Premijer Srbije Aleksandar Vučić baš nema sreće s tajmingom. Prvo su dve uzastopne presude Haškog tribunala usred izborne kampanje izazvale neprijatna podsećanja na političku prošlost koju bi danas najradije zaboravio, a zatim su prošle nedelje evropske integracije Srbije, najvažniji strateški cilj njegove vlade, dobile dva uzastopna udarca. Prvi je bio brutalno direktan i zadala ga je Hrvatska, time što je za najmanje šest meseci odložila otvaranje jednog od ključnih poglavlja u pristupnim pregovorima, a time i celog pregovaračkog procesa. Drugi udarac – holandsko referendumsko "ne" trgovinskom sporazumu između EU i Ukrajine – na prvi pogled nema veze sa Srbijom, ali je teško potkopao kredibilitet Brisela i mogao bi na duži rok da ima još teže posledice na sve buduće korake u procesu širenja EU.

Krenimo od Hrvatske. U četvrtak 8. aprila, hrvatski predstavnik u radnom telu Evropskog saveta za pitanje proširenja odbio je da podrži izveštaj Evropske komisije da je Srbija spremna da u junu otvori pregovaračko poglavlje 23, koje se tiče pravosuđa i ljudskih prava. Reč je o jednom od takozvanih super-poglavlja, od kojih zavisi tempo celokupnih evropskih integracija Srbije. Stotine ljudi iz vladinog i nevladinog sektora je u okviru pregovaračkog tima na čelu sa Tanjom Miščević više od dve godine udarnički radilo na složenim pripremama za otvaranje poglavlja 23, i taman kad je Evropska komisija dala pozitivno mišljenje, Hrvatska je, kao jedina od dvadeset osam članica, odbila da dâ saglasnost i nametnula tri dodatna uslova. Prvi se tiče položaja hrvatske manjine u Srbiji, drugi saradnje sa Tribunalom, a treći, najvažniji, pitanja prava srpskih sudova da sude za ratne zločine počinjene u drugim republikama bivše Jugoslavije. Kako je za usvajanje izveštaja neophodan konsenzus među članicama, pitanje je skinuto sa dnevnog reda i biće vraćeno tek kada se dogodi jedna od dve stvari: ili će Hrvatska odustati ili značajno ublažiti zahteve, ili će se Srbija saglasiti da ih ispuni, a šta je od toga verovatnije teško je prognozirati.

USLOVI ME NEŽNO: Da Hrvatima u Srbiji, koji čine svega 0,8 odsto ukupne populacije i uglavnom žive u Vojvodini, nije lako, mogli bi se složiti i Beograd i Zagreb. Kao i u slučaju mnogih drugih manjina, ima problema sa nabavkom udžbenika na maternjem jeziku, zastupljenošću u lokalnoj samoupravi, a tu su i Bunjevaci, od kojih jedan deo ne želi da prihvati hrvatski nacionalni identitet (sličan problem iskrsao je uoči dobijanja statusa kandidata Srbije sa Rumunijom oko Vlaha). Zagreb, međutim, sada traži da Hrvati u Srbiji, kao Srbi u Hrvatskoj, dobiju garantovana mesta u parlamentu. Ovo je veoma teško izvesti, ne samo zato što zahteva promenu Ustava i mnogih zakona, već i stoga što bi se druge "mikromanjine" kao što su Slovaci, Rumuni, Vlasi, Bugari, Čerkezi itd. dovele u neravnopravan položaj.

Drugi hrvatski uslov, potpuna saradnja sa Hagom, uopšten je i mnogo manje jasan. Iako se to nigde direktno ne pominje, svima je jasno da je reč o slučaju vođe radikala Vojislava Šešelja, koga je Tribunal najpre privremeno, a zatim i trajno pustio na slobodu, što je ovaj iskoristio za razne provokacije, pa i za vređanje hrvatskog državnog vrha i višekratno javno spaljivanje "šahovnice". Zagreb se veoma razljutio kada je Srbija ranije ove godine odbila da ispuni nalog Tribunala da se Šešelj uhapsi i prebaci u Hag kako bi 31. marta prisustvovao izricanju presude. Tribunal je, međutim, u međuvremenu sam odustao od tog zahteva, a zatim oslobodio Šešelja u prvostepenom postupku, tako da nije jasno šta bi Beograd sada trebalo da uradi kako bi udovoljio Zagrebu. Cela priča se, kako izgleda, odvija na čisto simboličkom planu: Hrvatska je od srpskih vlasti očekivala da, ako već neće ili ne mogu da hapse Šešelja, bar nedvosmisleno osude njegovo ponašanje i pretenzije na hrvatske teritorije. Osim uopštenih izjava tipa "mi se više ne zalažemo za Veliku Srbiju" nije dobila ništa, pa je to verovatno uticalo da se ovo pitanje naknadno potegne u Briselu.

Kada je reč o trećem uslovu, jurisdikciji za ratne zločine, problem je mnogo komplikovaniji. Dok je beogradski Specijalni sud procesuirao Srbe koji su vršili ratne zločine nad Hrvatima, Bošnjacima i kosovskim Albancima, Hrvatskoj to nije smetalo, ali onda je pre šest godina u Srbiji uhapšen bivši branitelj Veljko Marić, i sve se promenilo. Marić je zbog zločina nad Srbima u Zapadnoj Slavoniji bio osuđen na dvanaest godina zatvora, što je u Hrvatskoj izazvalo veliko negodovanje i zahteve da se on oslobodi. Na kraju, Marić je nakon pet godina izdržane kazne prebačen u Hrvatsku da dosluži ostatak, ali Zagrebu je sada veoma stalo da se sličan slučaj više nikad ne ponovi.

Pošto u EU važi princip (koga niko ne poštuje) da bilateralni problemi ne bi trebalo da opterećuju proces proširenja, Hrvatska je svoje zahteve maskirala u brigu za poštovanje osnovnih evropskih vrednosti, među kojima manjinska prava i procesuiranje ratnih zločina zaista zauzimaju važno mesto. Međutim, sama činjenica da Hrvatska nije uspela da ubedi nijednu od preostalih dvadeset sedam članica da joj se pridruži u blokadi Srbije dovoljno govori o snazi tih argumenata.

U međuvremenu su hrvatski zvaničnici, tonom sa visoka, davali naizgled pomirljive izjave da Hrvatska, eto, ne blokira Srbiju, već samo želi da joj pomogne da se bolje pripremi za početak pregovora i ulazak u EU. Posebno je, u jednom trenutku, cinično zazvučala jedna od tih izjava, a to je da "Hrvatska ne postavlja balvane na evropskom putu Srbije". Strancima je ovo verovatno promaklo, ali svako ko se seća kako je počeo rat u Hrvatskoj veoma dobro zna šta upotreba reči "balvan" znači u tom kontekstu.

ZAPREPAŠĆENI I UVREĐENI: Premijer Vučić je, shodno svom temperamentu i opštim očekivanjima, u prvi mah burno reagovao, izjavivši da je "zaprepašćen". Vest o hrvatskoj blokadi dočekala ga je u Novom Sadu, uoči predizbornog mitinga u petak. "Ne pristajemo na ultimatume, nećemo nikoga da molimo. Srbija neće dozvoliti da bilo kome bude vreća za udaranje", poručio je on sa mitinga, dodajući da "nećemo menjati dobre zakone samo zato što se to Hrvatskoj hoće". U naknadnim izjavama je malo spustio ton i izrazio spremnost da sa hrvatskim liderima razgovara o svim problemima, ali nije izdržao da u nedelju, na komemoraciji žrtvama Jasenovca u beogradskoj Kinoteci, ne izvuče iz špila kartu genocida nad Srbima u Drugom svetskom ratu, opisujući gotovo sladostrasnim tonom ustaške zločine. O tom govoru rekao je sve što je trebalo Filip Švarm u komentaru na portalu "Vremena" u ponedeljak 11. aprila ("Moji su pobedili četrdeset pete") i ovaj autor tu nema šta da doda. Poslednju šansu da iznudi bilo kakav kompromis Vučić je imao na regionalnom skupu u Mostaru, gde se u utorak sreo sa hrvatskom predsednicom Kolindom Grabar Kitarović. Razgovor je trajao desetak minuta i nikakav dogovor nije postignut.

Kada je, međutim, reč o šoku i iznenađenju zvaničnog Beograda na potez Hrvatske, tome ne bi trebalo da bude mesta. Još je prethodna vlada, na čelu sa Zoranom Milanovićem, najavljivala da će pred Srbiju postaviti pomenute zahteve (i neke druge), pa je bilo za očekivati da ni sledeća, znatno desnija vlada, neće odoleti da na Srbiji pumpa evropske mišiće. Hrvatska, uostalom, otkad je ušla u EU 2014. godine nije imala priliku da u bilo čemu značajnom utiče na odluke Brisela, pa je bilo logično da će prvi put kad joj se takva prilika ukaže za njom i posegnuti. Umesto da u direktnoj komunikaciji sa Zagrebom pokuša da ublaži hrvatske zahteve, Srbija se u skladu sa pogrešnim, ali raširenim uverenjem da Hrvatska uvek igra kako Beč i Berlin sviraju, oslonila na pomoć iz tih prestonica. U nekoj meri ju je i dobila, ali Hrvatska nije promenila stav.

A prostora za nagodbu sa Zagrebom je bilo, i to ne malo. Ako je, kako je već rečeno, gotovo neizvodljivo da hrvatska manjina dobije garantovana mesta u Narodnoj skupštini, nije bilo nikakvog razloga da vlasti vuku noge kada je reč o rešavanju drugih problema te zajednice, a da je Beograd postupio proaktivno, pa sâm inicirao neke korake u tom pravcu, možda ovo pitanje ne bi ni bilo na dnevnom redu. Slično tome, zašto je bilo tako teško da se u Šešeljevom slučaju postupi po Zakonu o javnom redu i miru, a možda i po članovima 174 i 175 Krivičnog zakona, kojim se sankcionišu vređanje na nacionalnoj osnovi i povrede ugleda strane države? I zašto je, uostalom, bilo tako teško prevaliti preko usta da je Šešelj politički huligan od koga se vlasti najoštrije ograđuju?

I konačno, bio zakon o jurisdikciji Specijalnog suda dobar ili ne, ima li ikoga ko zaista veruje da je Vučićevoj vladi zaista stalo do progona ratnih zločinaca bez obzira na nacionalnost. Otkad je ove vlade, naime, Specijalni sud je praktično zamro; tokom cele 2015. nije potvrđena nijedna optužnica, tužiocu je istekao mandat, a novog nikako da imenuju, dok ranije donesene presude Apelacioni sud obara kao kegle u kuglani. Ako bi se Vučić u nečemu mogao brzo složiti sa šefom Hrvatske demokratske zajednice Tomislavom Karamarkom, onda je to da bi celu tu priču o ratnim zločincima trebalo strpati pod tepih, i to po principu "ne dirajte naše zločince, pa nećemo ni mi vaše". To možda ne bi bilo u skladu sa proklamovanom politikom, ali im ne bi bilo mrsko.

PRIJATELJSKO UBEĐIVANE: Umesto bilo kakvih poteza u tom pravcu, Srbija se, kao što je rečeno, oslonila na pomoć prijatelja. Evropska komisija, kojoj je zaista stalo da proces proširenja zadrži kakav-takav kredibilitet, reagovala je prva: komesar za susedsku politiku i proširenje Johanes Han je proteklog vikenda vodio diskretne razgovore sa državnim vrhom u Zagrebu, ali izgleda da ništa nije postigao. Austrija i Mađarska su preko svojih šefova diplomatija otvoreno podržale otvaranje poglavlja 23 u junu, a Hrvatskoj je rečeno da bi bilateralne probleme sa Srbijom trebalo rešavati direktnim razgovorima ili u kasnijoj fazi pregovaračkog procesa. Ni to nije pomoglo, a Hrvatska je, usamljena ali nepokolebljiva, ostala pri stavu da se Srbija neće pomaći ni za milimetar dok ne ispuni sve zahteve.

Izvori iz Ministarstva spoljnih poslova rekli su za "Vreme" da su najviše bili zatečeni telefonskim pozivom koji je izostao: onim iz Berlina. Srbija je očekivala da će Nemačka, koja je pre dve godine pokrenula "Berlinski proces" za ubrzavanje integracija Zapadnog Balkana, odmah reagovati na hrvatski potez kojim se Srbiji, kao centralnoj zemlji u regionu, zamrzava evropska perspektiva. Diplomatski izvori u Briselu kažu da je nemačka kancelarka Angela Merkel zaista bila ozlojeđena blokadom, ali da je odlučila da još nije vreme za intervenciju. "Merkelova će reagovati samo ukoliko zapreti opasnost od trajne blokade proširenja, a procenila je da je u ovom slučaju dovoljna lakša artiljerija u vidu Budimpešte i Beča", kaže naš izvor.

Bilo kako bilo, Srbija gotovo izvesno neće stići, iz čisto proceduralnih razloga, da u junu otvori poglavlje 23, čak i ako Hrvatska za nedelju ili dve odustane od zahteva. Posle usvajanja izveštaja EK, naime, sledi usvajanje zajedničke pregovaračke platforme, što je takođe moguće blokirati jednim glasom "protiv", a tek nakon toga se na ministarskom nivou donosi formalna odluka o otvaranju poglavlja. I tu je, usput budi rečeno, neophodan konsenzus. Prema trenutno najoptimističnijoj prognozi, poglavlje 23 neće moći da bude otvoreno pre oktobra, pod uslovom da se ona tri uslova reše, a da u međuvremenu ne iskrsnu neki novi.

"Očekivali smo da Hrvatska u nekom trenutku počne da nas uslovljava, ali nismo se nadali da će nastupiti ovako tvrdo i u ovako ranoj fazi pregovaračkog procesa", kaže za "Vreme" jedan srpski zvaničnik sa dobrim uvidom u proces evropskih integracija. "Utakmica još nije počela, a oni nas već izbacuju sa terena. Bojim sa i da pomislim sa čime ćemo se suočiti kad konačno zaigramo", dodaje.

A kada ta utakmica počne, iz prikrajka će vrebati avet holandskog referenduma, koji je uprkos niskoj izlaznosti praktično uništio nade Ukrajine da će se makar ekonomski, ako ne i politički približiti EU (seća li se još ko zbog čega su onoliki ljudi izginuli na Majdanu i posle?). Timoti Garton Eš, jedan od najznačajnijih političkih mislilaca danas, ocenio je u eseju za "Kijev post" prošle nedelje da referendum, čiji su organizatori već najavili buduća glasanja o proširenju, povratku na gulden i na kraju o izlasku iz EU, preti da potpuno zaustavi proširenje, pogotovo ako se još neke članice povedu za holandskim primerom. "Zahvaljujući Holanđanima, stabilnost na Balkanu je ugrožena, a Evropa je upravo postala nesigurnije i opasnije mesto", napisao je on. Ako se Ešova prognoza ostvari, rekao bi cinik, Srbija zaista nikada neće ući u EU, a možda EU uskoro neće ni biti, ali bar Hrvati neće više imati čime da nas ucenjuju.