Srpske univerzitete trese akreditaciona groznica. Naime, da bi visoko školstvo bilo usklađeno sa Bolonjom, ono mora da prođe kroz proces akreditacije u kome se ocenjuje da li su naši fakulteti sposobni da drže nastavu u skladu sa Bolonjskom deklaracijom. Tokom akreditacije se ocenjuje da li fakulteti ispunjavaju standarde za održavanje nastave kao što su odgovarajući prostor u kome se održava nastava, kvalifikovanost nastavnog kadra, organizacija rada fakulteta ali i kvalitet studijskog (nekadašnjeg nastavnog) programa. Posao obavlja Komisija za akreditaciju na osnovu standarda o akreditaciji. Pre fakulteta komisija je izvršila akreditaciju strukovnih (bivših viših) škola u kojoj 27 škola nije dobilo akreditaciju, posle čega su se pojavile tvrdnje da je komisija "ubila privatno školstvo".

"Zakon izjednačava privatno i državno školstvo i postavljeni standardi koje škola mora da ispuni da bi se akreditovala jednaki su za sve škole bez obzira na to ko je njihov osnivač. Uostalom, ako je komisija imala nešto protiv privatnih škola, kako to da se na našoj rang-listi na prvom mestu, kao najbolja, našla privatna škola", kaže dr Slobodan Arsenijević, predsednik Komisije za akreditaciju.

U javnosti su se pojavile i špekulacije o tome kako je formirana akreditaciona komisija i kako su birani njeni članovi.

"Članovi komisije birani su na osnovu javnog konkursa koji je raspisao Nacionalni savet za visoko obrazovanje. Svako je mogao da se prijavi na konkurs a prilikom podnošenja prijave podnosili smo biografije o dotadašnjem radu i mislim da smo izabrani na osnovu toga što smo postigli u dotadašnjoj karijeri", kaže mr Milan Aleksić, član akreditacione komisije.

Komisija ima petnaest članova i sastavljena je od po tri člana iz pet naučnih oblasti, formiranih tako da pokriju sve oblasti koje se predaju na univerzitetima i strukovnim školama. Ipak, da li je moguće da taj obiman posao obavi samo petnaestoro ljudi?

"Naravno da petnaestoro ljudi to ne može. Osim nas u ovom poslu učestvuju i recenzenti; do sada smo sarađivali sa više od 250 recenzenata", kaže predsednik akreditacione komisije.

PROCEDURA: Kada neki fakultet dostavi dokumentaciju, komisija određuje recenzente iz struke kojom se bavi i dotični fakultet, ali recenzenti ne mogu biti u bilo kakvom profesionalnom odnosu sa tim fakultetom. Recenzenti potom pregledaju priloženu dokumentaciju ocenjujući je po tačkama, brojčano i opisno.

"Određujemo po dva recenzenta za svaki fakultet ili školu. Svaki od njih zna da osim njega još jedan recenzent obavlja recenziju, ali ne zna ko je on. Komisija sabira njihove ocene i podeli ih sa dva, i tako se dobija srednja ocena. Potom se formira potkomisija koja izlazi na lice mesta i utvrđuje činjenično stanje. Potkomisija potom podnosi izveštaj komisiji koji ona ocenjuje i donosi odluku", objašnjava predsednik komisije Slobodan Arsenijević. Prema njegovim rečima, sistem rada je takav da je bilo kakva zloupotreba nemoguća jer svako kontroliše svakoga i svaka ocena se proverava više puta i potom sravnjuje sa činjeničnim stanjem.

"Bilo je pokušaja zloupotrebe kada bi jedan recenzent dao najviše ocene jednoj školi, ali se su te ocene drastično razlikovale od ocena drugog recenzenta. Komisija bi prekontrolisala rad oba recenzenta, konstatovala da onaj koji je dao visoke ocene nije bio objektivan, poništila njegov rad i on više ne bi bio recenzent".

Da bi neki fakultet mogao da se akredituje, mora da ispuni standarde za koje mnogi tvrde da su prestrogi i neprilagođeni našim uslovima a i da ih je komisija sama propisala. "Kada smo sastavljali predlog standarda za akreditaciju, nismo prepisivali uslove koji se traže u Skandinaviji jer smo znali da ih je ovde nemoguće ispuniti i trudili smo se da budu prilagođeni srpskim uslovima. Predlog naših standarda je potom dva puta bio na javnoj raspravi i celokupna akademska zajednica je bila pozvana da se o njima izjasni; tek tada ih je usvojio Nacionalni savet za visoko obrazovanje, a ne komisija. Zbog toga mogu da kažem da su standardi rezultat konsenzusa celokupne akademske zajednice koja je o njima raspravljala dva puta i voleo bih da znam da li su svi oni koji se sada žale na standarde uopšte učestvovali u javnim raspravama pre njihovog usvajanja", kaže Slobodan Arsenijević.

ZGRADE I USLOVI: Prema mišljenju dr Srbijanke Turajlić iz Centra za obrazovne politike, problem u uslovima koje treba da zadovolje fakulteti je u tome "što je došlo do mešanja standarda za institucije i onih za ustanove tako da su fakulteti opsednuti time da li su zgrade fakulteta dovoljno velike, a ne time da li njihovi studijski programi zadovoljavaju uslove za akreditaciju. Ipak, nepošteno bi bilo za ovo okriviti Komisiju za akreditaciju, jer je očevidno da se ona trudi da dobro obavi svoj posao. Osim toga od svog osnivanja komisija je bila prepuštena sama sebi i sve dok nije počela akreditacija javnost se nije interesovala za njen rad."

Akreditacija fakulteta odvijaće se u više ciklusa i završiće se 2009. godine. Prvi ciklus završio se 1. novembra i za akreditaciju se prijavilo samo 16, moglo bi se reći najhrabrijih fakulteta. Kada je komisija saopštila da prijavljeni fakulteti mogu da dokumentaciju dostave do 1. decembra a ne do 1. novembra kao što je to bilo prvobitno rečeno proneli su se glasovi da ovo odlaganje roka pokazuje da komisija ipak odstupa od gvozdenih standarda kojih se do sada držala. "Nismo produžili rok za prijavu već smo samo produžili rok za predaju dokumentacije i to samo zato što nemamo prostorije u koje možemo da je smestimo. Ministarstvo prosvete nam je obećalo da će taj problem biti rešen za mesec dana", kaže predsednik akreditacione komisije.

Kada je postalo jasno da komisija nema nameru da odstupi od postavljenih standarda, na fakultetima je zavladala panika. Na pitanje "Vremena" da li zna da je na nekim fakultetima prirodnih nauka profesore zahvatio užas kada su shvatili da nemaju odgovarajuće kontejnere za odlaganje upotrebljenih hemikalija već ih bacaju u kanalizaciju i da zato na tim fakultetima misle da neće moći da zadovolje uslove za akreditaciju, Arsenijević je odgovorio:

"Ukoliko je to što kažete tačno, ipak nema razloga za zabrinutost jer komisija može da izda pozitivno ili negativno rešenje, ali i Akt o upozorenju, koji se donosi kada je fakultet blizu toga da ispuni sve standarde i u tom aktu mu se ostavlja rok u kome može da otkloni nedostatke. Dakle, sa tim aktom se fakultet može obratiti osnivaču sa zahtevom da mu pomogne u otklanjanju problema."

STUDENTI: Dok se profesori plaše akreditacije, studenti je željno iščekuju. Goran Minić, predsednik Saveza studenata Beograda, smatra da će zbog akreditacije fakulteti biti prinuđeni da studijske programe usklade sa Bolonjom, tako da će morati da smanje opterećenje studenata i pravilno boduju predmete. Nemanja Stamenčić, koordinator za nastavu i nauku u Studentskoj uniji Srbije, takođe smatra da će akreditacija pomoći studentima u dokazivanju da studijski programi nisu dobri. "Fakulteti su dužni da Akreditacionoj komisiji dostave i rezultate studentskih anketa iz kojih će se videti mišljenje studenata o studijskim programima a to mišljenje uglavnom nije povoljno. Studenti nemaju predstavnike u Akreditacionoj komisiji, ali kada komisija donese odluku o akreditaciji nekog fakulteta, naši predstavnici će proveravati u kojoj meri je prilikom donošenja odluke ona uvažavala mišljenje studenata."

Predstavnici studenata izrazili su bojazan da će uprave fakulteta pokušati da izvrše pritisak da bi fakulteti bili akreditovani iako ne ispunjavaju standarde. Prema rečima Slobodana Arsenijevića, članovi komisije već su bili izloženi pritiscima tokom akreditovanja strukovnih škola. "Jedan član komisije je fizički napadnut a nekim članovima je prećeno hapšenjem i smrću."

Pritiscima će najverovatnije biti izložen i Nacionalni savet za visoko obrazovanje. Savet je nadređen akreditacionoj komisiji i on rešava o žalbama koje škole i fakulteti podnose na odluke komisije pa je samim tim i pogodniji da se na njega izvrši pritisak i tako obore odluke komisije. Pošto je savet već uvažio nekoliko žalbi koje su mu uputile strukovne škole koje nisu dobile akreditaciju, nameće se zaključak da je to rezultat pritiska. O tome zašto su uvažene te žalbe Dr Srđan Stanković, predsednik Nacionalnog saveta za visoko obrazovanje, kaže: "Kada smo uvažili žalbe koje su neke strukovne škole podnele na odluke Komisije za akreditaciju, nismo to učinili zato što je ona pogrešila, jer u njenom radu i nismo uočili neke veće greške, već zato što smo imali drukčiji pogled na situaciju. Na primer, tamo gde je komisija odbila akreditaciju zato što je škola prijavila prevelik broj programa a nije imala dovoljno nastavnog osoblja, mi bismo joj sugerisali da smanji broj programa i prilagodi ga broju predavača. Ovo smo radili zato što smo smatrali da je to prva akreditacija, da je sve rađeno u kratkom roku i da škole često nisu dobro shvatile šta se od njih traži."

POLITIČARI I "MAFIJA": Na pitanje da li su na Nacionalni savet vršeni pritisci Srđan Stanković je odgovorio da "koliko je njemu poznato pritisaka nije bilo". Oni koji poznaju situaciju u našem visokom školstvu smatraju da će pritisaka na savet zasigurno biti i da se mogu očekivati iz dva pravca. Pošto je članove saveta birala Narodna skupština, on je samim tim politički obojen i pritisak bi mogao doći od strane političkih partija, ali upućeni u ovu problematiku smatraju da je to malo verovatno jer je ovo oblast koja nije zanimljiva političarima. Ono u šta su sigurni jeste da će pritisak doći iz krugova onoga što se u žargonu naziva "prosvetna mafija" koja deluje i na privatnim i na državnim fakultetima. Na privatnim tako što se za ogromne školarine nastava odvija u lošim uslovima i po programima koji ne omogućavaju da se onaj koji dobije diplomu zaposli jer nije osposobljen za to. Na državnim fakultetima se rad "prosvetne mafije" ogleda u upisivanju prevelikog broja samofinansirajućih studenata na osnovu čijih školarina profesori imaju astronomske plate. Pošto se i na privatnim i na državnim fakultetima na kojma je zavladala "prosvetna mafija" okreću velike sume novca, poznavaoci situacije smatraju da će ona, pošto je shvatila da sa Komisijom za akreditaciju nema šanse, zasigurno izvršiti jak pritisak na Nacionalni savet za visoko obrazovanje.

Da li će savet izdržati ili popustiti pokazaće vreme. Ali ukoliko savet popusti i akreditaciju dobiju škole i fakulteti koji to ne zaslužuju, neće biti krivi samo članovi saveta već i javnost ove zemlje. Akreditaciona komisija će, čim se za to stvore tehnički uslovi, dokumentaciju o svom radu postaviti na sajt a zasigurno i Nacionalni savet neće hteti da zaostane i dozvoliće da se i njegov rad podvrgne sudu javnosti. Ali, ako se to desi, onda će srpska javnost, koja dosad nije pokazivala preterano interesovanje za ovu temu, morati da se u nju aktivno uključi. Postupak i standardi po kojima se vrši akreditacija razumljivi su i laiku. Potrebno je jedino da se za nju zainteresuje toliko ljudi da se o toj temi povede rasprava. Tokom razgovora za "Vreme" Slobodan Arsenijević je u jednom trenutku rekao: "Jednom sam se zapitao zašto ja ovo uopšte radim. A onda sam se setio da sam se ovog posla prihvatio da bi moja deca studirala na uređenom univerzitetu. Pravila postoje u fudbalskoj utakmici, pa moraju postojati i ovde. A valjda je ovo važnije od fudbala."