeo da obesmisli Berlinski proces, za to nema boljeg mesta (osim možda Budimpešte). Poruka iz Velike Britanije i Poljske u oba slučaja je "radi kako ti se kaže, ali se ne ugledaj na nas" (ne izlazi iz EU i ne krši njena pravila). Tokom rumunskog predsedavanja EU takođe su iskazane neke namere u pravcu uključivanja Zapadnog Balkana na samitu u rumunskom gradu Sibinju u maju, ali to, izgleda, sve više dolazi u pitanje.

Ukratko, promene i napori ka pozitivnoj transformaciji verovatno neće poteći iz EU u 2019. godini. To bi moglo predstavljati jedno otrežnjenje, ali bi isto tako bilo i od značaja: pošto su slabljenje demokratije i pristupanje EU išli ruku pod ruku tokom proteklih godina na Zapadnom Balkanu, jasno je da približavanje EU više nije izvestan način da se osnaži demokratija – evropeizacija i demokratizacija više nisu sinhronizovani procesi. To ne znači da bi društva trebalo da odustanu od integracije u EU, kako to neke nacionalističke stranke u regionu predlažu. Umesto toga, transformacija u pravcu pluralističkih, demokratskih društava mora da potekne iznutra.

Uzimajući u obzir stagnaciju i slabljenje demokratije, ne samo u Srbiji već i širom regiona s izuzetkom Makedonije, izazov je jasan. Regionalni moćnici uživaju pažnju i podršku koju dobijaju od EU i drugih svetskih lidera, dok kod kuće postepeno erodiraju demokratske i nezavisne institucije i medije. Nema naznaka da će se suočiti s većim pritiskom spolja. Čak i u Makedoniji u 2015. godini, kada su svi mogli da slušaju snimke korumpirane vlade koja je špijunirala svoje građane, vršila pritisak na sudove i medije, manipulisala medijima – pritisak je dolazio iznutra, a tek potom (i rekao bih prekasno) stiže pomoć iz EU i SAD. Glavni teret izneli su civilno društvo i opozicione političke partije. U regionu, a naročito u Srbiji, pritisak za jačanje demokratije i vladavine prava moraće da dođe iznutra.