Uskoro bismo mogli videti čija će ruka biti u čijem džepu, ko kosi, a ko vodu nosi, da li se zakoni prave za neprijatelje i, uopšte, šta ko tu, u stvari, hoće.

Vanredna sednica Skupštine Srbije, zakazana za 22. januar, za godišnjicu njenog konstituisanja, raspravljaće o omnibus zakonu o prenošenju oko tri stotine nadležnosti na Vojvodinu. Na istom zasedanju biće razmatran i s tim prilično povezan Zakon o lokalnoj samoupravi.

Uoči razmatranja tog omnibus zakona grupa vojvođanskih stranaka podigla je temperaturu najavljujući da bi mogla i da glasa protiv vlade Zorana Đinđića, ukoliko vojvođanski paket hitno ne uđe u skupštinsku proceduru. Iz srpske vlade odgovorili su da autonomaši kucaju na otvorena vrata, pošto je sadržaj tih zakona već usaglašen.

Vlade Srbije i Vojvodine složile su se da Izvršnom veću Vojvodine prenesu nadležnosti u 25 oblasti predviđenih po sadašnjem Ustavu Srbije, to znači nadležnosti u oblasti kulture i obrazovanja, u službenoj upotrebi jezika i pisma, javnom informisanju, zdravstvenoj zaštiti i osiguranju, sanitarnom nadzoru, penzijskom i invalidskom osiguranju, socijalnoj zaštiti, pravnoj zaštiti porodice i starateljstvu, društvenoj brizi o deci, zaštiti i unapređenju životne sredine, urbanizmu, građevinarstvu i stambenoj oblasti, zapošljavanju, privredi i privatizaciji, rudarstvu i energetici, poljoprivredi, robnim rezervama, turizmu i sportu… To znači da će vojvođanske vlasti obavljati upravni nadzor, birati direktore i postavljati upravne odbore u javnim preduzećima, uključujući tu i Radio-televiziju Novi Sad oko koje je bilo žešćih sporenja.

Demokratska stranka Srbije najavila je da za predloženi paket neće glasati jer je protiv parcijalnih rešavanja problema i insistira na tome da se decentralizacija Srbije obavi kroz ustavnu reformu kojom će deo nadležnosti biti prenet istovremeno na sve regione koji budu uspostavljeni, a ne samo na Vojvodinu. Uz to ova stranka smatra da rešavanje položaja nacionalnih manjina ne može biti rešavano u pokrajini, s obzirom na to da neke od manjina žive i u "ostatku Srbije". DSS zamera i zato što su pojedine kulturne institucije od nacionalnog značaja (Srpsko narodno pozorište, Matica srpska, Karlovačka gimnazija) prenete u isključivu pokrajinsku nadležnost.

SEDAM POKRAJINA: DSS počinje da insistira na brzoj promeni ustava i najavljuje da će uskoro i sama predložiti tekst novog ustava bez koga, podsećaju, ne može biti novih izbora koje ova stranka, inače, traži još od prošlog maja.

DSS zagovara simetrično regionalističko rešenje, koje je svojevremeno predlagao pokojni akademik Miodrag Jovičić. U jednoj od popularnih varijacija tog predloga Srbija bi bila podeljena na istorijske regione: Srem, Banat, Bačku, Kosovo, Metohiju, Šumadiju, Mačvu itd.

U međuvremenu, ta stranka je evoluirala ka uvažavanju izvesne vojvođanske specifičnosti. Stavljaju do znanja da će se njihov predlog u velikoj meri preklapati s predlogom koji je u Beogradskom centru za ljudska prava potpisala grupa stručnjaka.

Naime, prošle jeseni Demokratska stranka Srbije je zajedno s Građanskim savezom Srbije predložila nova ustavna načela, koja su predviđala regionalizaciju Srbije uz uvažavanje postojećih pokrajina. Taj papir je u DOS-u prihvaćen pošto podseća na izbornu platformu ove koalicije o regionalnoj državi. U septembru 2001, na sednici Predsedništva DOS-a, sve stranke su insistirale na donošenju novog ustava Srbije. Onda je ta tema zaboravljena, da bi u poslednje vreme bila pominjana kao razlog za produženje veka DOS-u.

Javna rasprava u stručnim krugovima traje. Tokom prošle godine ustavne projekte predstavili su beogradski Centar za liberalno-demokratske studije, beogradski Centar za ljudska prava i Centar za regionalizam iz Novog Sada. Dokument pod naslovom "Ustavna rešenja za Srbiju i Jugoslaviju" koji je nastao kao rezultat rada nezavisne grupe eksperata koju su sačinjavali dr Lidija Basta Flajner, mr Vladimir Đerić, dr Marijana Pajvančić, dr Dragoljub Popović, dr Zorica Radović i dr Slobodan Samardžić.

Dr Marijana Pajvančić je tada izdvojila svoje mišljenje što govori da članovi te grupe nisu mogli da se slože u vezi s pravom autonomne pokrajine da sudskom kontrolom štiti pravni sistem koji oblikuje njeno zakonodavstvo.

Ovaj model predloga za ustavnu rekonstrukciju nastajao je u projektu koji je od 1996. vodila Lidija Basta Flajner, a jasne obrise imao je već u julu 2000. godine. Posle 5. oktobra 2001. godine nada da se može zaokružiti državno pitanje pomućena je odnosima s Crnom Gorom. Taj predlog ustava Srbije rađen je kao ustav federalne jedinice, pa su i ljudska prava uključena u republički ustav, mada bi ljudska i manjinska prava pre spadala u saveznu ustavnu materiju.

Po tom predlogu teritorija Republike Srbije organizuje se u opštine, okruge, oblasti i autonomne pokrajine. Posebna novina je to što se cela teritorija Srbije organizuje u autonomne pokrajine, pri čemu se ne zadire u teritoriju postojećih autonomnih pokrajina. Imajući u vidu izrazitu osetljivost ovog pitanja, Predlog alternativno nudi dva rešenja. Po prvom, sve autonomne pokrajine se navode u Ustavu, a njihove granice, izuzev Vojvodine i Kosova i Metohije, treba da se utvrde organskim zakonom.

Autonomne pokrajine u Republici Srbiji po tom predlogu su Beograd, Vojvodina, Šumadija-Podunavlje, Jugozapadna Srbija, Jugoistočna Srbija, te Kosovo i Metohija, za koju konačno rešenje treba tražiti u skladu sa Rezolucijom 1244 Saveta bezbednosti Ujedinjenih nacija, Sporazumu u Rambujeu i Kumanovskom sporazumu. Po drugom predlogu, autonomna pokrajina Vojvodina treba da zadrži dosadašnje granice i naziv, a da se granice i nazivi ostalih autonomnih pokrajina odrede ustavnim zakonom, usvojenim po postupku predviđenom za promenu Ustava.

VOJVOĐANSKA FORMULA: U Centru za regionalizam iz Novog Sada poseban regionalistički ustavni predlog formulisao je tim u kome su učestvovali Dejan Janša, Slobodan Vučetić, Zoran Ivošević, Desimir Tošić, Stanko Pihler, Marijana Pajvančić. Dvoje stručnjaka sa te liste, profesor Marijana Pajvančić i Stanko Pihler, napustili su sredinom decembra 2001. formiranu, vojvođansku ustavnu komisiju, po svoj prilici zbog toga što je njen sastav prilično širok i što je bilo neizvesno postizanje saglasnosti o "čistom autonomaškom rešenju".

To odslikava činjenicu da se o ustavnim rešenjima vode sporovi ne samo između Beograda i Novog Sada već i u samoj Vojvodini.

Posle Platforme o ostvarivanju nadležnosti Pokrajine (koja čini osnovu za izradu omnibus zakona čiji je predlog Izvršno veće Vojvodine uputilo Vladi Republike i pokrajinskom parlamentu) koja je na dnevnom redu Narodne skupštine Srbije, u Vojvodini su povukli i drugi potez, započeli su pisanje konstitutivnog akta APV, kako se objašnjava, drugi ključni korak ka vraćanju nadležnosti Vojvodini. Na čelu te komisije je akademik Aleksandar Fira, jedan od autora i tumača Ustava iz 1974.

U toj atmosferi zapravo je poslata poruka da pomenuta "Ustavna rešenja za Srbiju i Jugoslaviju" beogradskih stručnjaka za vojvođanske autohtone stranke nisu prihvatljiva, pošto one ne pristaju da Vojvodina bude izjednačena sa ostalim budućim pokrajinama, pozivajući se na istorijske, ekonomske, demografske, nacionalne, etničke i socijalne osobenosti.

Po sadašnjem ustavnom rešenju pokrajina ima pravo na statut, a reč "ustav" bi trebalo da implicira to da Vojvodina treba da ima zakonodavne i sudske nadležnosti.

ŠPANSKI I NEMAČKI MODEL: To bi već mogla biti težnja ka federalizaciji, a ne regionalizaciji Srbije i da "autohtoni Vojvođani" iščitavaju nemački model federalizma koji "landovima" daje federalni status; dok beogradski stručnjaci uzor traže u regionalizmu Italije i Španije, približavajući se španskom asimetričnom regionalizmu. Jovan Komšić, sa Instituta društvenih nauka, koji u beogradskoj Alternativnoj akademskoj mreži drži kurs o regionalnoj državi, konstatuje (Pres klub 14. januara) da postojeći modeli, koji nisu apsolutna novost na našoj političkoj i teorijskoj sceni, daju šansu da se nađe racionalno rešenje.

U Vojvodini grupa stranaka i nevladinih organizacija očito pokušava da u tu preraspodelu moći uđe polazeći od poludržavnog statusa Vojvodine iz Ustava SFRJ iz 1974. Predistorija tog pristupa u prethodnih deset godina vrtela se oko konstatacije da je "događanjem naroda" Vojvodini nasilno oduzeta autonomija i da "Milošević" to sve treba da vrati u prethodno stanje. Međunarodni pritisak u vreme sankcija kombinovao je ovo pitanje sa sandžačkim pretenzijama na autonomiju.

Oponenti kritikuju predsednika Lige socijaldemokrata Vojvodine Nenada Čanka što je preko jedne američko-mađarske nevladine organizacije pokušavao da nastavi internacionalizaciju tog pitanja… Čanak je bez uspeha pokušavao i da vojvođanske predstavnike uključi i u pregovore o odnosima Srbije i Crne Gore, u sporu oko privatizacije govorio je strancima da "kupuju kradenu robu"… U nekim ograncima vojvođanskih autohtonih stranaka čuli su se zahtevi i da vojvođanski vojnici služe kadar samo u Vojvodini, itd.

Đorđe Vukadinović s Filozofskog fakulteta kaže da što kasnije vojvođansko pitanje bude stavljeno na dnevni red, to su manje šanse za njegovo trezveno rešavanje. Problem Vojvodine je potiskivan više od godinu dana, od prošlog maja, na primer, traje usaglašavanje o paketu zakona. Paradoks je u tome da je čitava politička elita u Srbiji usredsređena na problem srpsko-crnogorskih odnosa iako na to pitanje ne mogu mnogo uticati.

U Vojvodini, konstatuje on, postoji velika naklonjenost ka autonomiji, ali s druge strane relativno je nizak rejting autonomaških stranaka pošto se ideja autonomije javlja u programima drugih stranaka koje nisu "autohtono vojvođanske" – DS-a, ND-a…

(NE)SKRIVENI RIZICI: Vukadinović, inače veoma suptilan analitičar, što čitaoci "Vremena" znaju iz njegovih kritičkih portreta vladajućih političara, oprezno upozorava da se između tog načelnog raspoloženja za decentralizaciju i niskog ugleda autonomaša javlja intuitivno osećanje građana da se iza jednog dela tih zahteva i načina na koji se pitanja otvaraju krije nešto drugo.

S jedne strane, kad se kaže autonomija misli se na podršku radikalnoj decentralizaciji, s druge strane javlja se instinktivni odbrambeni mehanizam i pitanje je kada će prevladati logika podele. Ne treba potcenjivati ni eventualni pokušaj vlasti da izveze krizu i da za nastale probleme optuži "drugu stranu". Predsednik Skupštine Vojvodine Nenad Čanak zapretio je nedavnoj u jednoj prilici da on može raspustiti pokrajinsku skupštinu, ako ona ne bude spremna da usvoji odluke o jačanju autonomije.

Pitanje je da li je to baš dobro za njega. Autonomaške stranke imaju veoma jak položaj u pokrajinskom parlamentu, ali iz DSS-a i SPS-a dolaze primedbe da su oni tamo zastupljeni neproporcionalno, zahvaljujući dogovorima u DOS-u i neobičnim vojvođanskim izbornim pravilima, pa sve češće pominju zahtev za raspisivanje novih izbora u Vojvodini. Socijalisti su 1996. godine, dva meseca pred ondašnje lokalne izbore, u pokrajinskoj skupštini progurali odluku (dvokružni većinski sistem, s tri kandidata u drugom krugu) koja daje neprirodnu prednost najvećoj partiji, koja im je omogućila da sa 25 odsto glasova dobiju 60 odsto mesta u parlamentu. Politikolog Vladimir Goati kaže da je to bilo moguće pod uslovom da postoji jedna relativno najjača partija a da opozicija ne može da se ujedini, ali na izborima 2000. godine nijedna od te dve pretpostavke nije se ostvarila i DOS je od 120 poslanika u pokrajinskom parlamentu osvojio 118, a socijalisti su ispali iz igre!

LOKALNO I GLOBALNO: Kolo sreće ume u politici nezgodno da se okrene. Čanak sada igra na produbljavanje razlika između Đinđića i Koštunice, ali nije sasvim sigurno da se ovi baš ne mogu sporazumeti oko državnog razloga.

Rešenje te enigme podrazumeva korišćenje komplikovanije jednačine u kojoj jedna važna funkcija predstavlja i status lokalne samouprave.

Dušan Vasiljević iz Palgo centra koji je uradio Predlog zakona o lokalnoj samoupravi, a koji je prihvatilo i predložilo Ministarstvo pravde i lokalne samouprave, procenjuje da će zakon o lokalnoj samoupravi verovatno amortizovati mnoge razlike između "unitarista" i "autonomaša". Vraćanje dela nadležnosti sa Republike na Pokrajinu svakako je korak napred, ali je prenošenje nadležnosti sa Pokrajine na opštinu još značajnije i interesantnije, kaže Vasiljević.

Među četrdesetak nadležnosti koje dobija, pored upravljanja komunalijama, stambenim prostorom, putevima, poljoprivrednim zemljištem, opština će imati mogućnost da osniva ustanove i organizacije u oblasti osnovnog obrazovanja, kulture, primarne zdravstvene zaštite, sporta, dečije i socijalne zaštite itd.

Za sada su najavljeni amandmani vojvođanskih stranaka koji inkliniraju ka jačoj decentralizaciji i amandmani DSS-a koji traže ograničenje ovlašćenja predsednika opština i brže donošenje zakona o statusu Beograda.

Nagovešteno jačanje položaja opština i gradova možda će izmeniti tok razgovora i o autonomiji. Otvoreno je, na primer, pitanje da li će Vojvodina, čija se celovitost kao istorijska činjenica uvažava i u beogradskim predlozima, ostati "unitarna" ili će se u njoj napraviti više istorijskih regiona (Srem, Banat i Bačka), za šta se ukazuje mogućnost. U svakom slučaju, najavljeno prenošenje izvesnih nadležnosti s "beogradskog Dedinja" u zgradu "Dunavske banovine" u Novom Sadu dopunjuje se težnjom da se one rasprostru i na druge gradove. Vasiljević kaže da su vladajući političari pokazali veliku zainteresovanost za zakon o lokalnoj samoupravi, što i nije čudno s obzirom na to da je znatan broj njih političko iskustvo sticao u gradonačelničkom poslu (Živković u Nišu, Kasa u Subotici, Mihajlović u Valjevu, pa i premijer i Đinđić kratko u Beogradu.